Гордана Павловић: “ШЕВИНА” ПЕСМА СМРТИ

0

Човек свој мир увек може  да нађе у природи. Бог је створио и уредио свет око нас са намером да сва чула уживају. Седим на клупи, ослушкујем шумор дрвећа. До мене допире дивна песма неке птице, али не знам која је то врста. Зачух кораке иза себе. Постарији човек, мало погрбљен у леђима, лагано корача уз помоћ штапа. Једну ногу вуче. Приђе до мене:

–Помоз’ Бог дијете!

–Бог Вам помогао!

–Може ли се сјести?

–Може, чича, како не може. Само седите – одговарам.

Седе, скиде шешир, којег је време одавно начело, стави поред себе. Руком заглади проређену, седу косу, дубоко уздахну, па тихо рече:

–Лијепо пјева…

–Мислите на птицу?

–Да…

–Јесте, заиста је прелепо, али нити је видим, нити знам која је то врста.

–Е, дијете, то је шева. Њена је пјесма чудновата, а перје јој је такво да се уклапа у средину, па је ни видјети не можеш. Некад сам волио да је слушам, али ми сада смета…0001286914_l_0_4mpjrhНе сакрих своју радозналост, па брзоплето упитах:

–Зашто Вам смета?

–Е, моје дијете, сада кад чујем шеву сјетим се Сарајева, рата деведесетих. “Шеве” су тада пјевале пјесму смрти – ућута, а вилица му се стисну у грчу. Тамна сенка  се навуче преко лица. Би ми непријатно да га било шта више питам, али сам осећала да има потребу да ми исприча.

После дужег времена ћутања, чича гласно уздахну:

–Ех, да… “Шевина”  пјесма смрти… –и исприча језиву причу…

Почетком пролећа 1992. године у Сарајеву је основана  терористичка група “Шеве”, уско повезана са Министарством полиције БиХ, службом безбедности АИД (Агенција за истраживање  и документацију) и са Муслиманском обавештајном службом. У редовима ове групе били су искусни снајперисти и основни задатак је био терорисање Срба и свих осталих који су неподобни за нову БиХ.  Њен оснивач Алија Делимустафић, који је био министар унутрашњих послова БиХ, тражио је да припадници “Шева” заврше обуку СИС-а (Сигурносно информативна служба Републике Хрватске), како би били оспособљени за дејства и задатке.07ce7070766cb55b816f05a621231032Осам српских резервиста заробљени су 22. априла 1992. године, у насељу Добриња. За несрећу дошло је до пуцања гусенице на транспортеру. Ухапшени су: Драгомир Ђерић, Стеван Ђокановић, Влајко Голубовић, Недељко Вујичић, Миливоје Лаловић, Ђорђе Бјелица, Зоран Марковић и Миладин Вукмановић. Заједно са њим ухапшено је четворо цивила.  Два полицајца Полицијске управе Нови Град повели су их  према Дому полиције. Међутим, Давор Матић-Жмиро, преотима заробљенике  и води их до базе команде Специјалне јединице МУП-а. Драган Викић упућује Матића да заробљенике преда Бакиру Алиспахићу, који је тада руководио ЦСБ-ом.

Само што су одмакли од зграде и ушли у Велики парк, испред њих излази Неџад Херенда-Брко, нечовек и убица, чије ће се име у наредним годинама изговарати са страхом. У пратњи тројице својих људи, без речи и хладнокрвно  вади оружје и убија све заробљенике, да би потом, попут  звери, пришао сваком појединачно и пуцао у главу. Лешеви су спаљени…

Неџад Хернда, отац двоје деце, возач по професији, никада није одговарао за овај злочин…

После овога кратко време “Шеве” су мировале. Али, у тој њиховој пакленој тишини ковао се опак план. Командант “Шева”, Неџад Угљен,  ван оквира МУП-а је држао код себе списак припадника ове јединице, као и све исплате и белешке од виталног значаја за групу. Добро је плаћао и награђивао свирепа убиства. Исто тако штитио је интересе својих сарадника Алиспахић Бакира, Муслимовић Фикрета, Рекић Сеада и друге.seve-cetvorkaВрло брзо “Шевина песма”, најчешће у облику снајперских рафала одјекивала је Сарајевом. “Бабе у црном” су им биле омиљена мета, јер су знали да Српкиње носе црнину кад су у жалости, али са добро утврђених кота нису бирали да ли је жена, дете или мушкарац у питању. Ова убиства су подржана од стране Асима Даутбашића, Енвера Мујезиновића, генерала Јусуфа Јашаревића и Фикрета Муслимовића. Циљ је био да се становништво што више застраши, а убиства припишу српским снагама.

