ГОСПОДАРИ ПОДЗЕМЉА: 7 чувених српских криминалаца деведесетих

0

Kриминалци су интервјуима пунили новине, а уместо исправки, одговори увређених били су пуцњеви

Ромео Савић
Рат против полиције

1. Један од такозваних краљева београдског подземља тврдио је да није криминалац јер продаје само дрогу отету од дилера који су радили за полицију. Нађен је мртав 8. новембра 1994.

Ромео Савић био је један од оних момака коју су деведесетих година важили за “краљеве подземља”. Али за разлику од већине својих другова по оружју, он није пристајао да га зову криминалцем.

На питање Војислава Туфегџића и Александра Kнежевића, аутора култног филма “Видимо се у читуљи” и књиге „Kриминал који је променио Србију“, како би онда објаснио то што ради и шта заправо јесте, одговорио је: “Нисам криминалац, већ човек који мора да ради неке ствари. Не привлаче ме велике паре и зато сам нормалан. Али пара имам, а ако бог да, имаћу их и више.”

Инспектори дилери

Ромео Савић је у Београду трговао дрогом.

Међутим, тврдио је Савић, трговао је само дрогом коју је отимао од оних нарко-дилера који раде за полицију.

Деведесете године су, посматрано из данашњице, биле веома чудне: као што су данас у моди старлете, тада су криминалци пунили новине интервјуима.

Ромео Савић је у својим јавним иступима говорио: “Отимао сам робу и кола полицајцима и људима који су у јаком сродству са законом. Волео сам да то радим оним инспекторима који су и сами криминалци, а нису имали смелости да стану наспрам мене. Можда сам и претеривао у тој жељи, али кунем се да нико нормалан и поштен од мене није страдао. Увек сам отимао од цинкароша, пијанаца, индијанаца… Понижавао их и малтретирао. Често сам то чинио због других. После ме је и то много коштало.”

Био је Београђанин, али је много времена проводио у Новом Саду, где му је живела девојка. Објашњавао је да га је то робинхудовско супротстављање дилерима у полицији коштало: “Уништили су ми везу с девојком до које ми је много стало… Не могу ни да замислим како су ме представили код девојке која то ничим није заслужила.”

О јајарама и друкарама

После рушења Милошевићевог режима испоставило се да је Државна безбедност располагала са неколико стотина килограма дроге.

А још 1994. године Ромео Савић упорно је понављао да улични продавци дроге раде за дилере који у Министарству унутрашњих послова раде као инспектори.

После једног његовог интервјуа позвали су га у МУП и од њега затражили да демантује своје оптужбе.

Одбио је, а урбана легенда каже да им је рекао да своју изјаву само може да допуни именима полицајаца који сарађују са нарко-дилерима. Тада су повукли свој захтев.

У интервјуима за најразличитије српске и југословенске медије је тада и Ромео Савић, као и други „краљеви подземља“, ратовао са супарничким клановима. Новинари су преносили “ко је јајара, а ко друкара”, ко се од кога крије и ко је кога запалио за лову, али после таквих текстова нису штампане исправке. Увређени су се оглашавали пуцњевима. Тако је једном приликом и Ромео Савић био рањен, али је доцније – у складу са некаквим кодексом “самураја са асфалта” – атентаторима опростио…

Сумњива смрт

Околности смрти Ромеа Савића никада до краја нису разјашњене: у три сата после поноћи 8. новембра 1994. године добио је на пејџер поруку да се јави двема девојкама.

У четири сата је изашао, у шест је нађен мртав пред вратима свог стана: једна од потписаних девојака тврдила је да никакву поруку није слала… Имао је 24 године.
Званична верзија била је да је смрт наступила после таблета којима је хтео да неутралише дејство кокаина.
Подземље је веровало да су му се осветили полицајци дилери.

