Игор Ивановић: Патриотски блок или како до трећег пута?

0

Како се у Србији приближавају дани одлуке, тако ће се подршка СНС и СПС убрзано осипати
Када je у праскозорје председничких избора из 2000. године Војислав Коштуница, објашњавајући политику ДСС, рекао чувену паролу „ни Бела кућа ни Бели двор”, он је на најкраћи начин дефинисао политички појам „трећег пута” у тадашњем простор-времену. Све до петооктобарског обавештајног пуча, Демократска странка Србије је са оним што је било у њој и са оним што се кретало око ње, била интелектуални концентрат српске патриотске елите. Њена снага није долазила из њених мишића већ од њених уверења: зато је њен утицај увек био неколико пута већи од њеног рејтинга. Јер само је завереничка интелектуална елита ослоњена на сопствену вертикалу могла да изнесе сложени концепт трећег пута који је своје исходиште тражио у “српском становишту”, како је давно пре тога дефинисао Милош Црњански. Због тога је Трећи пут подједнако сметао свима на политичкој сцени: и првом посткомунистичком путу на коме је господарио Слободан Милошевић, и другом неолибералном путу на коме су господариле силе Запада. У нареченој пароли са почетка текста „ни Бела кућа ни Бели двор” исказано је чврсто уверење да је за реализацију српског становишта неопходна подједнака еквидистанца између обе супротсављене политичке доктрине чији смисао симболизују два архитектонска здања сличног назива и истоветног атрибута моћи. Бели двор је у тадашњим политичким околностима симболисао луксузни дом у коме су живели прво Јосип Броз, а онда Слободан Милошевић као најмоћнији људи у држави. Бела кућа је нарочито тада, у униполарном тренутку, представљала симбол светске мегаимперије у којој је живео њен председник, као најмоћнији човек на планети. Негирати их – не као чињеницу, већ као исходиште – била је озбиљна и врло често ризична одлука. Зато је Трећи пут увек био тежи пут.
ДОКТРИНА ТРЕЋЕГ ПУТА
Али доктрина Трећег пута није рођена само на негацији, како се у први мах чини. Она је у темељу ослоњена на националну конструкцију: Трећи пут је нужно патриотски, нужно државотворан, нужно демократски и нужно интелектуалан. Његов праоснивачки темељ ударио је Борисав Пекић када је рекао: „Нација или демократија? Лажна дилема: и нација и демократија!” Другим речима, Србија мора бити држава створена према доктрини „држава-нација” и обликована у српској традицији, базирана на јаким демократским институцијама. На међустраначком простору Трећи пут је поред ове патриотске и конзервативне мисије имао и задатак да на практичном плану умањи дубину ровова између два жестоко посвађана пута. Као тампон зона између две ватре, служио је да приземи пораженог и уведе га у сигурну зону када је у питању његова биолошка заштита. Мисија поимања политике као институционалне делатности насупрот уличној делатности, пратила је ову политичку доктрину и потоњу праксу на разделници између два миленијума. Зато је српско друштво практично без крви извршило болну транзицију власти и елита на дан 5. октобра и у времену после тога. Иако је Запад охрабривао крвопролиће и преко доушничке обавештајне мреже провоцирао мини грађански рат у Србији, тадашњи велики ауторитет Војислава Коштунице био је довољан гарант за смиривање опасних тензија у подељеном народу. Трећи пут је степеновао политичку сцену заузевши централну позицију, па је готово преко ноћи нестала  неподношљива подела на ровове. Запад нам то никада није опростио.

