Iguman Nektarije (Morozov): PRAVO NA GREH

0

Svaki hrišćanin koji živi odgovorno, koji se trudi da razmišlja, na ovaj ili onaj način pokušava da straži nad sobom, i obavezno pre ili kasnije počinje da zapaža određene zakonitosti: šta i kako utiče na njegovo duhovno stanje, od čega zavisi njegova čvrstina i postojanos tu vrlinama, i nasuprot tome, sklonost ka poroku. I naravno, ne može da ne analizira: zašto je ponovo pao u greh koji je duši već postao odvratan, za koje se kajao, ne čak ni na desetine, već možda i na stotine puta, za koji se zaklinjao i odlučno je obećavao da će prestati da ga upražnjava. I Bogu je obećao, i duhovniku, i bližnjima, koje ovaj greh nervira. Naravno, i sebi samom.

Vidi čovek, shvata kad je već kasno, kako se proteže ovaj zlosrećni lanac – od nečeg još potpuno nevinog, od neke prave sitnice, pa sve do padu koji celom njegovom biću pričinjava neizdrživ bol. Prvo misao o tome da je jako umoran, da nema više snage da tako živi, da to radi, da napokon treba da se odmori, da se opusti… Ne, ne da se pomoli, ne da pročita, jer to je trud o kojem čak ne želi ni da razmišlja. Već prosto malo da leži, ništa ne radeći, da odgleda neku ispraznu seriju, jer to toliko opušta glavu, otklanja napetost. Zatim postaje jasno da se glava ne rasterećuje, da napetost nikuda ne odlazi, pred očima igraju neke slike iz bezdana telefizijskog programa, nejasne, haotične pomisli kao da rastežu svest u različite strane, srce napadaju vrlo različite pomisli. I oseća neko uznemirenje, neki nemir… Sine misao da je to greška – da je trebalo pomoliti se, ili u krajnjem slučaju – jednostavno leći i zaspati. Međutim, promiče i druga: «Sad je kasno…» I nadvija se čamotinja kao olovni oblak. Noge same idu do frižidera, a tamo je posle gostiju ostalo još nešto – tek načeta flaša konjaka… A zatim još veća čamotinja i gorka svest o tome da čovek ponovo treba da ide na ispovest i ponovo treba da se kaje za jedno isto kao da je neki ludak. I ako nije baš bezuman – u svakom slučaju je apsolutno bezvoljan. To se dešava s onima koji imaju davnašnje i problematične odnose sa zelenom drevnom zmijom.
Ili… Ili vidi čovek da njegov kolega s posla radi nešto kako ne treba. I radi to s takvom sigurnošću, s osećajem kao da je pravi profesionalac. I tako želi da mu odbrusi sve što ima u vezi s tim… Ali iskustvo mu došaptava: i drug je isto tako temperamentan, a ni ti ne umeš da mu kažeš tako da ga ne uvrediš. Bolje je da prećutiš. Ma ne, reći ću mu – njegova je stvar da li će se uvrediti ili neće, sam je kriv, kakve to veze ima sa mnom? I stvar je krenula, pale su i takve reči da bi u nekadašnja vremena došlo i do dvoboja. I ovde je samo pravim čudom izbegnut. Opet dolazi čamotinja i misao: «Eto ti ga, opet isto!» To se dešava s onima koji imaju problema s jezikom. A ko ih nema?

Ili… Ili se treba spremati za ispite, a u kompjuteru je knjiga skinuta s interneta koju čovek jedva čeka da pročita. Ma bar stranicu da pročita… desetak… još jednu glavu da pročita do kraja… I odjednom se ispostavlja da je dan prošao, i veče je nastupilo, i noć je proletela… A udžbenici i skripta, gde su bili otvoreni, tamo su i ostali otvoreni. I ne zna čovek šta da priča na ispitu, kao da odgovara, šta uopšte da traži tamo. Treba da traži ko će da mu šapne, da se izvadi ili da moli profesora za «šsticu»? U principu, da se sramoti…

Uvek postoji početak greha bez kojeg ni njega samog ne bi bilo. Dovoljno je učiniti prvi korak, a zatim, sve kreće kao na toboganu – sve brže i brže. U principu, šema je jasna. Nije jasno nešto drugo: kako se dešava da znamo, mnogo puta smo se u sopstvenom gorkom iskustvu uverevali u sve to i svjedno činimo prvi korak? Jer, zna se do čega će on najverovatnije dovesti… Ispada da prosto sami sebi dajemo pravo… na greh.

Ponekad ubeđujemo sebe u to da smo postali mnogo iskusniji, jači, hrabriji i da ono što nas je ranije navodilo na pad sad neće delovati na nas tako pogubno. Međutim, naše srce oseća prevaru i mi se jednostavno «okrećemo», «ne primećujemo» ga. A ponekad potpuno svesno grešimo «malo», «umerano», «prijatno», a onda se srozavamo u ono što je bezgranično strašno. Ponekad i «finalni» greh ne činimo zato što ne možemo da se obuzdamo, već zato što smo ga na kraju krajeva jednostavno sebi dozvolili. Kome to nije poznato? Ko može da kaže da se uvek podvizava protiv iskušenja do krvi?

A mi zaista imamo pravo – da grešimo! Ko će nam ga oduzeti? Gospod nas je stvorio kao slobodne i zato imamo prava da radimo šta god poželimo, uključujući i da grešimo. I evo šta je čudno! – upravo ovo pravo najčešće koristimo. Neverujući to čine jednostavno, ne razmišljajući i nikako to ne ocenjujući – najčešće. A mi, s mišlju o tome da ćemo se obavezno pokajati – kasnije. I čini nam se da je sve što se dešava, možda i nepravilno, ali je u suštini nevino: jer sve je u našim rukama – sad smo ovako realizovali svoju slobodu, a posle ćemo drugačije. Samo što, čini se, zaboravljamo: koristeći svaki put pravo da grešimo, sami dajemo pravo na sebe onome ko nas mrzi, đavolu. Grešeći svesno, voljom, mi mu pružamo mogućnost da nas uvlači u greh i onda kad to ne želimo. To ne ukida našu slobodu do kraja, ali je smanjuje do izvesnog minimuma kad je za suprotstavljanje iskušenju pogreban ogroman napor, za koji se često ispostavlja da nismo sposobni.

I kad kroz podvig, kroz prolivanje znoja i krvi, kroz velika stradanja ponovo po blagodati Božijoj čovek stekne nekadašnju lepotu, naravno, razmišlja: «A da li mi je uopšte potrebno ovo pravo – na greh? Mogu li bez njega?» I zaista blago onome ko liši sebe ovog prava.

PRAVOSLAVIE

POSTAVI ODGOVOR

*