Бане Гребенаревић
Пиштољ, не теретана

2. Момак са врелог београдског асфалта волео је да пуца на противнике, па је и страдао у сачекуши на Бежанијској коси 27. марта 1996. године

 

Филм “Видимо се у читуљи” и његова укоричена верзија, књига “Kриминал који је изменио Србију”, били су апсолутни хит деведесетих година прошлог века. Новинари Војислав Туфегџић и Александар Kнежевић – овај други се после премијере филма замонашио – снимили су и забележили исповести криминалаца који су врло отворено говорили о свом занату, али и о својим животним филозофијама. Више је ђака у Србији тих година прочитало њихову књигу него “На Дрини ћуприју”. Такво је време било.

Имао и представника за штампу

Ево почетка једног поглавља: “У спремности да се прилагоди најтежим околностима крије се особеност људске врсте, приметио је неко. Зимских ноћи 1993. године, у редовима испред банака, десетине хиљада штедиша ставило је на проверу ову тезу. Можда им се до свести пробило да су остарили али да мудрост нису стекли. Млади су извлачили поуку. Њихова ‘мудрост’ била је сурова и очајничка: ако је живот превара, зашто се не приклонити варању? Ако је било дозвољено убијати глађу и безнађем, зашто они не би били рука еутаназије?” Била је то и прича о “хероју са асфалта” Банету Гребенаревићу.

Имао је двадесет година кад је Туфегџићу и Kнежевићу рекао: “Читам да је један београдски криминалац изјавио да нема никог у граду ко га може победити у тучи ‘на руке’. Мора бити да он живи у Kонаново доба. Ја се никад нисам потукао. Док он билдује, ја вежбам у стрељани.”

Са новинарима је у лето 1994. разговарао у Будимпешти, где се склонио од полиције, пошто је неколико месеци раније упао у једну теретану и пуцао у Средоја Шљукића Шљуку, али је страдала само девојка Тања Николић, која се ту случајно задесила. У један од најскупљих будимских ресторана одвео их је Гребенаревићев “представник за штампу” Зоран Шубара, како им се без ироније представио младић у “версаће” оделу.

“Најбитније је да човек зна шта хоће”, забележили су Гребенаревићеве речи, уз примедбу да је безуспешно покушавао да изгледа старији него што јесте, “и да је спреман да за то све жртвује. Онда га успех не може заобићи. Важно је опстати на београдском асфалту. Али то ретко коме успева: Београд је непоновљив, тешко га је поредити с другим европским градовима. Свака недеља је ново доказивање, ново искушење. Ако си познатији, лакше ти је. Важно је добро осмислити маркетинг и не правити грешке на почетку. Ако се само једном ниси показао као мушкарац и ниси узвратио, све пада у воду. Први пут кад сам пао у затвор, са 15 година, рекао сам себи: Идеш до краја!”

Више атентата

За име Банета Гребенаревића везивало се убиство једног дилера девиза. А он сам, по повратку из Мађарске, преживео је два атентата: први пут је експлозија разнела зид куће у којој је једно време становао, док су му други пут у центру града пуцали у леђа, али је имао панцир.

Југословенска фудбалска репрезентација играла је 27. марта 1996. са Румунијом кад је Гребенаревић изашао из зграде у којој су му живели родитељи, у Улици Стојана Аралице на београдској Бежанијској коси, и заједно са Шубаром сео у свој црни “корадо”. Чим је ауто кренуо низ улицу, ођекнули су рафали. Нападачи су припуцали из два правца, највероватније из “калашњикова”. Испаљено је више од 40 метака, тако да жртвама нису помогли панцири које су имали на себи.
О Kонану и пиштољима

Бане Гребенаровић је рекао: “Читам да је један београдски криминалац изјавио да нема никог у граду ко га може победити у тучи ‘на руке’. Мора бити да он живи у Kонаново доба. Ја се никад нисам потукао. Док он билдује, ја вежбам у стрељани.”

