Гвоздени пук и хероји Кошара

1

Међу дародавцима чији су прилози помогли штампање књиге „Гвоздени пук“ је и мајка једног војника који је пао на Кошарама.

Какве везе сад имају Кошаре и војска која се борила од 1912. до 1918, а о којој је и писана књига?

Да пробамо то да појаснимо кроз једну врло кратку причу. Почећемо од Кошара.

Шумар је био 22-годишњак. Кула његов вршњак. Шумар је био на једном истуреном делу. Кула је са својима исто био истурен.

Када је непријатељ нагрнуо са свих страна, а муниција се ближила крају, Шумар је повикао друговима „Идите назад, на резервни положај, ја ћу штитити одступницу!“.

Кроз маглу се пробијало све више њих. Кула је већ добио метак у ногу. Али, свог поднаредника, ког је мртвог носио на леђима, није хтео да остави. Повикао је својима да оду на резервне положаје. Њему је остало пет метака у пушци. Нису хтели да га послушају док није загрмео „Идите, браћо! Носите извештај команданту!“.

Шумара су, после размењених погледа и све веће решености оног који им се обраћао, послушали другови. Повлачили су се, заштићени његовом паљбом. А муниције је било све мање и мање.

Кула је, са друге стране, сваким метком погађао по једног, видели су то његови другови, повлачећи се и гледајући како неко даје живот за њих.

Када више није било ниједног метка, Шумар је, срећан што су његови другови стигли на безбедно, пао.

Кула је и последњим метком био прецизан. Иако већ погођен са три.

Шумар више никада није дошао у свој Трстеник. Дао је живот да би се други спасли.

Последњи кога је Кула дохватио, погинуо је од његовог кундака. Метака није било, али и са три у свом телу, држећи се за дрво, једног је још дохватио. Кула се исто није вратио својима, у Статовац покрај Прокупља.

Шумар је погинуо девет дана после свог 22. рођендана, те 1999. на Кошарама. Кула, међутим, није погинуо на истом месту. Ни од истог непријатеља. Ни исте године. Пао је ослобађајући Стару Србију 1912, као први јунак Гвозденог пука, у првом дану Кумановске битке.

А као да су били заједно, зар не? Као да су радили – исто. Као да су живели – исто.

Ма, и јесу заједно.

Јунаци ионако живе вечно, у вечности су се и срели.

А ми? Ми ћемо и даље да чувамо сећање на славне претке наwww.gvozdenipuk.rs

1 КОМЕНТАР

  1. „Mртва стража са Kошара

    (Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)

    Лутајући светом земљом,
    где одавно нема мира,
    пратио сам уске стазе
    ловаца и пастира.

    Од људи сам склањао се,
    да зликовци ме не би чули,
    пут жеља доведе ме
    у ходочашће караули.

    Ал’ превари ме Божје време,
    мрак на путу ухвати ме,
    зграду свету ја угледах
    у сумраку, усред зиме.

    Љубим зидове рушевине,
    сузе не знам сада скрити,
    ја по мраку не смем назад,
    овде морам преноћити.

    Ватру палим од сувог лишћа,
    ту где беше спаваона,
    полусрушен зид заклања,
    не види се споља она.

    Покушавам да се згрејем,
    од студени док се склањам,
    ипак, не кајем се што сам дош’о,
    већ ноћима ја је сањам.

    Вук се зачу у даљини,
    и фијук ветра који дува,
    а ја сам у планини,
    не бојим се – Бог ме чува.

    Глуво доба, поноћ прође,
    тмина овде тајне крије,
    док цео свет спава, снива,
    тад се буде Проклетије.

    Оживе караула.
    Све утваре Бог да прости,
    на њима су униформе
    наше војске из прошлости.

    ,,Ко сте ви добри људи?,,
    гласом страх се мени ствара
    „Не бој се, ми смо стража,
    мртва стража са Кошара.“

    Тад угледах око себе
    свако својим путем иде,
    млади момци чедних лица
    као да ме и не виде.

    „Којим добром дође брате?“
    тргнух се на глас дечака,
    „овде ретко и дању сврате,
    а камоли усред мрака.“

    „Углавном су то шверцери
    што беже из Албаније,
    многи од њих што дођоше
    не напустише Проклетије.

    Али и њих је сад све ређе,
    због тога је овде тама,
    живи више не долазе,
    сад припада она нама.“

    „Видим наш си, нашег рода,
    како си стиг’о довде,
    Хајде реци сада нама,
    Што си дошао? Шта ћеш овде?“

    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“

    Тад утихну караула,
    у свом су послу стали,
    граничари тужних лица
    у мене су погледали.

    Уплаших се те тишине,
    уз кичму ми крену зима,
    као да сам и сам мртав,
    стрељан њиховим погледима.

    „Откуд знаш да смо мртви?“
    проговара тад утвара,
    па се смех заорио
    одјекујући са Кошара.

    „Шалим се. Знаш да јесмо.
    Свако од нас у смрти спава,
    али дрхтимо сваке ноћи,
    бојимо се заборава.“

    ,,Ето ја сам имао мајку,
    што је мене срећом звала,
    на пут често гледала је,
    мене није дочекала.

    И имао сам трудну жену,
    са њом сам снове снио,
    родила је мени сина,
    син ме није запамтио.“

    „Видиш ли оног тамо,
    сви му помреше кад су чули
    да су му горе у планини
    вукови тело растргнули.

    А јауке које чујеш,
    тај нам се вратит’ жели,
    њега су још живога,
    у ланцима к’о пса одвели.“

    „Не жали нико од нас
    што је свој живот дао,
    ја бих се опет, кад бих мог’о,
    за Србију жртвовао.

    Али не желим ћутати више
    о неправди што нас дави,
    ми смо српству све предали
    а српство нас заборави.“

    „Гробови су расути нам
    њих пазити нико неће,
    кад нас наши забораве
    ко ће за нас палити свеће.

    Само другови што су живи
    присете се током разговора
    о данима заједничким.

    Него брате сад’ ће зора,“
    „Хајде крећи, брзо иди,
    нек’ ти пут прође у срећи,
    о нама пиши, причај,
    ал’ више се не окрећи.

    Не долази, не тражи нас,
    легенда се речју ствара,
    Србију поздрави нам
    од мртве страже са Кошара.“

    Пробудих се сав у зноју
    од ватре тек дим оста,
    присетих се прошле ноћи,
    нека им је земља проста.

    Палим свећу, Бога молим,
    сузно око наду тражи,
    ја вас нећу заборавити,
    завет дајем мртвој стражи.“

    Слава палим херојима Кошара!!!
    https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*