Говор Мише Матића на парастосу генералу Дражи Михаиловићу и Авалском Корпусу у селу Конатице код Обреновца

0

Србија нема команданта већ 71 годину, Србија се не бори, а Србија нема слободу, нема људска права, нема морал, нема правду…

Бирајући 17. јул за дан егзекуције генерала Михаиловића, дан када су Лењинови бољшевици побили царску поридицу Романов, комунисти нам потврђују своју сатаничку природу. На жалост у питању су комунисти који су Срби. Судско веће које је генерала Михаиловића осудило на смрт састављено је од Срба. Судили су и пресудили: Михаило Ђорђевић, Милија Лаковић и Михаило Јанковић, сви Срби. Тужилац је био Србин Милош Минић, а чак је и секретар суда био Србин Тодор Попадић.

Они који су издали своју нацију и веру прогласише за издајника онога који је бранио своју веру, свој народ, људска права и свог краља. И шта добисмо: Добисмо то да имамо на челу владе једну опскурну особу, некога ко за себе каже да се не изјашњава да ли је мушко, или женско!? А при том тврди да је нормално људско биће. Срећом не тврди да је припадник српског народа.

Издан од савезника, од издајника проглашен издајником и народним непријетем, генерал Драгољуб Дража Михаиловић у својој завршној речи није могао да, ни као најцрњу слутњу, помене оно што се нама данас дешава: Судбина је била немислосрдна према мени, када ме је окрутно убацила у овакав вихор, најтежи могући који може једног човека снаћи. Много сам хтео, много сам започео, много веровао, али светски вихор однео је мене и мој рад.

Који ли вихор светски нама донесе овакву срамоту? Да ли је могуће да се народ после само две генерације од убиства генерала Михаиловића не побуни против скарадног избора председника српске владе од стране посланика српског парламента? И то баш на Видовдан!? И ти посланици су већином Срби. Јесмо ли дочекали да нисмо потомци Светог Саве, кнеза Лазара, Карађорђа, Чича Драже…. па чији смо онда?

Да ли нам се историја завршава 17. јула 1946.? На жалост, управо је тако. Омиљене пословице посташе: Срамота је ал´ је корисно, Беганова мајка није кукала, Умиљато јагње две овце сиса,….
Једна је мајка, нема две. Биће нам боље само кад беганова мајка закука, а ако од срамоте очекујемо корист кукала и нама мајка. Да ли смо још увек потомци оних солунских јунака који су, како каже Антоније Ђурић, били украс човечанства, да ли смо достојни да будемо наследници оних којима данас палимо свеће за покој душе?

Хоће ли нам се обрадовати кад станемо пред лице Господње, а стаћемо, то је једино извесно. Хоћемо ли знати одговор на питање: Шта учинисте за свој род и своју веру?

Тад лаж и кукавичлук не помажу. Хоће ли ко смети да каже корисно је било ћутати? Хоће ли ко умети да објасни страх од сексуално изопачених наказа које без речи противљења трпи? Шта ћемо одговорити Љуби Љубојевићу и његовом сину јединцу Живораду из Конатица, који гину заједно и леже у гробу загрљени, како су и пали од комунистичких метака? Јесу ли узалуд пали?

Шта ћемо рећи пуковнику Саши Михајловићу и његовим командатима београдских једница: Светиславу Трифковићу, Милану Убојчићу, Кости Маринковићу, Виктору Попову, Живану Лазовићу, Ранку Димитријевићу, Милораду Гајићу.… шта сем да су заборављени зарад некакве користи, због страха од такозваног губитка радног места, зар смо заборавили да је потпуковник Светислав Трифковић рањен тражио од богослова Слободана Бијелића да крвавим устима целива заставу пре него што је себи испалио револверски хитац у слепоочницу?

А шта би тражила да целива данашња премијерка не смем ни да изговорим. До те славе смо дотерали. Имамо ли какву узданицу и јунака? Овде не, наше су наде и наша слобода убијени 17. јула 1946. у Београду.

Ритуално убиство потврили су одсецањем леве руке генерала Михаиловића. Лева рука је по убиству одсечена и Драгославу Рачићу, Филипу Ајдачићу, Радивоју Керовићу….

Сатанистички ритуал је било и гласање српских посланика за хрватску лезбејку на Видовдан у Београду. Шта ћемо рећи Кнезу Лазару, како прослависмо његов празник тога дана? Плашимо ли се више комуналне полиције, судских извришитеља, страних инвеститора или Лазареве клетве?

Или више ни за страх Божји не знамо, зар нам је Светосавски, Косовски и Равногорски завет заменила нека нова корист, зар нам је кориснија туђа мајка…. зар ће и нас однети неки вихор у заборав оних који ће доћи после нас, ако буду имали на шта дођу. Доћи ће на оно што смо им оставили. Ми смо дошли на оно што су нам оставили Чича Дража и његови ратници. Оставили су нам толико да њихови крвници нису све успели да нам отму за 71 годину, оставили су нам част, образ, крст и мач! Оставили су нам себе да их не заборавимо. Како радили тако нам Бог помогао. Бог душе да прости генералу Драгољубу Михаиловићу, пуковнику Александру Саши Михајловићу, потпуковнику Светиславу Трифковићу и њиховим небеским ратницима.

Београд 16. јул 2017.

Славословље

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*