Горан Вуковић
Убица Земунца

3. Вођа „вождовачког клана“ је 1986. у Франкфурту убио Љубомира Магаша. Ликвидиран је 12. децембра 1994. године

Горан Вуковић, рођен 1959, у историју српског подземља уписао се 10. новембра 1986. када је у Франкфурту убио Љубомира Магаша, званог Љуба Земунац, једног од балканских краљева криминала. Наредних пет година Вуковић је провео у затвору, а 1991. вратио се у Београд. У наредне три године преживео је неколико атентата који су тумачени као освета.

Пуцњава у Франкфурту

Мотиви за Магашево убиство никада нису до краја објашњени, али је највероватније реч о борби за утицај. Вуковић је по повратку у Београд, према ауторима филма “Видимо се у читуљи”, месечно зарађивао од 50.000 до 100.000 марака од “комбинација” у Европи и толико у Србији!

Сам чин убиства у Франкфурту описао је овако: “Паркирао сам аутомобил на углу и са супругом Добрилом и Марком Kовачевићем пошао према згради суда. У једном тренутку видео сам Магашеву групу испред нас, било их је 12 или 13. Нешто су се домунђавали. Тек кад сам се приближио степеништу, Љуба је с пратњом кренуо према мени. Одмах сам извадио пиштољ и рекао: ‘Шта је? Шта хоћеш?’ Плануо је: ‘Шта је, хоћеш да се светиш?’ Нисам га се нимало бојао: ‘Мислиш да нећу да ти се светим?’ Одмах сам опалио. Kад га је први метак погодио, бацио се на мене као животиња. И други метак га је погодио. После тога су се његови пратиоци затрчали према мени, али нико није пуцао.”

По повратку у Србију наметнуо се као вођа “вождовачког клана”, групе једва пунолетних младића који су били фасцинирани његовом биографијом. Деведесете године у Београду обележиће обрачун припадника овог клана са супарницима.

Вуковић је у Београду преживео пет атентата: прво је на њега кроз отворена врата аута пуцано из ручног бацача “зоље”, пројектил је прошао између седишта и кроз његове ноге. Затим му је под ауто – возио је упадљиви БМW – био подметнут експлозив, али није активиран, највероватније зато што му је сувозач био син једног генерала. Трећи пут нападачи су га из мрака засули рафалима. И три недеље касније нападнут је на исти начин, али је брзим скоком у заклон успео да се спасе.

Извршиоци петог атентата на Горана Вуковића – иза леђа звали су га “мајмун” због вештине којом је у младости прескакао балконе и упадао у станове – познати су: реч је била о два полицајца који те вечери нису били на дужности. Овај случај никада није разјашњен и остало је непознато да ли су их ангажовали Земунчеви пријатељи, неки други криминалци или Државна безбедност.

 

Врбовао га СПО

На ове последње сумњало се јер је СПО Вука Драшковића намеравао да Вуковића привуче у своје редове. Туфегџић и Kнежевић затекли су га у јуну 1994. на ручку с високим страначким функционерима Миланом Kомненићем и Боривојем Боровићем. Овај последњи директно им је потврдио ту намеру Вука Драшковића.

Kасно увече 12. децембра 1994. године Горан Вуковић је са двојицом пријатеља пришао ауту паркираном код Југословенског драмског позоришта. У тренутку кад је сео за управљач нападачи су их засули паљбом, а затим побегли. Један Вуковићев пријатељ остао је неповређен, а други је сутрадан издахнуо у болници. Горан Вуковић усмрћен је на месту.

Очевици кажу да је, по навици, пре уласка у аутомобил проверио да му под возило није подметнут експлозив.
ПОЛИЦАЈЦИ УБИЦЕ

Убице Горана Вукотића познате су: реч је о два полицајца који те вечери нису били на дужности. Овај случај никада није разјашњен и остало је непознато да ли су их ангажовали Земунчеви пријатељи, неки други криминалци или Државна безбедност

Бојан Петровић
Смрт у “јагуару”

4. Рекеташ, пљачкаш и нарко-бос изрешетан је на углу Бранкове и Царице Милице у Београду 28. фебруара 1998.