Код Извршног вијећа, у строгом центру Сарајева, убијен је француски војник, и на сва звона се зазвонило да су то урадили “четници”. Нарaвно, то је све отишло и у етар и постигло свој циљ, иако је истрага утврдила да метак није могао доћи са српске стране.

Србин Бошко Бркић и муслиманка Адмира Исмић, двоје младих људи који су веровали у своју љубав, мучки су убијени на Врбања мосту, при покушају да се домогну Грбавице.  Иако је накнадно Неџад Херенда признао да су “Шеве” починили овај гнусан чин, и да је пуцано са зграде “Стелекса”, тада су сви медији загрмили на Србе и  окривили их за  њихову  смрт. Слике су обишле цео свет и оставиле несагледиве последице у очима јавности. “Шеве”  су своје задатке ревносно испуњавале.

У жељи да створе слику о томе како су Срби немилосрдни према Сарајлијама, својим дојучерашњим комшијама, подметнута је бомба у стан, на терасу Сефера Халиловића, 1993. године, 7. јула (Ивањдан-српски празник) и детонирана је. Тада су убијени син и супруга Халиловића. Залуд је било то што је вјештак Нашет Мунинагић утврдио да је реч о експлозији, када је већ оптужба пала на Србе.

У наредним годинама, акције „Шеве“ су попримале све већи обим и језивији облик. Ухапшени српски цивили, мучени и злостављани по затворима, силоване Српкиње, све те жртве, унакажених лица до непрепознавања постављане су на одређена места, да би се исценирао злочин и напад српске војске и створила кривица и пресуда без суђења и сведока, попут сцена из Васе Мискина, које су обишле цео свет. „Шевина“ песма смрти није јењавала све године рата у Сарајево, а своје гнездо је свила у највишим врховима власти БиХ.

„Шеве“ су имале своје сараднике у свим институцијама, болницама, установама. Патолог Илијаз Добрача је врло вешто скривао њихову монструозност над цивилима, Србима.

Од „Шевине“ мелодије нико није чуо кукњаву и плач Сарајлија. Убијено је 3299 Срба (а за многе се још увек не зна где су), а нико није одговарао за то. За време рата у Сарајеву је постојао сабирни центар (угледали се на НДХ!), чију тотртуру је осетило на својој кожи преко 10 000 људи. Многи су покушавали да се спасу дајући сву своју имовину, али залуд. Задње што би чули на граничној линији био је „Шевин“ клокот митраљеза. Колико је тачно Срба страдало у 126 сарајевских логора, изгледа да се никада неће сазнати…

Геноцид спроведен у Сарајеву и етничко чишћење остало је у сенци пропаганде и медија, који су нашли свог кривца и чврсто се држали тога игноришући истину и чињенице-Срби! Срби на брдима око Сарајева су криви за све!

Ни данас, након толико година, када би требало да се разоткрије сва истина, како би се створили бољи добросуседски односи, гнездо „Шева“ нико не дира, оно је добро ушушкано у скупоцена одела и велелпне виле…

Настаде тишина. Ни ветар није више миловао гране дрвећа. Чича поред мене је сав утонуо у клупу. Низ лице су му клизиле сузе.

–Ето, дијете моје… Мишљах да ће ми бити лакше ако ти испричам, али не. Боли, боли ћери неправда и зло. Године пролазе, а ја животарим и чекам.

Знала сам шта чека. Није било потребе да ми каже. Чека да се сазна права истина, чека да сазна шта му се десило са неким ко му је био драг и близак. Пристојност ми није дозволила да га испитујем; и ово изречено је било превише и за њега и за мене. Груди су ми се стезале од туге, која се улила у њих.

Опет се огласи шева. Запева пуним гласом. Чича и ја погледасмо у правцу одакле је долазио звук. И угледасмо је. Стајала је на грани бора. Чини ми се да никада нисам чула такву лепоту мелодије и толико гласну. Окренух се према чичи:

–Е, мој чича, има Бога. Чујеш ли колико гласно и пркосно пева? Пркоси својом песмом, јер и она жели да спере срамоту што њено име користише за злочине и злодела…

Господ је Правда и Истина, а ми Срби веру Господњу у себи носимо. Неће зло проћи некажњено, па ће и „Шевина“ песма смрти  и њима самима пресудити…

Српска књижевница Гордана Павловић

(члан УКС-а и редован члан Матице српске)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*