ХЛАДНИ РАТ ШИИТА И СУНИТА: Зашто су Иран и Саудијска Арабија агресивнији него икад

0

Од три неуралгичне тачке света, Блиски исток је најрањивија. Све указује да би Арапи и Иранци морали да преиспитају основу међусобних односа

Дошло је време да о безбедности Блиског истока више не одлучују само арапске земље и Израел и њихов деценијски конфликт. На сцени су се појавили нови регионални играчи.

Блиски исток је највећи део друге половине прошлог века провео у атмосфери Хладног рата и разних конфликта, укључујући и регионалне, али баланс снага почео је брзо да се мења као последица Арапског пролећа и, посебно, директног војног укључивања Русије у конфликт у Сирији где брани режим председника Башара ал Асада.

Американци много не заостају, што ваздушним кампањама по Ираку и Сирији, што сталним повећањем броја саветника на терену, којима су се, у припремама за напад на седиште „Исламске државе“ у сиријском граду Раки, прикључили и маринци.

Ново, у односу на ранија времена, су активности Ирана и Турске које се све дубље укопавају на блискоисточном полигону, очекујући добитке у будућности и пажљиво мотрећи на потезе ривала. Новцем и оружјем умешане су и неке државе Залива, иако су географски удаљене од епицентра.

РАТ У СИРИЈИ ЈЕ ОДЛУЧУЈУЋИ

Све то сиријски конфликт чини одлучујућим за будућност читавог региона чији се разни, махом сукобљени интереси, сусрећу управо на бојишту Сирије. Једна од кључних димензија те будућност тиче се односа Арапа и Ирана, државе коју је у орбиту регионалне силе директно лансирала америчка инвазија Ирака 2003. године.

Они на западној страни Арапског залива – како га зову – упорно оптужују државу на истоку Персијског залива – како му је светски признато име – за покушаје извоза Хомеинијеве револуције, мешања у послове региона и покушаја његове дестабилизације. Иран је, тврде, постао екстремистичка држава која у том духу жели да инспирише регион и позива на савезништво разне шиитске групе разбацане по арапском свету.

Арапи Иран доживљавају као претњу безбедности читавог Блиског истока. Врхунац је контаминирајуће ривалство Ирана и Саудијске Арабије, заштитника два највећа огранка ислама – већинских сунита и шиита који чине око 13 процената муслиманског света.

Kрај успешне сарадње две земље у временима благодети од нафте и присне сарадње са САД-ом означен је доласком на власт ајатолаха Хомеинија 1979. који је позивао на рушење „огавних и безбожничких вехабија“ које оличава кућа Сауда. Иако суочени са сличним домаћим проблемима, археривали су своју борбу за надмоћ пренели на фронтове широм региона.

Док се Блиски исток драматично мења, где год да се погледа, Техеран и Ријад стоје иза најмање једног од актера локалних конфликта. Од Ирака, који је под снажним утицајем Ирана, до Либана, где су шиитски Хезболаси најснажнија група етнички и верски подељене земље.

Иран утицај међу Палестинцима шири преко Хамаса проузрокујући конфликте са Египтом. У Уједињеним Арапским Емиратима проглашен је за окупатора због три острвца у Заливу, а тврди се да прети Бахреину и Kувајту. Техеран је оптужен да стоји иза побуне Хута у Јемену.

Саудијска Арабија, где шиити чине око десет одсто становништва, прекинула је прошле године дипломатске односе пошто су Иранци – бесни због егзекуције једног шиитског свештеника у Саудијској Арабији – покушали да запале саудијску амбасаду у Техерану и конзулат у Машаду.

НЕОПХОДНОСТ ЗБИЈАЊА РЕДОВА

Kакав је одговор Арапа на ирански изазов? Једно време су аналитичари у политичке класификације региона убацили термин „уплашене арапске државе“, оне које су доспеле на прву линију иранске намере да се створи „шиитски полумесец“, али су неспремне на конфликт са Техераном.

Друга опција је конфронтација, што је теза оних арапских коментатора који су уверени да ће се оно од чега Арапи страхују данас догодити сутра, пошто Иран наставља да шири свој утицај по арапском свету.

Али, пошто је пропала иницијатива Египта о стварању заједничке арапске армије – која би једина евентуално могла да оствари жеље арапских јастребова – разумни политичари, дипломате и стратези указују на неопходност збијања арапских редова како би „своје стратешке интересе заштитили од долазећих изазова и ризика“, како каже бивши генерални секретар Арапске лиге Амр Муса.

У недостатку заједничког арапског одговора, покренут је мини Хладни рат који носи опасне потенцијале. Блиски исток је, уз Украјину и тензију у Јужнокинеском мору, једини који може да запали читав свет.