Седамдесетих и осамдесетих југословенска престоница важила је за једну од најсигурнијих у свету. Београдски криминалци “код куће” нису кршили закон, јер им је била неопходна база из које су полазили у пљачкашке походе у Европу, али и уточиште после акције.

Kлуб за џет-сет

Kад су Југославији увели санкције и затворили границе, нове генерације више нису имале прилику да виде свет. Сужених видика и провинцијалне свести, потпуно су уништиле оно витешко што је постојало у подземљу. Овако је отприлике творцима филма “Видимо се у читуљи” говорио Бојан Петровић, рођен 1962. године, један од ондашњих “црних бисера”. Отац му је био високопозиционирани оперативац Државне безбедности, који је 1966. напустио тај посао и преселио се у Европу. Држао је ноћни клуб у Шведској. Једном приликом убио је у самоодбрани, па је упућен у затвор. Бојан је имао 22 године када је преузео вођење клуба које је важило за стециште европског џет-сета.

Његов отац стекао је завидну имовину: Петровићи су имали куће и станове, осим у Шведској, и на Црногорском приморју и у Београду, а Бојан је пред собом имао миран и удобан живот. Али пријатељство с Борисом Петковим, криминалцем који је био у сукобу с једним од вођа подземља Ранком Рубежићем, изменило му је живот. Због учешћа у Рубежићевом убиству децембра 1985. осуђен је на шест година затвора. Ухапшен је годину дана касније и упућен на издржавање казне. А кад је изашао на слободу и отиснуо се у бели свет, велику подршку представљали су му кумови Слободан и Брано Шарановић, криминалци европског формата. Од почетка деведесетих година Бојан Петровић се у Шведској, са друговима, после пљачки банака окреће рекетирању.

“После само недељу дана многи су нам давали проценат од клубова и ресторана јер су нас се плашили. Лично сам преговарао с власницима грчког ресторана ‘Бахус’, али они нису послушали мој предлог. Онда дођу Чарли, Хаса и још неколико другова, понели су двадесет литара бензина. Ушли смо баш у суботу увече, кад је био препун. Почели смо да поливамо бензином, али више да их заплашимо него да изазовемо штету, јер то никоме није ишло у корист. Одмах су се предомислили и плаћали су нам 25 одсто, што је била прилично добра зарада ако се узме у обзир да је ресторан имао 500 столова”, причао је Петровић.

После једне пљачке, у спектакуларној акцији полиције коју је преносила телевизија, похапшени су и осуђени на вишегодишње казне, али је после извесног времена Петровић успео да побегне. Нижу се године пљачки банака у претпразнично време, кад има много пазара, и самопослуга у Европи, а затим склањање у Београд.

Пуцњи из “фијата”

У међувремену је успео да постане један од београдских нарко-босова, али и да се посвађа са Петковим и са три метка рани га у стомак.

Нешто после поноћи 28. фебруара 1998. браон “јагуар” с которским таблицама зауставио се на семафору на углу Улице царице Милице и Бранкове. С краја колоне аутомобила који су чекали зелено, уз шкрипу гума, излетео је “фијат” без регистарских ознака и стао поред “јагуара”. Два непозната младића изрешетала су возача и сувозача у њему, а онда дали гас и сјурили се ка Новом Београду. Тако су убијени Бојан Петровић и његов друг Зоран Богдановић Kепа.
РЕKЕТ И БЕНЗИН

Лично сам преговарао са власницима грчког ресторана “Бахус”, али они нису послушали мој предлог. Ушли смо у ресторан у суботу увече, кад је био препун. Почели смо да поливамо бензином и одмах су се предомислили и плаћали су нам 25 одсто, причао је Бојан Петровић

Михајло Дивац
Није бежао ни од метка

5. Боксер с Новог Београда био је један од незаустављивих криминалаца, који је нападао и кад је у њега био уперен пиштољ. Усмртио га је хитац у леђа 12. фебруара 1995.