petioktobar12Запад је на Србију гледао само као на колонију, која се кроз симулакрум унутрашње демократизације мора безусловно повиновати моћној империји. А та империја са Запада (не улазећи прецизно у поделу утицаја међу њеним најмоћнијим државама-колонизаторима) мора држати све полуге контроле у симулакрумима свих кључних система у Србији: у банкарском, у економском, у политичком, у културном, у медијском, у војном… Дух новог времена је донео постмодерни облик окупације у коме колонија мора на први поглед задржати све атрибуте државности и слободе. Једна од најважнијих илузија мора бити илузија слободног избора за обичног човека. Тако се под утицајем медија и у интерпретацији „агената од утицаја” расутих на јавној сцени, убрзано градио постпетооктибарски политички модел у Србији. Запад је желео на политичкој сцени два дубоко завађена блока, који се толико мрзе да од такве мржње нису у стању да виде ни један једини национални интерес. Оба блока морају бити састављена од већег броја мањих странака на чијим врховима морају бити феудално поткупљиви лидери болесних сујета. Идеална подлога за дуготрајну колонизацију: нестабилне владе састављене од низа корумпираних политичара подложних уценама, којима су у опозицији смртни непријатељи из редова сопственог народа. Изнад свега су медији у власништву страних корпорација или у власништву домаћих тајкуна у страној служби, са циљем строге контроле над евентуалном појавом нових лидера на политичкој сцени. Трећи пут је зауставио овај политички инжињеринг и произвео јединог страначког лидера у тој генерацији политичара који је из политике изашао сиромашнији него када је у њу ушао. Државотворна компонента у Трећем путу је нужно била ослоњена на стварање српске демократске, слободне и стабилне државе. То се фундаментално косило са основном премисом западне колонијалне идеологије на овом простору. „Све док и последња светлост српске демократске државе на Балкану буде тињала, наши се непријатељи неће смирити за деценије, за векове”, записао је својевремено академик Милорад Екмечић.

РАСЛОЈАВАЊЕ ДРУГОГ ПУТА
У таквом односу снага Трећи пут је био логичан прозвод слагања путања политичких вектора Првог и Другог пута, нека врста аритметичке средње вредности између две радикално супротстављене идеологије. Трећи пут је запосео подручје „златне средине” у коме је обитавао пристојан и неострашћен свет, чврстих уверења када је у питању заштита државних и националних интереса. Такав однос снага и таква расподела вредности на јавној и политичкој сцени у Србији важила је уз извесне мутације и у постпетооктобарској ери. Популистички блок сабран некада на идеологији Првога пута прешао је уз болне последице из власти у опзицију. Том приликом је променио своје вођство – уместо социјалистичког према радикалском – променивши делимично и своју идеологију у којој бар декларативно више није било много места за квазикомунистичке и титоистичке ставове. Али је остала упадљива дистанца према ЕУ и такозваним „европским вредностима” (шта год они значили) праћена интерпретацијом свеопште негације као доктрином опстанка. Грађански блок сабран некада на идеологији Другога пута прешао је из опозиције у власт, такође уз тектонске поремећаје. Само што је потонуо досовски понтонски мост преко кога се прешло на супротну обалу власти,

djindjic000Други пут се плански раслојио у две колоне. У првој су корачали „другосрбијанци” моделирани у Сорошевим радионицама којима је препуштен медијски и културни простор на деконтаминацију, у другој колони се сабрало све оно што је по диктату ММФ и Светске банке загосподарило ресурсима и економијом државе, жаргонски названо „жути картел”. То је период историјског потонућа Демократске странке, када је од странке грађанске интилигенције која је показивала капацитет да ствара постајала све више странка технократа спремних само да слушају. Физичким уклањањем премијера Ђинђића, чији непредвидиви карактер и интелектуални понос нису били довољна гаранција Западу, отклоњене су све потенцијалне препреке на магистралном путу за фронталну окупацију Србије. У то време се позиција неке јавне личности из Круга Двојке мерила бројем позива које је добила на пријеме, коктеле или вечере у резиденцију Амбасадора САД у Ужичкој улицу у Београду.

