Горко кајање кнегиње Љубице

0

Љубичин живот с Милошем, човеком тешке и преке нарави, упадљиво наклоњеном другим женама, морао је бити тежак. Иако су се узели из љубави, односи међу њима нису увек били добри. Читавог њиховог заједничког живота Љубица је неговала патријархалну оданост своме мужу. Волела га је и поштовала, обраћајући му се са Ви и Господару.

Сваку добру и корисну ствар Љубица би прихватала одмах. Када јој је, на пример, 1842. године Милош писао из Карлсбада да би желео да обиђе јужну Немачку, Виртемберг и Баварску, увиђајући колико су путовања значајна, поготову за једног владара, одговорила му је:

„…Ја колико се овом Вашем лепом намеренију радујем што ћете се лепо проћи и више европејских великаша лично упознати, толико се, Господару, опет бојим да од тога красног намеренија не одустанете. Идите, Господару, и прођите се свуда по лепшим местима и варошима, и упознајте се са отменим светом, са помоћу Божјом кад Вам је Бог дао да имате са чим ићи. Путешествије Ваше боље ће Вам и на здравље дејствовати. Ја да сам на Вашем месту, не би ниједног отменијег места у Европи оставила које не би посетила…“

Ипак, огорчена на Милоша због бројних љубавних авантура које он није скривао и нехотице је помогла да Обреновићи једно време буду уклоњени из Србије. Желећи да га види донекле ограниченог у власти, у нади да ће то имати позитивног утицаја и на приватни живот, кнегиња је помагала његовим политичким противницима. А када је касније желела да врати Милоша у земљу, за време прве владавине свог сина Михаила, слабила је и његову власт и, на тај начин, несвесно, олакшала противницима династије да и њега, 1842. године, протерају из земље.
Љубица почива у манастиру Крушедолу, иако је желела да је сахране у Земуну. Овим чином војвођански Срби желели су да одају почаст својој кнегињи будући да су у том манастиру сахрањене бројне личности значајне за српску историју. Године 1867, када је ослободио српске градове од Турака, њен син Михаило, који је мајку из милоште звао Нака, послао је у Крушедол шездесет дуката за помен рекавши:
„… Када је радостан њен син, када се весели цела Србија, нека се помене и моја добра Нака, Бог да је прости…“

Све је то признала пред смрт и горко се због тога кајала. После Михаиловог одласка из Србије и Љубица је морала да напусти родну груду. Живећи у емиграцији молила је Бога да се што пре врати у домовину. Чежња за Србијом изазивала је у кнегињи велики душевни бол, који је, несумњиво, много допринео њеној болести и изненадној смрти. Године 1843, више од туге него од болести и старости, умрла је у Новом Саду у наручју свог сина Михаила и у присуству кћери Петрије и Савке.

Прва познатија Милошева љубавна авантура била је са Петријом, избеглицом из Сарајева. Сумњајући да је она кнезу нешто више од служавке Љубица је, убивши је из Милошевог пиштоља, казала:

„…Пиштољ јес Милошев, али је рука Љубичина, да видимо хоће ли слагати!…“

Петрија је сутрадан по убиству сахрањена. Лепо опремљена, имала је на ногама кнегињине жуте папуче. Прича се да је Љубица из прикрајка гледала спровод говорећи:

„…Ја тебе смирих; сада ти алал моје жуте папуче, а мени нека суде и Бог и људи…“

Због овог свог поступка, кнегиња се пред смрт горко кајала:

„…Много греха имам и њих ће ми милостиви Бог опростити, али што својом руком убих ону жену, бојим се, неће никада! Куд ме занесе моја женска памет? Кад бих ја убијала све његове пријатељице, могла бих побити толико света! Грешна друга, шта учиних?…“

Srpska istorija

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*