Хајдук Вељкова барутана

1

Хајдук Вељкова барутана се налази у центру града Неготина, иза цркве Свете Тројице, и датира из времена Првог српског устанка. Подигнута је специјално за чување барута, што је условило и њено градитељско решење, укопана у земљу са кровом на четири воде, засведена полуобличастим сводом и покривена ћерамидом. Ова барутана једини је сведок легендарних борби устаника, који су радије дали своје животе но своју слободу и свој град.
Барутана се у називу везује за Вељка Петровића (1780-1813), српског хајдука и јунака Првог српског устанка (1804-1813), који је утврдио и организовао одбрану Неготина од стране Турака.

Српска историја

1 КОМЕНТАР

  1. ХАЈДУК ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

    Највећи јунак Првог српског устанка, Хајдук Вељко Петровић, рођен је 1780. године у селу Леновцу. Несташан и необуздан од ране младости, брзо се осамосталио и за послом отишао у Видин, а затим у Пожаревац. У лето 1803. године одметне се у хајдуке и приђе дружини Станоја Главаша. У јесен те године Главаш га је склонио код свог пријатеља, имућнијег сељака Милана, у селу Дубони. Ту се оженио младом удовицом Маријом, Станојевом рођаком.

    Његова жена није уопште знала да је он хајдук. Кад је 1804. године избила буна на дахије и Вељко обукао хајдучко одело и припасао оружје, она се изненадила и почела јадиковати што се, не знајући, удала за хајдука. Он је ипак умирио.

    По избијању буне био је са Станојем Главашем, а потом са Ђушом Вулићевићем. После Ђушине погибије (1805) борио се у војсци његовог брата, Вујице Вулићевића. Тада се, храброшћу и вештином, већ толико уздигао над осталим устаницима да је и сам заповедао већом групом момака.

    После ослобођења Београда (1807) од Совјета је тражио дозволу да побуни родну Црну Реку. Већина чланова Совјета није до тада ни чула за Црну Реку, па кад им је досадио својом упорношћу, председник Совјета Младен Миловановић је пристао:

    „Хајде, море, кад је тако навалио да га пошаљемо, па ако да Бог те што отме, добро, распространићемо нашу земљу; ако ли погине и пропадне, ми му нисмо криви.“

    Совјет је Вељка тада прогласио за буљубашу, дао му заставу, нешто новца и џебане и овлашћење да може регрутовати бегунце који му се добровољно пријаве. Окретни и енергични хајдук брзо је сакупио стотинак момака из црноречког краја, и напао кулу Осман-бега у селу Подгорац. У кули су, поред бега, били и некакви турски трговци, тако да је дошао до богатог плена, новца у износу од осамсто дуката и разног оружја. Он и његови момци су своје коње и одећу измењали с заробљеним Турцима и потом их испратили до турске границе. Вељко је овде, у размени са бегом, добио коња Кушљу. Део заплењеног новца је разделио дружини, а једну торбу запечатио и упутио Совјету.

    Страх који је тада посејао међу Турке приморао је бегове и субаше у том крају на бекство у градове, махом у Видин, а Црну Реку препусте Вељку. Кад се Вељко са невеликом војском у пролеће те исте (1807) године налазио у селу Ласову, Турци то сазнају и са неколико стотина људи пођу да га разбију. Вељко их није смео чекати у Ласову, јер је имао далеко мање војске од њих, већ је решио да их предухитри и нападне у селу Врбовцу где су заноћили. Његови су се момци неопажено привукли и муњевитом акцијом упали усред турског логора. Пуцали су и викали на турском језику: „Бежите! Поби нас Хајдук Вељко!“ Турке је захватила паника и разбежали су се, многи боси, остављајући коње и оружје. Од тада је Вељко постао господар овога дела Србије.

    Кад су у априлу 1809. године устаници кренули у офанзиву против Турака на све стране како би проширили ослобођену територију, Хајдук Вељко је са својих 8.000 војника 30. априла кренуо на турску тврђаву Белоградчик у Бугарској, опколио је, позвао њену посаду од 400 турских војника на предају и, након одречног одговора, извршио следећег дана (1. маја) јуриш на тврђаву и заузео је, уништивши турску посаду до последњег човека. Након тога Вељковој војсци су се придружили и многи Бугари из овога краја. После пораза Срба на Каменици (Чегру) и погибије војводе Синђелића 31. маја исте године, Хајдук Вељко је бранио Бању. Знајући за његову неукротиву нарав, Совјет му је упутио као „саветника“ Стефана Живковића-Нишлију да га обуздава. У борбама око Бање обојица су били рањени. Турци су их тада опколили и неколико недеља држали под опсадом. Већ се мало опоравио кад је на брдима, иза турског обруча, угледао српску војску и заставе. Имао је толико смелости да на коњу изађе из утврђења Соко Град, прође кроз турску опсаду убивши турског стражара, и састане се са Младеном Миловановићем и Вујицом Вулићевићем, старешинама српске војске у турском залеђу. На исти се начин и вратио у Бању, у турско окружење, наишавши при повратку на неколико турских стражара, на које је изненада напао и једнога посекао сабљом док су се остали разбежали. Како је покушај помоћи споља пропао, а у Бањи се више није могло опстати, наредио је да се крене у пробој па ко преживи, преживи. Док се спремао за пробој, момци су га питали шта да чине са рањеним Живковићем који је лежао у суседној соби правећи се да му је рана озбиљнија него што је уистину била. Вељко, који је знао за то, одговори у шали, али озбиљним тоном, знајући да ће Живковић чути његове речи: „Ако може ићи, нека иде, као и остали људи; ако ли не може, одсеците му главу, па понесите да је Турци не носе.“ Чувши то, а мислећи да Вељко говори озбиљно, Живковић је скочио и међу првима кренуо у пробој.