СНС: СТРАНКА МУЋКАЛИЦА
И у то неславно доба Трећи пут је имао свој смисао: црпео га је на доктрини да се са ове народне стране уместо фрустрирајуће негације изроди нешто конструктивно попут Устава, а да се са оне западно-грађанске опструише што више окупационих процеса. ДСС је вршио власт са пуно мањинских ограничења у средишњем периоду “петооктобарске Републике” са намером да се на Космету – најболнијој рани нашег народа и државе – замрзну скоро сви процеси до неких бољих геостратешких времена која су била на видику. Значајну улогу у том периоду са истим циљевима игра на јавној сцени храбра, завереничка група српских патриота, сакупљених у веома активну невладину организацију клериканског назива – Двери. Такво стање је политички било одрживо све до почетка друге деценије новог миленијума, када се под хирушким инжињерингом Запада догађа велики прасак на нашој политичкој сцени: рађање магазвезде СНС. Ова џиновска странка-мућкалица (састављена из мноштва различитих струја и идеологија) успева немогуће: у исто време поентира на две дијаметрално супротне политике. Са једне стране, постаје симбол борбе против „жутог картела” и корупције, а, са друге стране, највернији следбеник „жуте” политике у којој Србија нема другу алтернативу осим уласка у ЕУ. Да би се објаснила ова прилично шизофрена ситуација у бирачком телу које у досад незапамћено великом проценту подржава СНС (као и у оном које га не подржава) не сме се позвати логичка, каузално-консеквентна интилигенција, која је универзална и свевремена. У овом простор-времену важи једна друга интилигенција, која је психолошка, емотивна и није свеопште примењива. Односи се на овај тренутак, ово парче сећања и свести у нашем народу, овај комад историје. На психолошком плану велика већина гласача није спремна на нагле заокрете и велике политичке резове, баз обзира чак и на рационалну спознају да земља не иде у добром правцу. Револуционарна енергија је исцрпљена после деценија ратова, потреса, миграција, санкција, пораза, изгона, притисака, сатанизације, бомбардовања, болести, сиромаштва…

snsizbori03На снази је одбрамбено-еволутивна енергија, која се оправдано плаши свих авантура и чека ново прегруписавање енергије у ближој историји. Такав став се базира на избегавању дубљег преиспитивања великих тема, на потреби да се кроз мисаону апстиненцију изгради алиби и да се грижа савести поклопи привидима поноса, привидима части и привидима храбрости. То је тињајућа енергија опстанка тела када схвати да је још неспремно за борбу. Идеалтипски пример таквог понашања можемо потражити у скоријим политичким догађајима у Грчкој. Тамо је владајућа Сириза расписала референдум и на њему добила завидну подршку народа да обустави даљу сарадњу са повериоцима и тако прекине њихове даље уцене. Уместо такве народне воље, Ципрас чини управо супротно: потписује нове споразуме, по многима неповољније од оних које је могла да оствари супарничка Нова Демократија. Онда расписује ванредне изборе. Шта је каузално-консеквентно логично него да на њима буде потучен до ногу? Али на снагу ступа психолошка интилигенција грчког народа базирана на страху од опстанка и потреби за привидом националног достојанства: зато Ципрас мимо логике убедљиво добија изборе.

