Град који је на данашњи дан победио лошу судбину

0

СРБИЈА, НИШ – Један од најстаријих градова на Балкану је уједно и највећи град централне Србије – Ниш. И то је лепо. Али, није сва срећа у томе. Овај град је претрпео многа страдања, преживео је разне владаре, па тако и ратове. Сва његова несрећа крије се у томе што се он налази на раскрсници балканских и европских путева који повезују Европу са Блиским истоком, те он тако од давнина важи за капију Истока и Запада. Између осталог, око њега се јагмила и војска Османског царства. Османлије су под Муратом 1386. године 25 дана опседале Ниш, па га тако и освојиле и опљачкале. Следеће отоманско пустошење je овај град доживео 1427. године. После деценију и по, Ниш се поново нашао у рукама Срба. Упорна и јака Османска империја није пуштала на миру овај српски град, те га опет 1448. године осваја и Ниш бива под Османским царством наредних векова. У том наредном периоду Ниш је задесило много шта, и успона и падова. Горео је овај град у невероватном пожару, од кога га је, тешко је у то поверовати, спасао беглербег Ахмед-паша. Војевало се у граду и око града велики низ година. Успевао је Ниш да одигра битке у којима би турска војска бивала тешко поражена. Јагмила се ту и аустријска војска. Одмеравала је снаге са неустрашивим Нишлијама, али, уистину, и са Османлијама. Дошао је и тренутак да Ниш постане још важнији град у Европи – постао је центар турских поседа на овом континенту. Тада је изграђена Нишка тврђава, која је и данас једна од најлепших и најбоље сачуваних грађевина ове врсте на Балкану. Колико је важан Ниш – данас може да се шепури. Око њега су се отимале две велике силе: турска и аустријска војска, а он је на послетку остао свој и припао је свом народу. Додуше, било је дана у том несрећном 18. веку када се улицама овог града шепурио аустријски народ, који преотео Ниш од Турске, која је заиста била, то бар сада видимо, огледало сваке заосталости. Турци су, Бог зна којом вештином, успели да, па чак и без борби, како сведочи овдашња литература, преузму опет Ниш и загосподаре њиме. Били су то тешки дани за православни народ у Нишу. Владала је велика одмазда над, уопште, хришћанским становништвом: паљене су цркве и манастири, организована масовна погубљења, омаловажавања и мучења. Потлачени српски живаљ могао се само надати да ће Први српски устанак дати позитиван резултат. Карађорђе је са Милојем Петровићем и својом „куком и мотиком“ организовао дејствовање на Ниш. Српски устаници били су наоружани бесом, истрајношћу, вољом, инатом, али и огромном љубављу и жудњом. Уследила је битка на Чегру и Пирова победа Хуршид паше и његове војске. После великог разочарања због тога што Први српски устанак није донео слободу Нишу, настале су разне буне организоване у околини града, али од позитивног резултата ни трага ни гласа.

Али, као у свакој доброј причи, и ова се морала, на срећу Срба, завршити: „И сви су живели срећно до краја живота“. Присаједињење Ниша матици Србији престаје полако да буде само сан. Наиме, веома озбиљне, тешке, јаке борбе за ослобођење Ниша од турске власти отпочеле су средином децембра 1877. године. Тада су три српске дивизије прешле српско-турску границу и заузеле положаје северо-западно од самог града, али и приближивши му се на око 5 до осам километара. Мудрошћу и виспреношћу, али и лукавством и добром тактиком, српске снаге, које су бројале 15 000 војника и 102 топа, успеле су у својој намери – онемогућили су везу турског гарнизона у Нишу са трупама у Софији, а убрзо потом и затвориле обруч око свог циља. Главни напад на Ниш извршен је са обронака планине Селичевице, зато што је она сматрана „капијом за улазак у Ниш“ – јужни део града је од стране Турака био најслабије утврђен. Након што су опазили снагу и одлучност у српском духу, „сатерани у ћошак“, а након дугог тактизирања и чекања помоћи, турске старешине су потписале Конвенцију о предаји Ниша. Тако, дуго сањани сан је постао најчистија јава – Ниш је ослобођен. А, то је било 11. јануара 1878. године, дакле, баш на данашњи дан. При примопредаји града, српску заставу на Стамбол капију Нишке тврђаве поставио је Нишлија Тодор Станковић. А, кнез Милан Обреновић – тадашњи врховни командант српске војске, свечано и поносно ушао је у Ниш само неколико дана по ослобођењу. Остало је записано и то да је кнез Милан, по ослобођењу Ниша, купио кућу баш у овом граду. Такође, памти се и да је на његов захтев Ниш бивао место честих заседања Народне скупштине (нарочито у периоду 1883-1886) и српске владе, те тако постао и друга престоница Србије.

Исток инфо

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*