ХРЕЉА ОХМУЋЕВИЋ обновитељ Рилског манастира

0

Хреља Охмућевић је стекао значајну моћ захваљујући ширењу српске државе за време краља Стефана Душана. Како је био вешт војсковођа, његов став је био значајан у српско-византијским али и у унутрашњим византијским односима. Господарио је областима према граници ондашње српске државе са Бугарском и Византијом.Подигао је задужбину у Штипу, а потом и Рилски манастир који ће имати великог значаја у доцнијој историји Бугарске. Његову тесну повезаност са Византијом показује чињеница да је носио три високе византијске титуле — протосеваст, велики доместик и кесар. Он је први од истакнутих српских великаша који је трајно остао у народном сећању. О њему се много пева у 16. веку. Једна поморска породица га је прогласила за свог најзаслужнијег претка и на основу ове фиктивне везе добила племство у ондашњој Хабзбуршкој монархији. Ови нови Охмућевићи постали су значајне личности у Аустрији и Шпанији. Временом су Рељу из народног предања потисли много популарнији јунаци као што су Милош Обилић или Марко Краљевић.

Image result for Хреља Охмућевић

Живот (До владе Стефана Душана)

О Хрељином раном животу не зна се ништа. Први сачувани подаци о њему потичу тек из времена када је постао познати војсковођа и када је већ постао знана личност и византијским изворима. На политичку и војну позорницу избио је у тренутку када се Србија укључила у византијски грађански рат у коме су се сукобили Андроник II Палеолог и његов унук, потоњи Андроник III. Стефан Дечански је Андронику III послао 1327. године један одред у помоћ којим је заповедао Хреља. О Хрељи из овог периода Јован Кантакузин у свом делу каже да је код властеле међу Срба први међу свима по храбрости и војном искуству. У овом сукобу Хреља се понашао врло опрезно и није улазио у сукоб када то није неопходно. Како се ратна срећа окретала на страну млађег Андроника, Хреља је саветовао српском краљу да у даљем сукобу остане неутралан што је Стефан Дечански и урадио.

За време Душанове владавине

Неколико година након тога о Хрељи нема вести. У међувремену се у Србији десио преврат којим је на власт дошао Стефан Душан. Претходним поступцима Хреља се, у најмању руку, није компромитовао у Душановим очима што се може закључити на основу поседа и положаја које је држао у каснијем периоду. На почетку Душанове владавине он је држао простране области у југоисточним крајевима српске државе.

Одметништво од српског краља и сукоби у Византији

Хреља се већ био одметнуо од Душана када извори почињу да детаљније говоре о његовој делатности. Није могуће разјаснити разлоге овог Хрељиног потеза. Поједини историчари, на основу податка са једног натписа из манастира Леснова, као разлог овог сукоба наводе то што је Душан одузео Хрељи град Штип. Михаило Динић је оспорио ово тумачење зато што је овај натпис настао знатно касније и по свој прилици не одражава верно територијално стање из четврте деценије 14. века. Према Динићевом тумачењу, лесновски манастир је добио посед у Штипу тек након Хрељине смрти. Ни време одметања Хреље не може се прецизно одредити. Према Кантакузину то се десило још за живота Андроника III, то јест пре јуна 1341. године. Константин Јиречек је ово довео у везу с тешком болешћу краља Душана из 1340. и успесима Андроника III у Епиру и Албанији. Такође је немогуће са сигурношћу дефинисати Хрељин положај након што се одметнуо од Душана. Према Кантакузину, Хреља је признао врховну власт Андроника III, док је по речима Нићифора Григоре остао самосталан. Михаило Динић сматра да је морао тражити ослонац у Византији, али да је при томе сачувао приличну аутономију.

После смрти Андроника III јуна 1341. године Хреља је постао личност чије је пријатељство, по речима Михаила Динића, могло имати извесну тежину у новонасталој унутрашњој борби за власт у Византији. По почетку грађанског рата у Византији између регентства легитимног цара Јована V Палеолога и претендента Јована Кантакузина, Кантакузин је брзо запао у неугодан положај. Хреља је пристао да буде Kантакузинов савезникјер је са њим у контакт ступио још пре Кантакузиновог проглашење за цара (пре 26. октобра 1341. године). Хреља је као услов за савезништво од Кантакузина тражио град Мелник. Као награду за савезништво, Хреља је добио и византијску титулу кесара. У лето 1342. године, Хреља се вратио под власт српског краља.