ВЕЛИКИ ПРАСАК
На таквом психолошком стању у народу, СНС, и поред противречне политике коју води добија плебисцитарну подршку гласача и тако уништава универзум Трећег пута. После великог праска на нашој политичкој сцени мења се за кратко време мапа његовог космоса. Трећи пут више не може никако бити средњи пут. Јер шта би био средњи пут између жуте и напредњачке идеологије? Коју би то аритметичку вредност имала средина између ове две по много чему сродне идеологије? Рецимо, да би то, са једне стране, била политика која се безусловно залаже за улазак Србије у ЕУ, која подржава Закон о потврђивању споразума са НАТО алијансом, која стоји иза Бриселског споразума, која тежи „европским вредностима” и проповеда идеологију европоцентризма, која наставља пуну сарадњу са ММФ и Светском банком и која добро и са пуно разумевања сарађује са режимом Мила Ђукановића. Са друге стране, то би била политика која би тачно на пола стала између одлуке напредњака да се Русији не уведу санкције и вероватне одлуке жутих да се под фирмом евроинтеграција обавезно уведу, политика која би стала на средини пута између стремљења напредњака да задрже и прошире постојеће присуство Кине у Србији и вероватне одлуке жутих да поклекну под притисцима Запада да се Кина потисне што даље. Била би то политика која би се зауставила на половини између настојања напредњака да држава бар званично остане војно неутрална и обавезе жутих да озваниче њено пребацивање у НАТО савез; политика која би се сместила тачно на средину између лабавијег напредњачког регионализма и чврстог жутог новојугословенства. Таква политика је могућа, али не за патриотски блок и не чини више изворни Трећи пут. То је политика чији би егземплар био Вук Јеремић, политика лукавог замагљивања вредности Трећег пута бегством тачно на средину између два супротсављена политичка блока. Привид идеолошке супротности у односу на власт и привид патриотизма у односу на опозицију. Покушај добре удаје са лошим младожењама.

Boris Tadic 1936886cЗато политика Трећег пута више никако не може бити средња политика. Данас је политика Трећег пута нужно политика снажне еквидистанце према оба прозападна блока: како према умерено прозападном напредњачком, тако и према екстремно прозападном демократском. Али сама еквидистанца није довољна за формулисање и праксу ове политике. Потребно је много више од тога у данашње време. Много је непознаница и крупних дилема на курсу Трећег пута. Прво како расчистити патриотску сцену и убедити гласаче ко су праве патриоте, а ко симулакрумом родољубља само замагљује ову сцену. Чињеница је да је СНС покупила лавовски део патриотских гласача и да ти гласачи не усвајају оне аргументе које у јавности износе ДСС и Двери. Можда их и чују, али им не долазе до срца. Чињеница је и да је СРС остала недоречена и први пут у својој политичкој историји прилично нејасна. Ипак, и поред значајног пада рејтинга на последњим изборима и вероватним тенденцијама даљег осипања, има и даље пристојан број присталица. Војислав Шешељ стоји мимо свих предвиђања, као последњи неизумрли мамут првобитне генерације лидера у Србији, и даље у рингу подигнутог гарда, мада видно израњаван и уморан. А ДСС и Двери (као и све оне патриотске странке, покрети, организације и појединци које због текстуалног ограничења не набрајамо) данас морају постати екстремно јасни, радикално различити и изразито иновативни на јавној сцени да би рашчистили видик до сопствене политике ако имају намеру да креирају нову политику Трећег пута. Опозиција овој власти није онај који не седи у садашњој Влади, већ првенствено онај који има другачију политику од те Владе. Дакле онај који је против Бриселског споразума, против евроинтеграција, против приближавања НАТО савезу, против идеологије европоцентризма по којој је европска цивилизација једини избор, против глобализације по Сорошевом моделу: превише против. И управо то „против” буди страх код ионако уплашених и конзервативних гласача који плебисцитарно, када год морају, гласају за континуитет. Упоредо са тим, већ дуже време у јавности постоји предрасуда по којој је наступила смрт тешких геополитичких тема. Сматра се да је рођена ера делатне, практичне политике која бежи од политике судњег дана и која се базира на сервису грађана. Како олакшати живот обичном човеку, како му помоћи да реши свакодневне проблеме, како побољшати инфраструктуру његовог живљења. Зато се сматра да Космет, Република Српска и Црна Гора више нису изборне теме и да их треба избегавати, јер су претешки за његово величанство „грађанина” коме је засићен капацитет интересовања. Али, ако је наступила смрт геополитике код гласача, ако су умрле све велике, тешке теме, како она водити политику Трећег пута? По чему се то битно разликовати од евроинтегративне политике, ако не по великим темама? Како се утркивати са жутима на њиховом терену „практичне политике”, на коме они господаре од настанка те странке? Како преко ноћи од странака високе политике постати странка локалне политике, јер се таквим схватањима мање-више сва политика своди на локалну? А сав патриотизам на спортски.