    Кад су Руси 1810. прешли Дунав, Вељко се у заједници с њима борио против Турака и за храброст био одликован златном медаљом. Почетком 1811. дошао је на скупштину у Београд као присталица Миленка Стојковића и Петра Добрњца, главних вођа опозиције против Карађорђа и Младена Миловановића. Противничка страна га је придобила вечерама, ласкањима, наградама и обећањима, и одвојила од опозиционара. Тада му је додељен и чин војводе. Следеће године, разним сплеткама, премештен је из Бање у Неготин.

    У Неготину је за кратко време стекао велико богатство, јер је од Совјета закупио скеле и царину, али сав тај новац је поделио „са својим бимбашама и буљубашама“, како пише Вук Караџић.

    Године 1813. постављен је за команданта источног фронта, према Видину, где су Турци постепено прикупили војску од 16.000 људи. Хајдук Вељко је имао укупно 7.000 људи, од којих у Неготину, на који су Турци усмерили главни удар, 3.000. Дивовском снагом одолевао је турској армади, али му је понестало муниције, тако да је најпосле морао топове набијати сребрним талирима, а непријатељ се, кроз ископане уздужне ровове, приближио самом граду.

    Ујутру 9. августа 1813, кад је по већ устаљеном реду изашао у шанац и казивао како да се поправи оно што су турски топови разрушили, хитац испаљен из турског топа погодио га је по десној страни више паса, разневши му целу десну страну грудног коша; успео је само да каже „Држ“. С том половином речи пао је мртав на земљу.

    Предводећи устанике у јуриш, презрео би страх. Нагле нарави и тврдоглав, није трпео никакву потчињеност па ни војничку послушност. Вук Караџић наводи да се Карађорђе готово више бојао Вељка но Вељко Карађорђа, али вождова је наређења ипак извршавао, нарочито по преласку у Неготин. Завидели су му претпостављени, али и ситни кнезови и месне буљубашице који су 1811. постали војводе а поред њега нису ни пре ни после ништа представљали, па су га тужакали код Совјета и вожда износећи разне клевете, те му стога никада није додељено онолико признање и одликовање колико је стварно заслуживао. Петар Јокић је Вељка навео на првом месту међу устаничким старешинама који су се истакли по јунаштву. Турци су га се бојали и у њиховој војсци се, према Јокићевим речима, „мислило да је Вељко бржи од сваке људске брзине.“

    Благо је стицао и делио га с пријатељима и својим ратницима. Кад су пред турски напад на Неготин 1813. жене и деца из Неготина евакуисани у Пореч, Вук Караџић, Вељков писар, пријатељ и побратим, видевши којекакве драгоцености у његовој кући, упитао га је зашто то није послао у Пореч. Вељко му је, између осталог, рекао: „Срамота би било да Турци дођу у моју кућу па, код толике славе и имена мога, ништа у њој не нађу…“

    По причању Петра Јокића, Вељко је у животу имао три велике љубави: „пушку, Кушљу и Чучук Стану“. Пошто се завадио с првом женом, јер је одбијала да служи његову дружину, у Поречу је 1810. код Миленка Стојковића упознао Чучук Стану. Одмах је заволео и издејствовао дозволу да се с њом венча.

    Ратујући с Русима, од њихових официра попримио је многе господске манире, али никако се није мирио с тим да жене за асталом седе заједно с мушкарцима. Тог патријархалног обичаја никада се није могао ослободити и његова жена Чучук Стана и снаје су морале „поливати гостима да се умивају, доносити јело, дворити и тањире мењати“, како пише Вук Караџић. То, ипак, није нимало сметало љубави између Вељка и Стане.

    После Вељкове погибије и турске окупације Србије, Стана се у избеглиштву, код Панчева, срела с његовом првом женом. На њене грдње и увреде Стана је сасвим присебно реаговала: „Иди, жено, с милим богом! Док је Вељко био жив, био је и твој и мој. Сада га више немамо ни ја ни ти.“ Кад јој је богати трговац из Баната понудио брак, одбила га је речима: „Ја сам имала мужа јунака. Ако се будем одлучила на удају, тражићу опет јунака за мужа.“ Касније се у Влашкој удала за Вељковог ратног друга капетана Јоргаћа, који се у тамошњем устанку против Турака 1821. потврдио као јунак.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*