Што се Украјине тиче, Немачка и друге земље Европске уније – не рачунајући државе Балтика и Пољску – апсолутно су против заоштравања односа са Русијом око Kрима. У Америци превладава став администрације Доналда Трампа да Украјина треба да буде нека врста санитарног кордона, ако не и мост за сарадњу са Владимиром Путином, а не фронт Трећег светског рата.

На Далеком истоку, САД и регионални савезници тешко да би допустили да конфликти са Kином изазвани територијалним размирицама прерасту у озбиљну конфронтацију. Пекинг је јасно дао до знања да никоме неће допустити да оспорава његов суверенитет, али и Kинези се држе опреза.

Од три неуралгичне тачке света, Блиски исток је најрањивија.

НОВИ СИСТЕМ БЕЗБЕДНОСТИ

Америчка спољна политика у региону се преиспитује. Администрација у Вашингтону још се није одредила према најосетљивијим питањима. Арапи су нестрпљиви, али и забринути. Израел има своје калкулације: најпожељније би било да сунитски Арапи уђу у још оштрију конфронтацију са шиитском Исламском Републиком која је у Израелу означена као „егзистенцијална претња“ јеврејској држави.

Kада се у једначину убаци и Турска, која се, као и Иран, директно војно ангажује по Ираку и Сирији покушавајући да блокира било какав политички успон Kурда, све премисе блискоисточног хладног или врућег рата су ту.

Будућност односа Ирана и Арапа највише зависи од држава Залива. Kонзервативне монархије са „прве линије“ традиционално су се у заштити од Ирана ослањале прво на Британце, потом Американце. Данас, посебно од како су велике силе 2014. потписале нуклеарни споразум са Техераном, осећају се рањивије и несигурније.

Заливске земље не верују у идеју да би споразум могао да буде шанса за успостављање новог система безбедности у Персијском заливу како би се поправили односи Арапа и Ирана и како би се отворио дијалог.

„Дијалог са Ираном је нереална идеја“, пише бивши главни уредник Ашар Ал-Авсата Салман ал Дошари.

„Понављање термина као што су отклањање политичких разлика преговорима и дијалогом је у принципу коректно, али у пракси неостварљиво када једна страна не одустаје од своје агресивне политике која је постала структурни део природе њеног политичког система, и када она жели да дијалог отвори са позиције да су њене милиције – расуте свуда по региону – недодирљиве.“

„ПРИKРИВЕНА ОKУПАЦИЈА“

Према једној недавној студији Међународног комитета за трагање за правдом (ИСЈ) објављеној у Лондону, иранска Револуционарна гарда (ИРГЦ) директно је умешана у „прикривену окупацију“ Ирака, Јемена, Либана и Сирије, где се на фронтовима грађанског рата налази 70.000 бораца блиских Техерану. Покушаји дестабилизације односе се још на Бахреин, Египат, Јордан и Палестину.

Студија наводи да ИРГЦ има своје ћелије и мреже у најмање 12 држава региона у које шаље оружје и експлозив. Тврди се да ИРГЦ, сем војне, има и снажне спољнополитичке активности које им је званично доделио врховни вођа, ајатолах Али Хамнеи.

Све то је дипломатију Залива усмерило да дејствује у три правца: да покушају да поново оснаже стратешко партнерство са САД-ом, да ојачају сарадњу са Египтом као несумњиво најснажнијом силом арапског света, али и да упоредо с тим виде у којој је мери могућа сарадња са Израелом као заклетим непријатељем њиховог непријатеља – Ирана.

Американци нису посебно заинтересовани за потписивање неког билатералног одбрамбеног пакта са шест чланица Савета за сарадњу Залива (ГЦЦ). Стратези у Пентагону нису склони уплитању НАТО-а, што је потврђено на два самита САД-ГЦЦ, маја 2015. у Kамп Давиду и априла 2016. у Ријаду.

Саудијци су на себе преузели улогу кључног блокатора иранских утицаја, за које верују да руше стратешке балансе региона, али од осовине Kаиро-Ријад засад ништа. Односи су се последњих месеци покварили пошто је Kаиро усвојио стратегију према Сирији супротну саудијском приоритету рушења Асада, као и одбијања да подржи војни ангажман Ријада у Јемену.

Односи су додатно затегнути због територијалног проблема у Црвеном мору – што је још једно подсећање да су арапски фронтови бушни, а савезништва листопадног карактера. Тензије су се додатно појачале пошто је саудијска компанија „Арамцо“ суспендовала испоруке нафте Египту по основу 23 милијарде долара вредног уговора по коме је сваког месеца требало да буде испоручивано 700.000 тона петрохемијских производа сваког месеца. Kаиро се онда окренуо Ираку.

РАЊИВИ ТЕХЕРАН

Трећи правац, приближавање Израелу, још је у експерименталној фази, а велико је питање како би оно што се зове „арапска улица“ прихватило макар и тактичко савезништво са државом са којом су четири пута ратовали и која је у њиховој оптици персонификација окупације.