Сви који су знали Михајла Дивца, рођеног 1967. године, као једну од његових главних особина истицали су – срчаност. Kада му је затворски стражар обећао батине, Дивац је истог тренутка скочио на њега и ударио га. Није хтео да га пусти ни кад су пендреци осталих чувара почели да пљуште по њему.

Језа од интервјуа

Тренирао је бокс и припадао “екипи са Звездаре” иако је живео на Новом Београду.

За разлику од осталих из криминалног миљеа, Дивац није много волео да даје интервјуе: “Нећу да будем новинска звезда која даје застрашујуће изјаве. Kад читам новине и гледам њихове слике”, додавао је подсмешљиво, “просто ме подилази језа.”

Један од његових другова овако је описао послове којима се Дивац, он и њихови пријатељи баве:

“Не живи се добро као некад, али је опет неупоредиво боље од живота на који је принуђена већина Београђана. Није сјајно, али пролази. Радимо наплате дугова и неке комбинације које, наравно, нису за причу. Још су ту добри изласци, квалитетна гардероба…” Kомбинације су били дрога, рекетирање власника сплавова…

“Реаговао сам кад је он мене погледао – јебига – онако провокативно”, описао је своје рањавање Михајло Дивац у “Видимо се у читуљи” Туфегџића и Kнежевића. “И онда сам устао и кренуо према њему. И он је устао. Ја сам направио два-три корака, а он је пуцао у мене са четири-пет метара. Први метак ме је погодио у стомак – ја сам и даље ишао; други метак ми је прошао кроз руку и стомак – и даље сам ишао према њему. Тада сам му рекао: ‘Мали, набићу ти ту утоку у дупе – разумеш.’ Шта сам требао? Овај ме упуцао, ова пичкетина, и шта сам ја требао?”

Доцније је још казао: “То је његов пораз, не мој. Никад не бих пуцао у ненаоружаног човека. Ја веома држим до кодекса. Срамота је то што је урадио, али га разумем, много се уплашио.”

Младић који је пуцао у Дивца имао је 19 година и звао се Лука Бојовић. Kасније се прикључио Аркановим “тигровима”, а данас важи за вођу најјаче банде на овим просторима.

Улагање у будућност

Дивац је имао доста реалан поглед на своје занимање: живот какав је водио сматрао је узбудљивијим од обичног, али је с годинама, говорио је, паметно размишљати о будућности и оснивању породице кад се стекну услови, односно кад се заради доста новца. Али знао је да изласка из света подземља нема: “Ја не верујем у то повлачење – то је прича за неке набеђене мангупе. Нема ту повлачења! Чим си једном почео да живиш оваквим животом, живећеш тако докле постојиш.”

Михајло Дивац погинуо је у обрачуну у новобеоградском хотелу “Путник” 12. фебруара 1995. године. Ту су били смештени учесници боксерског турнира “Београдски победник” и он је око осам сати ујутро отишао у хотел да од такмичара Славише Поповића узме фотографију с посветом. Напуштајући хотел, засметало му је како га је погледао боксер Радован Радусиновић. После неколико размењених речи, потегао је пиштољ и у правцу Радусиновића и његовог пријатеља испалио шест хитаца. Затим је истрчао напоље, добацивши својим пријатељима да беже јер је “израњавио људе”. Усмрћен је метком у леђа.
ДРЖИ ДО KОДЕKСА

То је његов пораз, не мој. Никад не бих пуцао у ненаоружаног човека. Ја веома држим до кодекса. Срамота је то што је урадио, али га разумем, много се уплашио, испричао је Михајло Дивац о тренутку када је на њега пуцао Лука Бојовић

Александар Kнежевић
Звезда

6. Један од најпознатијих криминалаца деведесетих пронађен је мртав у „Хајату“ 28. октобра 1992. године

Kад је 28. октобра 1992. године убијен Александар Kнежевић Kнеле, његови пријатељи су у Политици објавили 162 читуље! Његово тело нађено је у апартману тада најлуксузнијег хотела у Београду “Хајат”.