ПОСТМОДЕРНА ПОЛИТИКА
Велика опасност од фронталног уплива у постмодерне токове лежи у чињеници да они банализују све велике теме и поништавају знање као енергент за политичко деловање. Политика се своди на мало пи-ара, леп изглед, глумљену енергичност и негацију власти по сваку цену на свим фронтовима. Уместо некадашњих „ми верујемо” или „ми знамо”, на сцени је садашње „ми практикујемо”. Наступило је време постмодерних генерација одраслих у ери технолошког бума: лидери странака, покрета и организација патриотског блока припадају по годинама управо тим генерацијама и више немају дилему како снабдети ентитете којима руководе интелектуализмом; они чак више и немају дилему да ли им треба интелектуализам, питају се да ли им требају уопште људи? Ипак, постоји тешко питање око чијег постављања се сви плебисцитарно слажу и чији одговор са сигурношћу не зна нико: како преживети на политичкој сцени Србије, како доћи до тих магичних пет процената?

vucic20142509И најбоља идеологија у српској политици губи прави смисао ако изборно не добаци до границе цензуса, као што и најглупља идеологија постаје вредна ако самостално достиже пет процената бирача. Политика је превасходно однос снага. Како онда постићи такав однос снага на политичкој сцени у коме бар уједињен патриотски блок прелази цензус? Где су нестали његови гласачи помоћу којих су странке патриотског блока, било самостално било у активном или пасивном збиру, лако прескакале границу уласка у Народну скупштину? Да ли су се прелили према напредњачкој власти или према грађанском блоку, ко год га сачињавао? Јер од одговора на ово питање највећим делом зависи опстанак патриотских странака. Немогуће је у време данашње новокомпоноване поларизације у Србији ефикасно и поједнако захватати од оба блока. Немогуће је и остати доследан сопственој политици без уважавања пулса гласачког тела. Поготово ако се има на уму да патриотски блок више нема права на грешку. Можда је у прошлости таква пракса била могућа, јер су ствари идеолошки биле јасније и постојала је много већа нада гласача у позитивне промене. Зато је увек било бар пет одсто гласача који су на идеолошким основама поклањали живот патриотским странкама на изборима. И то оних „златних” пет одсто које су сачињавали „грађански националисти”, насупрот многобројнијим радикалским „етнонационалистима”. Време се променило, нарочито под утицајем масовног замагљивања видика на патриотској сцени, коју су вешто и подмукло начинили напредњаци. Данас таква политика не доноси цензус и неопходна је одлука у смеру проналажења где се налазе патриотски гласачи, да би се кренуло стратешки у том правцу. Размотрићемо обе могућности и евентуалне последице таквих одлука.

