Хајдук Марко се жени

0

Паја Јовановић: Црногорци се враћају из боја

Остаће само Марко Ђилас, као један непокошен цвет у пољани, да оре, оре и коси до старости, док му се не роди син који ће га у кући заменити. Но тада ће бити доцкан. Старост и умор ће му се увући подмукло као лопов у кости и крв; неће му више бити лаке ноге да протрче планине, ни руке да витла ханџаром, а око бистро, мирно кад прислони џафердар уз образ и спучи му врх са грудима каквог бега никшићког

Срео га је Јован Илин Грујичић и забадајући палчеве у појас уздахнуо жалосно и дубоко.

– И ти се Марко ожени…

– Е, шта ћеш Јоване сам сам, инокосан, па ме нагнаше браћа и мајка. Најстарији сам, дошао ми ред, а женске главе немамо у кући, поче Марко, обарајући поглед, да се правда

– Ако, ако рече Јован и потамње му у дубоким, дивљим зеницама.

– Само ниси више за нас и чету нашу. Треба кућу да пазиш, земљу да ореш, а не..

– Па ја могу и ожењен ићи са вама, плану Марко.

– Не можеш, гријех је да оставиш младу удовицу иза себе. Па му окрену своја широка плећа и витак, лак, држећи танак и дуг џефердар у руци, Јован се упути низа село.

Остаде Марко гледајући за њим пуста, празна погледа и тек кад Јованова снажна и лака прилика нестаде размахну се жалосно и широко рукама.

– Ох, леле мени до Бога, шта учињех?

И би му све јасно. Као да груну сунце у дубоки мрак и освјетли све… Родио се да носи пушку, нож, да пролази планине, скрива се по гудурама и води чете на Турке; да жалбе сиротиње и раје проломе болом његову душу.

Па да се да цео народу, раји, крв своју за њу да пролије. Хеј, ни тело његово да није његово, него њено, руке, очи, срце.

Да дише за њу и она да га, кријући од силника, уплиће у ганутљиве звуке гусала. Сад ће орати њиве, чувати кућу, пазити децу, жену, мајку.

Смириће се лагано његова хајдучка крв, махнита и млада, и док буде орао бразде и косио ливаде сећаће се само како је било некада.

А они, Јован Илин, Илија Ђуканов, Милија Марков и многи, одлазиће у чету, доносити главе и догонити крда оваца и говеда. Остаће само Марко Ђилас, као један непокошен цвет у пољани, да оре, оре и коси до старости, док му се не роди син који ће га у кући заменити. Но тада ће бити доцкан. Старост и умор ће му се увући подмукло као лопов у кости и крв; неће му више бити лаке ноге да протрче планине, ни руке да витла ханџаром, а око бистро, мирно кад прислони џафердар уз образ и спучи му врх са грудима каквог бега никшићког.

Биће заборављен под планином, где је целог века косио, надгледао кућу и стоку…

А мислио је хајдук Марко кад се оженио да неће потурити пушку и нож прије него своју главу, да ће и даље хајдуковати и сјећи главе а то само доводи мајци и браћи одмену. Сад, међутим, рече му Јован Грујичић и још многи из села, да је гријех да му остаје невјеста млада код куће, да копни, чезне, док он чету води.

Милован Ђилас
 

И да једног дана, кад му скину главу са рамена остане иза њега удовица, млада као кап, свежа, неначета. Зачудо, тај крволок и главосек, бојао се тога греха и сваког греха уопште, више од смрти.

Хајдучки живот, вечито клање с Турцима по граници која никад није била омеђена, створили су један специјални морал, поимање добра и зла, Бога и човека.

Из села одлијегну пушка и поклич: то се окупљаху хајдуци да у чету иду. Проломи тај пуцањ у њему стару жељу за четовањем, одлане кроз његову душу стократо и болно. Али са тим пуцњем као да се роди, из бола који га обузимаше, једна мисао, светла, драга, једина, као трун спасења.

– Радоване, Радоване викну он брата који је тесао нешто пред кућом. Трчи, седлај оба коња брзо.

Радован се диже, лењо, полако, а Марко улазећи у кућу викну:

– Хитај! Шта си се укочио, мрцу један.

Затим заста насред куће и крупан, широк, жив као да је испуни неком големом снагом. Мајка му је разгртала огњиште, а снаха јој руку уваљених у тесто месила хлеб.

– Слушај ти, рече он невјести кратко и одсјечно као да је резао ножем, устај, спреми се да идеш.

– Куда ће сине, једва се усуди мајка да пита.

– Ја знам. Нек` хита, нема се кад.

Невјеста се устумара по кући, мајка Маркова јој помагаше да се спреми. Нису смеле да кажу ни речи, јер је Марко био домаћин и глава куће… Ишао је Марко сам испред куће, нестрпљиво, уздрхтан и одлучан.

Беше му тешко. Болело га је запевање мајке, плашљива, неречена туга брата и ропац невјесте која се други дан по удаји враћа дому. Али му пламтијаше крв, жеља за друговима који су већ одмакли низ планину.

„Јуче се свадба растурила. Још код ње легао нијесам. Вратићу им је невину и чисту као што су је и довели. А за мене је гора, нож и крв. Смрди ми жена, задише на мртвило, талог, трулеж. Улежа бих се, умртвио од тог задаха.“

Брат му извео коње, уплашен, збуњен, блед.

– Изнеси ми оружје, нареди Марко.

Радован отрча и донесе ханџар у срми кован, џефердар везан танком сребреном жицом, фишеклију, две мале пушке и један кратак нож. Пред њим су ишле мајка и невесте.

– Појаши је на коња, рече Марко Радовану. А ти ђевојко, поздрави оца и реци му да ти ништа рђаво не знам. Да си добра као добар дан у години, радна као мрав и поштена као цвијет. Само нисам ја за тебе, хајдук сам, пустахија. Не родих се да кућу кућим и водим бригу око рала и огњишта.

– Марко, сине, јеси ли полудио? Куку овој горској кукавици данас па занавијек, закука мајка бусајући се у прса.

Невјеста је плакала, кријући лице у шаке и у мараму.

– Води је њеној кући, одреза Марко Радовану.

Беше му тешко. Болело га је запевање мајке, плашљива, неречена туга брата и ропац невјесте која се други дан по удаји враћа дому. Али му пламтијаше крв, жеља за друговима који су већ одмакли низ планину. Појаха коња, снажно га ошину и отутња низ друм.

Пролазило дрвеће, зачуђени људи, плотиви, затим потоци, увале, дубраве.

„Стићи ћу их, знам ђе су. Још мало, па нећу смјети на коња, мораћу гором, пјешке.. Стићи ћу их, стићи…“

Коњ је бректао, запењен, уморан. Марко га одјаха, затури му узду на јабуку седла и врати га назад.

–`Ајд, ђогате дома.

Затим се прерами џефердаром и потрча кроза шуму. Запахнуо га снажан, толико знан мирис дубраве; запљуснуо му очи, душу, небо, кроз грање. Обузела га махнита радост слободе, јунаштва. Пробудио се у њему главосек, крвопија, осветник раје.

„Стићи ћу их… Знам биће они код Никчевих извора“ Запевао је. Ни сам не знајући шта. Па се после смејао на мисао да ће га хајдуци дирати и рећи: да за мало не баци пушку а узе жену.

Тим смехом и силовитом радошћу која се шираху у њему као да одлијегаше цела планина, моћно, бескрајно до нема.

Аутор: Милован Ђилас

Политика, 11. октобар 1931. године

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*