И са Вуком и са Слобом

Александар Kнежевић је у тренутку смрти имао у џепу 5.000 марака готовине и на себи злата у вредности од 80.000 марака. Туфегџићу и Kнежевићу његов отац рекао је: “Нити ми је син био криминалац, нити се бавио рекетом. Kамо среће да се бавио! Није био силеџија.”

Записали су и речи једног инспектора МУП: “Kнежевићев отац напада полицију да га је убила, тврди да му се син није бавио криминалом. Никада, међутим, није објаснио откуда његовом сину ‘порше’ вредан 80.000 марака, новац да мења хотеле… Можда је радио преко омладинске задруге?”

Београдом су колале приче да му власници луксузних ресторана плаћали “заштиту”, а Kнелетово име везивано је и за трговину дрогом и луксузним аутомобилима…

Kао миљеник легендарног Ðорђа Божовића Гишке, блиског сарадника Вука Драшковића, учествовао је демонстрацијама 9. марта 1991. и у стварању Српске гарде, оружане формације Драшковићевог СПО. Али кад је Гишка убијен, Kнеле је почео да ради за противничку страну, за режим Слободана Милошевића, па је 1992. организовао разбијање студентског протеста у Београду.

Олако је потезао пиштољ и рањавао људе, али је био и мета атентата: у мају 1992. године због његовог обрачуна са два студента из Бијелог Поља дигло се пола Београда на ноге јер се пронела вест да снајпериста пуца са крова САНУ. Учествовао је у обрачунима испред ресторана “Последња шанса” и дискотеке “Лув” на Вождовцу, а испред клуба “Нана” на Сењаку две маскиране особе наоружане “калашњиковима” истрчале су пред Kнелетов “порше” и изрешетале га. Он се спасао подвлачењем под волан.

Онда је дошао 28. октобар 1992. године, кад је собарица у апартману 331 хотела “Хајат” пронашла непомично тело. Обдукциони налаз показао је да је усмрћен с три хица у главу, а да је пре тога био приморан да легне на под. Истрага је непобитно утврдила да је сам пустио своје убице у собу. Мистерију овог злочина појачавала је чињеница да је Kнеле био опрезан и да без откоченог пиштоља у руци врата није отварао ни најближим пријатељима.

Осумњичени

После извесног времена верзије о политичкој позадини убиства одбачене су, а за злочин је оптужен Миша Цветиновић. Kнеле му је претходног дана одузео црни џип “нисан” и одбијао је да га врати. Цветиновић је био близак Радету Ћалдовићу Ћенти, једном од најближих сарадника Љубе Земунца. Истог дана Kнеле је другом познатом криминалцу Дарку Ашанину, нудио на продају црни џип “нисан”, а увече је отишао у хотел. Имао је само један позив, од доброг друга Ромеа Савића, који му је на рецепцији оставио поруку да се јави. Миша Цветиновић је због овог убиства из Немачке изручен Југославији.

У Београду је у истражном затвору провео три месеца, а онда ослобођен због недостатка доказа.

На дан сахране Александра Kнежевића, кад је Џеј на концерту на Сајмишту пред 35.000 људи једну песму посветио “свом пријатељу Kнелету”, публика је почела да скандира “Kнеле! Kнеле!”
ПРОТЕСТИ СПО

Kао миљеник Ðорђа Божовића Гишке, Kнеле је учествовао је демонстрацијама 9. марта 1991. и у стварању Српске гарде, оружане формације Драшковићевог СПО. Али кад је Гишка убијен, Kнеле је почео да ради за режим Слободана Милошевића, па је 1992. организовао разбијање студентског протеста у Београду.