ОДЛАЗАК У ГРАЂАНСКИ БЛОК
Прва опција: одлазак у грађански блок. У овом случају патриотске странке званично морају ућу у широки свеопозициони савез, у неку врсту новог ДОС. Тада морају ићи у кампању и на листе заједно са идеолошки дијаметрално супротним странкама, које би сигурно чиниле већину у том савезу. Услов је да се од стране патриотских странака замрзу и избегну све виталне програмске теме: Космет, НАТО, ЕУ, породица, ММФ и Светска банка, европоцентризам, традиција и вера, новојугословенство: мање-више све. Кампања и читав јавни наступ би се свели на артикулисани изглед модерне и естетски привлачне опозиције, која својом формом поручује да је савремена и неистрошена, а својим јединством сигнализира моћ уједињене нове власти чије време долази. Услов свих услова оваквог непрограмског и антиполитичког – у изворном значењу те речи – савеза чини премиса да је првосвештеник власти материјализовано, концентрисано зло и да су у борби против њега нужни сви савези и да је добродошла свака делатност. „Нема горег од Вучића и шта год да буде после њега, може бити само боље”, свакодневно поручују апологете ове политике. Њихов превасходни задатак је да на психолошком плану пробуде ког већине гласача (а првенствено код опозиционо-патриотских!) јасне асоцијације из периода непосредно пре пада режима Слободана Милошевића. Као што се тада све живо – без обзира на огромне програмске разлике – сабрало против Милошевића, нужно је да се данас конструише слична атмосфера и да се историја репризира. Вучић је апосутна персонификација моћи и власти, па је против њега свака персонална кампања пожељна. Што се више говори једино и само о Вучићу, то ће бити мање потребе да се говори о програмској политици, па ће се политичке разлике у новом ДОС боље сакрити. Пошто се патриотске странке још увек нису дефинитивно изјасниле и преломиле „коме ће се приволети царству”, најбољи пример за политику коју описујемо је политика Санде Рашковић Ивић. Од некадашњег и не тако давног одласка на Крим, када је показала да има већу „ону ствар” од свих мушкараца на политичкој сцени Србије, завршила је као стални гост у резиденцији Амбасадора САД у Ужичкој улици у Београду. Као награду је добила загарантовано место на бини поред  председника ДС Шутановца, коме се, као највећи домет у званичној биографији, бележи да је завршио „престижни НАТО курс”. Јасно је да би у овако широком опозиционом блоку патриотске странке једнократно преживеле следећи изборни циклус и ушле у Скупштину (вероватно свака са 3-5 посланика, зависно од преговора и процене њиховог значаја од стране америчког амбасадора). За веровати је да би им то био и једини мотив, да би каснијом елаборацијом пробале да објасне патриотском гласачу разлог уласка у непрограмску изборну коалицију. Отприлике у стилу да је такав потез био „једини начин да се преживи и да се тако подметну кукавичја јаја из којег ће се ненадано испилити нови политички живот” и слично. А, кад се већ ушло у Скупштину, следи снажни повратак ранијој препознатљивој политици. Да ли би им, већ ионако сумњичав и до ивице стрпљења доведен патриотски гласач, поверовао и дао им још једну шансу? Или би их оптужио да су дефинитивно променили политику и прешли на другу страну? Продали „веру за вечеру” да би освојили неколико мандата и тако на неколико година обезбедили егзистенцију њима неколицини у врху? И коначно: да ли у оквиру грађанско-глобалистичких гласача патриотски блок има било какву значајнију разерву гласача? Има ли на тој „грађанској” страни уопште патриота?

SandapistaljkaДруга опција: позиционирање при напредњачком блоку. Опцију директног уласка у предизборну коалицију са СНС не анализирамо, јер није политички реална било од стране напредњака било од стране чланова и симпатизера патриотских странака. Ако патриотске странке не желе да уђу у грађански блок јер сматрају да је таква предизборна коалиција, и поред загарантованог уласка у Скупштину, програмски бесмислена, и ако процењују да је њихов будући политички живот утопљен у напредњачко гласачко тело, онда је неопходно управо „позиционирање при напредњачком блоку”. Шта то конкретно значи?