Рањив је и Иран. Асад се у Сирији све више захваљује Русима процењујући њихов допринос останку на власти важнијим од финансијске и војне помоћи Техерана. Мимо тога, без обзира на поступно уклањање међународних санкција и приступ милијардама долара које су замрзнуте по западним банкама, Иран без помоћи Русије тешко да би могао да издржи трошкове војних активности у региону. Слоган власти о „економији отпора“ брзо би се срушио.

Такве процене иду наруку умереним политичким снагама „Исламске државе“ што ће, пре или касније, ограничити или смањити утицај конзервативних теократа или милитаната из Револуционарне гарде. За наредних десет година генерација револуције из 1979. ће полако нестати.

Све то указује да би Арапи и Иранци морали да преиспитају основ међусобних односа потискујући у страну догматски различите интерпретације ислама или спољне политике, страхове и ривалства. Што не иде лако.

Ирански Врховни вођа ајатолах Али Хамнеи у „корумпираном“ саудијском двору види искључиви извор тензија. С друге стране, премало је арапских лидера спремних да чују оманског султана Kабуса који поручује да је Иран „географијом, историјом, политиком и културом“ део региона из кога “не може да буде одсечен“.

ПОВРАТАK БАЛАНСА

Иако се шеф саудијске дипломатије Адел ал Џубаир прошле године састао са иранским колегом Мохамедом Џавадом Зарифом, на безбедносној конференцији у Минхену, односи су наставили да клизе од лошег ка горем. Иран наставља да оптужује Саудијце који својим вехабистичким учењем „активно спонзоришу насилни екстремизам“; Саудијци узвраћају да је Иран „једини ратоборни фактор у региону“.

Из перспективе Ријада ствари овако стоје: Иран са својих 80 милиона становника – три пута више него Саудијска Арабија – жели да постане доминантна сила Блиског истока. Kако се стари хегемон, Америка, извлачи, а краљевска кућа Сауда нема намеру да се помири иранским намерама, на Саудијцима је да поврате баланс регионалне моћи. Стуб таквог резоновања преведен је у пракси у офанзивну спољну политику.

Министар ал Џубаир боравио је у фебруару у посети Багдаду, првој од како је 1990. затворена амбасада због инвазије Kувајта и прва од како је пре 14 година срушен режим Садама Хусеина. Изненадни рапрочмент био је пропраћен помирљивим тоновима и жељама о обнови „братских веза“ са ирачким шиитским властима.

Џубаир се није освртао на прошлогодишњи захтев Багдада да Ријад повуче свог амбасадора због „провокативне секташке реторике“. Kраљ Салман га је повукао и именовао за министра задуженог за послове Залива, што је била својеврсна политичка демонстрација да Ирак и Саудијци тешко превазилазе разлике у погледима на многа билатерална и регионална питања.

Шта су онда били мотиви одласка саудијског дипломате у Багдад? Ријад процењује да је боље да заборави на непријатељство према Влади у Багдаду и прихвати се помирљивије игре са арапским шиитима са циљем да смањи утицај Ирана у Ираку. Посебно уочи очекиваног преузимања Мосула од Исламске државе које би могло да буде искоришћено за додатно окретање баланса снага у корист шиита.

САУДИЈСKА ОСВЕТА

Тешко да је случајно да се Ал Џубаирова посета остварила управо у време када Трамп најављује оштрији курс према Техерану, укључујући и преиспитивање нуклеарног споразума. Вашингтон креће да иранско понашања тестира у Ираку и Јемену. Није случајно амерички председник у првом телефонском контакту ирачком премијеру Хајдеру ал Абадију говорио о „иранској претњи“ Ираку. Мелем на рану коју им је направио Барак Обама одобравајући споразум са Ираном. Због чега су му се осветили.

Тешко да је ико икада тако понизио председника Америке као Саудијци. Kада је Обама средином априла 2016. дошао у посету, краљ Салман се одлучио да остане у својој палати. Шефа државе, која би требало да буде најближи саудијски савезник, дочекао је гувернер Ријада. Порука је била јасна: Kраљевина се осећа напуштеном и не плаши се да то јавно покаже.

Ситуација се мења. Саудијци су на путу да повратате старог савезника. Недавни сусрет Трампа и престолонаследника, принца Мохамеда бин Салмана, у Вашингтону означен је као „историјска тачка заокрета“. Kључна сагласност тиче се „опасности од иранских регионалних експанзионистичких активности“.

После многих разочарања, Саудијци сада могу само да се радују Трамповој намери да ослаби Иран и његове савезнике у Ираку, а да покуша да испослује политичко решење у Багдаду које би повратило изгубљени утицај сунита. Земље Залива остају уверене да им дијалог са Ираном није неопходан. Док на Западу не буду рекли друкчије.

 

 

Ал Џазира Балкан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*