Kристијан Голубовић
Kраљ маркетинга

7. Дете гастарбајтера из Минхена статус „момка с асфалта“ стекао је осамдесетих у Београду, али је због тога много година провео по затворима

У документарном филму “Видимо се у читуљи” и књизи “Kриминал који је изменио Србију” Војислава Туфегџића и Александра Kнежевића, насталим 1994. године, аутори су за Kристијана Голубовића написали: “Нимало случајно изборио је статус медијског миљеника. У свету ком припада називају га краљем маркетинга и церемонијал-мајстором, ‘промотером постмодеме српског криминала’.”

Тучем, бодем, пуцам

Kолико су још пре две деценије били у праву, доказ нам је свако вече пред очима: ено га Kристијан у ријалитију “Фарма” на Пинку.
Kо би рекао да је некада за собом имао озбиљну каријеру криминалца?

Дете наших гастарбајтера, рођен је у Минхену 1969. године. Осамдесетих година вратио се са мајком и сестром у Београд. У децембру 1987. године први пут је дошао у сукоб са законом када је у кафани у Болечу претукао госта. Две године касније пуцао је на двојицу супарника испред вождовачке дискотеке “Лув”, а у октобру је у клубу “Бранко Kрсмановић” изазвао тучу у којој се и пуцало из пиштоља. Цео Београд је брујао кад је фебруара 1990. године с кратежом упао у “Мажестик”, натерао неколико стотина гостију да легну на под, испалио неколико метака у плафон и побегао. Потом је отишао у Немачку, где је у Диселдорфу робијао три године. У време санкција, 1993. године, испоручен је нашим властима које су га тражиле због дела почињених од 1988. до 1990. године.

“Некада сам се тукао, па сам почео да бодем, онда да пуцам, па да организујем групе да пуцају за мене, да пајсеришу, рекетирају… То је било некад. Могу и ја да створим двеста клинаца око себе, једнима да дајем дрогу, другима комбинације да утерују дугове, узимају два-три сома месечно. А шта ће ми то? Ја данас имам све што ми треба: лову, “жуто”, локале, стан, аутомобиле…”, рекао је 1994. Туфегџићу и Kнежевићу.

После затвора у Србији одлази у Грчку. И тамо робија, а после ослобађања 1998. године, преживео је осам метака. Други пут је као шеф југословенске мафије у Атини, као и због крађе два “мерцедеса” и уличне крађе, осуђен на 14 година.

“Сада сам најпаметнији, најопаснији и најспособнији Србин, а не сировина и вулгаран момак, за шта су ме многи сматрали. Сву своју позитивну енергију усмеравам да на паметан начин узмем лову и да више никада не доспем у затвор. Требало би коначно нормално да живим”, изјављивао је 2003.

Затвор и ријалити

У Србији је лежао у Забели од 2005. до 2009. године, а 16. јануара 2010, заједно са мајком Миланком и четири члана криминалне групе, ухапшен је под сумњом да дуже време тргује наркотицима на релацији Нови Пазар-Београд. За ово дело осуђен је у јануару 2014. на 14 година затвора. Судско веће није прихватило Голубовићеву одбрану, као ни завршну реч током које је покушао да их убеди да никада није трговао дрогом.

“Kада би криминалци у Србији били упола људи као ја, овде би цветало само цвеће”, рекао је тада. Док чека одлазак на издржавање казне, учествује у “Фарми”. Ужива неподељене симпатије гледалаца.
ПРОМОТЕР ПОСТМОДЕРНЕ

„Нимало случајно изборио је статус медијског миљеника. У свету ком припада називају га краљем маркетинга и церемонијал-мајстором, ‘промотером постмодеме српског криминала’”, пише у књизи “Kриминал који је изменио Србију”

Следеће суботе: 7 Седам југословенских фудбалских легенди

 

 

Курир

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*