Смрт

Хреља није дуго поживео након повратка под Душанову власт. Умро је изненада, као монах Харитон, у својој задужбини, у Рилском манастиру, између 1. септембра 1342. и 31. августа 1343. године. Прецизно утврђивање дана и месеца Хрељине смрти и поред бројних покушаја није могуће. Према Кантакузиновим речима Хреља је имао извесног удела у преговорима између Алексија Апокавка, једног од намесника малолетног цара Јована Палеолога, и Стефана Душана и да је убрзо након ових преговора умро. Други извори, пак указују на нешто ранији датум смрти од оног који наводи Кантакузин.

Хрељина смрт је обавијена извесном тајновитошћу. Неки историчари претпостављали су да она није настала природним путем. Јордан Иванов, бугарски историчар, сматрао је да Душан након привидног измирења Хрељу натерао да се замонаши али да је потом, јер је Хреља и као монах представљао извесну опасност, наредио да га убију. Михаило Динић напротив, сматра да није могуће извести овакав закључак пошто није вероватно да би неко смео да, чак и у увијеној форми, говори о Душановом злочину у то у манастиру који се налазио на његовој територији. Одметање Хреље од српског владара донело је Душану и извесну корист јер је он враћајући под своју власт некадашње Хрељине поседе добио и град Мелник који је Хреља био заузео.

Хрељина област и титуле

Формирање Хрељине области није могуће испратити у свим појединостима. Њену окосницу чинили су Штип, Струмица и Рила. Настарији његов посед је без сумње био Штип и околина које је држао већ у време Стефана Дечанског а можда и раније. Крај око Риле могао је добити након битке код Велбужда 1330. када је српска државна територија проширена на ту страну, а Струмицу и њено подручје могао је добити само од Душана. Хрељина област није прелазила на десну страну Вардара. Вероватно је учествовао у Душановом походу на Византију 1334. године, па није искључено да је и овом приликом проширио неки од својих поседа. Велес и Просек нису улазили у састав његове области. Према северу она се није пружала далеко од Риле. Област око Струме и Велбужда такође нису улазиле у састав његове територије. На југу његова власт није ишла много даље од Мелника који је краткотрајно био у његовим рукама.

Хреља је једну за другом носио три византијске титуле: протосеваста, великог доместика и кесара. Владимир Мошин покушавао је да покаже како су српски владари додељивали византијске титуле и пре проглашења царства али Динић сматра да је број сачуваних примера исувише мали за извођење ширих закључака. Вероватније је да је Хреља све своје титуле добио од Византије. Између 1340. и 1341. године Хреља се јавља са новом титулом великог доместика коју му је подарио Андроник III. Ова титула је за Хрељу била само титула, али не и звање јер је на положају великог доместика (врховног заповедника војске) био Јован Кантакузин. Од Кантакузина је добио титулу кесара у знак захвалности за успостављено савезништво.

Ктиторска делатност

Хреља се истакао значајном ктиторском делатношћу. Подигао је пирг у манастиру Светог Јована Рилског. У питању је и данас сачувана кула висока 25 метара позната под називом Рељина кула. За Рилски манастир је много значајније то што је Хреља подигао и нову манастирску цркву. Овај храм постојао је све до 1834. године када је након једног пожара срушен како би се подигао нови, много пространији. Судећи према једној повељи краља Стефана Душана од 6. маја 1336. године, Хреља је у Штипу сазидао цркву Светог Архангела и обдарио је многим поседима у граду и околини.

У предању

Реља Крилатица, за кога се сматра да је настао на основу историјског Хреље, није остао у народном памћењу везан за територију на којој је историјски Хреља живео и деловао. Потпуно је заборављено да је историјски Хреља живео у југоисточним деловима ондашње српске државе. У народним песмама везује се најчешће за Нови Пазар (Реља од Пазара), Будим (Реља Будимлија) и Босну (Реља Бошњанин). У једној песми он је наизменично и од Пазараи Бошњанин.

Старије песме из збирке Валтазара Богишића (1834—1908) сведоче да се он првобитно називао искључиво Бошњанином, а да се тек касније везује за Нови Пазар. Везивање Хреље за Нови Пазар објашњава се натписом на једном саркофагу пронађеном код цркве Никољаче близу Рашке на коме стоји раб божји Стефан а зовом Хреља. Овај иначе непознати властелин без сумње није она историјска личност око које се развио циклус песама о Хрељи али је по њему народни певач могао да локализује свог јунака тим пре што су се посмртни остаци историјског Хреље налазили далеко изван тадашњег српског етничког језгра.