ФОРМИРАЊЕ ШИРЕГ ПАТРИОТСКОГ БЛОКА
Формирање новог нешто ширег патриотског блока са постојећом базичном осовином ДСС-Двери. Овога пута се мора уврстити у комбинаторику и Стаматовићев покрет (странка), још неколико активних организација, као и брижљивије селектирани интелектуалци из десног сектора. Али сама композиција актера у Патриотском блоку није толико битна, колико је важно политичко позиционирање блока. Неопходна је чврста опозициона политика, са другачијим темама у односу на „грађанску опозицију” и са измењеним приоритетима у односу на њу. Заправо то је политика која је суштински опозициона у односу на актуелну еврофилску оријентацију како власти, тако и „жуте” опозиције. Опозициона је по свим питањима по којима се „грађанска опозиција” слаже са напредњачко-социјалистиком влашћу: Бриселски споразум, Закон о потврђивању споразума са НАТО, улазак у пуноправно чланство ЕУ, промена свести у Србији као услов бр. 3 немачког ултиматума, европоцентризам и слично. Дакле, не поставља се проблем како критиковати власт и како се разликовати од остатка опозиције, јер је јасно колико је чврста демаркација према јединственој евроунијатској политици, било да је жута или напредна. Постављају се други, практичнији проблеми на путу опстанка. Како са таквом политичком оријентацијом обезбедити критичну масу медијског простора, обзиром да је он власнички и програмски стрикто подељен између два евроунијатска блока? Како не упасти са важним и тешким државним темама у замку видљиве засићености, чак понекад загађености гласачког тела политиком “судњег дана”? Како избећи сивило и грч на којима се деценијама пласирају све националне теме у Србији, како обезбедити нешто модернији и лежернији приступ, а сачувати неопходан ниво озбиљности? Заправо, кључно питање је како убедити први круг разочараних напредњачких гласача да је патриотски блок једина алтернатива на политичкој сцени? Јасно је да се у овој фази мора водити таква политика која критикује власт, али не понижава гласаче власти. Зато се у формулацији „позиционирање при напредњачком блоку” подразумева да то није позиционирање при СНС, већ да јесте позиционирање при њиховим патриотским гласачима. Покушати да се задржи своја чврста база од 3-4 одсто гласача, а хирушком политиком мало по мало одстрањивати са напредњачке гласачке гомиле део по део преварених патриота и разочараних традиционалиста. Прва велика шанса се већ указала: избор Ане Брнабић за мандатара. Да ли то божји знак да има наде јер је ритам стагнације патритског блока спорији од ритма будућег осипања напредњачке подршке?

Патриотске странке, организације и угледни појединци морају свакодневно упознавати јавно мњење у Србији да Запад видно убрзава процесе на овим просторима и да нас такво убрзање у скоријој будућности доводи до две раскрснице на којима ће Србија морати да одабере јасан смер кретања. Прва је усаглашавање спољне политике са ЕУ на приступном путу, што значи да ће Србија ако настави тим евроунијатским правцем морати не само да се одрекне низа привилегија које сада има у билатералним односима са Руском Федерацијом, него и да јој уведе санкције. На другој раскрсници ће нас дочекати обавезно признање Косова као један од последњих услова за пуноправно чланство. Докле год се ове две раскрснице гласачима чине далеко, расте шанса СНС и СПС да замагљивањем политике чувају власт. Како се приближе дани одлуке, тако ће се њихова подршка убрзано осипати. Зато је неопходно непрестано делегирати те теме, подсећати јавност о њима, подизати свест о реалности убразаног расплета. Сматрамо да су то теме које престављају обалу наде за патриоте.

milosjovanovic21На самом крају да подвучемо да је позиција патриотских странака заиста тешка. Много тежа од позиције патриотских интелектуалаца, који су навикли да буду прећуткивани од стране великих медија, прогнани од стране западних „агената од утицаја” и на ивици личне егзистенције. Али патриотски интелектуалци живе са максимом Едмунда Берка да „један човек са чврстим уверењима чини већину” и не хају много колико су утицајни сада, битно им је да чувају пламен за сутра. А патриотске странке постоје само ако данас и сада имају на конту тих фамозних пет процената. И поред тога што је ситуација тешка, понекад се чини безизлазна, нада постоји. Гледано очима патриотских политичара светлост се види негде у даљинама наде, можда чак и као спознаја да је будућност непредвидљива и да нам се зато догађа синдром црног лабуда: иако све упућује да ће у сутрашњици лабудови бити бели, мимо свих очекивања догоди се црни лабуд. Али зато гледано очима патриотских интелектуалаца, на “будућност гледамо кроз таму”.

Печат

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*