Хилари против Трампа — чија спољна политика више одговара свету?

0

Хилари Клинтон и Доналд Трамп и званично су постали кандидати својих странака за председника САД. Оба табора су, чини се спремна за историјски судар. Већ дуго Америка није имала кандидате који се толико разликују по скоро свим питањима, па и по гледиштима у спољној политици.

Значај спољне политике у америчкој председничкој кампањи често је оспораван као питање које није толико битно за америчке гласаче. Међутим, предстојећи избори толико су атипични да се чини да је свако питање важно. Атипичност новембарских председничких избора у САД долази одатле што су кандидати атипични.

Доналд Трамп је на почетку трке био аутсајдер, екстравагантни милијардер који је, веровало се, у трку за председничку номинацију ушао како би рекламирао себе и своју компанију. Водећи оригиналну кампању и одступајући од главног тока америчке политике, Трамп је успео да освоји републиканску председничку номинацију.

Хилари Клинтон, са друге стране, припада америчком политичком естаблишменту, али не само по томе што је супруга бившег америчког председника. Као сенатор подржала је Бушову ирачку авантуру, а као државни секретар снажно се залагала за војну интервенцију у Либији, Сирији и Украјини. Ипак, она је прва жена у историји САД која се бори за председнички мандат, што кампањи даје посебан тон.

За разлику од америчких бирача које спољна политика занима онолико колико је потребно да буду заштићени од тероризма, миграната и других претњи, светски лидери и грађани других земаља веома су заинтересовани за спољнополитичку платформу наследника Барака Обаме.

Без обзира на исход избора, јасно је да ће се спољна политика Америке променити, али питање је у ком правцу. Ако Хилари Клинтон буде изабрана за председницу, америчка спољна политика задржаће садашње смернице, али ће бити далеко агресивнија.

Војне интервенције против „непослушних држава“ биће чешће и суровије. Присуство америчких трупа на истоку Европе биће масовније. Украјина ће бити опскрбљена наоружањем и подстакнута на агресивнију акцију према оним својим сународницима који се не слажу са политиком садашњег украјинског руководства. Та акција би могла да иде чак до етничког чишћења истока Украјине, слично ономе што је Михаил Сакашвили желео да уради у Јужној Осетији 2008. и ономе што је Хрватска учинила Србима у августу 1995.

„Америчко вођство“, доктрина формулисана после Другог светског рата као визија у којој САД предводе оне државе којима су на првом месту слобода, демократија и економски напредак, претвориће се под палицом Хилари Клинтон у отворену колонијалистичку политику, а Америку ће учинити мрачним колонијалним господарем који чврстом руком, путем међународних корпорација, контролише свет.

За какав се свет и за какву се улогу Америке у њему залаже, Хилари Клинтон је показала обављајући дужност државног секретара САД. Претходно је као сенатор подржала америчку војну интервенцију у Ираку, иницијалну капислу свих потоњих догађаја, од „арапског пролећа“ до грађанског рата у Сирији.

Арапско пролеће“ и украјинска криза лични су легати Хилари Клинтон. „Арапско пролеће“ убрзо се претворило у арапску зиму, повукавши велики број држава, пре свега Либију и Сирију, у крваве грађанске ратове. Државни удар у Украјини и грађански рат који је потом уследио у тој земљи толико су затегли односе са Русијом да су политички лидери почели да говоре о новом хладном рату.

Иако се дуго бави спољном политиком, иако је, према сопственим речима, учествовала у њеном креирању још од времена када је била прва дама, Клинтонова се залаже за агресиван приступ Америке остатку света и, уколико буде изабрана за председника, свет сигурно неће постати безбедније место.

Трамп неће одбацити доктрину „америчког вођства“, али ће водити далеко прагматичнију политику, онако како је водио свој бизнис. Према ономе што је до сада говорио, може се извући закључак да ће покушати да се споразуме са свим светским лидерима са којима Америка има спорове. Наравно, и у његовом случају постоје црвене линије, тако да сасвим сигурно неће покушавати да се споразуме са Северном Корејом или онима који угрожавају безбедност Израела.

Трамп ће, судећи по ономе што говори, понашајући се као прагматичан пословни човек прво резати трошкове тамо где процени да су они претерано високи. Неоправдане трошкове већ види у америчким контрибуцијама према НАТО-у или према америчким базама у Јапану, што говори да ће многе државе морати да се саме побрину о сопственој безбедности ако он седне за писаћи сто у Овалном кабинету.

Трампова идеја је, као што и његов изборни слоган говори, да поново учини Америку великом. Он би то и могао да уради, али само уколико измени основне постулате на којима почива америчка спољна политика од времена када су становници Беле куће били Бил и Хилари Клинтон.

Трамп је своју спољнополитичку платформу усредсредио на гашење пожара, без обзира на њихову величину. У том смислу би требало интерпретирати његове изјаве да се диви Садаму Хусеину зато што није био толерантан према терористима, као и изразе дивљења према Владимиру Путину.

Иако је изјавио да је Путин човек са којим би могао да сарађује, Трампа то није спречило да Русију стави на списак држава и организација које су најтврђи опоненти америчкој политици.

Ипак, уз Трампа би САД водиле прагматичнију и од идеологије ослобођену спољну политику. За разлику од Клинтонове, која се по питању Сирије начелно залаже за агресивнију америчку политику, Трамп се залаже за бомбардовање нафтних извора у рукама ДАЕШ-а. Такође би у Ирак и Сирију послао 20.000 до 30.000 америчких војника за борбу против терориста. У његовом програму нема ни помена финансијске подршке „демократским снагама“ у Сирији или нечег сличног о чему Клинтонова непрестано говори.

Ослобођена идеологије и вођена као бизнис, Трампова спољна политика била би прихватљивија другим земљама. Више од две деценије САД воде спољну политику диктата. Под администрацијом нетипичног председника, могуће је да она постане политика споразумевања.

Спутњик

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*