У повељама Гргурића-Охмућевића помиње се да је Хреља био дука Костура. Костур, византијска Касторија, данас у северној Грчкој, је град који се често помиње у српској народној епици. У појединим песмама Хреља спасава двојицу јунака (Милоша Обилића и Марка Краљевића) под Костуром. Овај мотив познат је и фра Дезидерију Ненки и то, како он сам каже, према народним песмама. Понекад се Реља јавља заједно са војводом Момчилом.
Реља Крилатица је у народној поезији већ у 16. веку добиo оне особине на основу којих је и касније био познат. Надимак Крилатица je добио јер се наводно одликовао чувеним скоковима. У народном предању је назван Охмућевић и преко овог предања Петар Ивељин је усвојио ово презиме. Није искључено да се и историјски Хреља овако презивао али за ово не постоје савремени подаци. Наиме у питању је врло ретко презиме (из средњег века познат је само један пример из Херцеговине), а име Хреља није било ретко у западним српским крајевима. Такође у време ширења српске државе многи властелини из њених западних области су своју шансу тражили у новоосвојеним пределима. Значајно је и то што је Хреља називан Охмућевић још у најстаријем народном предању.

Рилски манастир је највећи и најпознатији православни манастир у Бугарској. Налази се на југозападу Бугарске на планини Рила, 117 km јужно од главног града Софије, у дубокој долини Рилске реке.

Не зна се зашто је манастир изнова подигнут, у време српске доминације тим простором.Рилски манастир је поново изградио на садашњем месту 1335. године, локални велможа Србин, протосеваст Хреља Омућевић (познат из народних песама као Реља Крилатица или Реља од Пазара), један од војних заповедника цара Душана. Када је манастир посетио краљ Фердинанд, текст ктиторске спомен-плоче објавиле су бугарске новине “Слобода” 1889. године. Манастир је “благочестиви” Хреља подигао “сасвим”: “сазида лепу цркву са два свода, и уз њу камену кулу као заштиту од разбојника.” Ктитор се потом закалуђерио, и ту је обитавао и умро као монах, под именом Харитон. У манастиру се налази његова гробница као ктитора – монаха. То је било у доба распада средњовековне српске државе, која је овом облашћу владала кроз цео 14. век. Најстарије грађевине манастира датирају из тог периода – Хрељина кула – пирг (1334—1335) и мала црква до ње (1343). Епископски трон и богато изрезбарена врата манастира такође припадају том времену. Бугарски цар Шишман је 1379. године издао хрисовуљу манастиру, којом су утврђена сва права и привилегије које је он вековима одржавао. Међутим, долазак Турака крајем 14. века, пратила су бројна харања и уништавања манастира средином 15. века. Када је 1395. године манастир био од стране Турака до темеља уништен и опљачкан, остали су цели, неоштећени само црква и четвороугаона кула. У једном крилу конака манастирског налазио се параклис Св. Саве српског.

За време бугарског националног препорода (18-19. век), уништила га је ватра 1833. па је поново обновљен између 1834. и 1862. уз помоћ богатих Бугара из читаве земље. Подизање конака почело је 1816, док је звоник постављен уз Хрељину кулу 1844. Манастирска братија је учинила и велику грешку (од речи “грех”): срушени су касније чини се непотребно, стара црква и пирг – задужбина Рељина, иако су вековима одолевали Турском гневу. Можда су им засметали доминантни ликови српских владара у живопису цркве, и српски ктиторски натпис од украсних цигли, на јужној фасади пирга? Направљена је нова, велелепна манастирска црква са пет кубета, озидана белим и зеленкастим мермером, покривена оловом, и изнутра сјајно украшена. Али залуд, јер како пише признаје бугарски научник Иван Вазов: “из ње не веје дух старог времена”.

Манастир је значајан за Србе, као стари српски просветитељски центар, и у њему је било много српских књига и рукописа. Када су бугарски студенти 1899. године истраживали поједине бугарске дијалекте у Рилском манастиру, пописали су све вредне рукописе у манастирској библиотеци. По списку који је објавио Б. Цанев у “Бугарском прегледу”, више од половине њиховог броја (од 119) су били на српско-словенском језику. Бугарска рецензија је била заступљена са једном четвртином.

Манастирски црквени живопис је такође занимљив по избору ликова – њиховим представама, и нешто говори. Живописани су српски, бугарски, руски светитељи у природној величини, затим “читав ред српских краљева и владика – а нема бугарских бугарских владара и владика” (реф. “Звезда”, Београд 1901. године).

 

carsa

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*