Игумани били и ратници

0

Мање познати детаљи богате историје светиње Немањића, манастира Морача. Међу најважнијим старешинама Димитрије Радојевић, Тома и Михаило Дожић

КАДА је далеке 1252. године на платоу изнад реке Мораче, у крају који носи исто име, велики кнез или краљ Стефан Немањић, син Вуканов, унук Немањин, синовац Светога Саве, подигао здање у ком би се народ вером крепио, спремао за бојеве јуначке и слово учио, ни сам није могао замислити да ће га његово дело не само надживети, већ и имати толико бурну историју.

Храм Успења Пресвете Богородице, који ових дана походе реке верника и туриста, за више од седам векова постојања одолео је погромима и разарањима, окупацијама и терору народа и свештенства. Богату историју исписивали су и његови игумани и архимандрити, чији број и имена нису потпуно познати, али се под његовим сводовима, и на гробљу у порти, крију мање познати детаљи из њихових биографија.

– Историчари међу свештеницима помињу личности из новијег доба. Божо Михајловић (монах Симеон), највише помиње личност игумана Димитрија Радојевића, који је управљао манастиром више од 35 година – прича нам игуман манастира Мораче архимандрит Рафаило Калик, који над чувеним здањем бди дуже од 37 година. – Он се сматра једним од главних организатора смакнућа Смаил-аге Ченгића. То је планирано баш овде, заједно са Новицом Церовићем, који је из Тушиње дошао и живео у манастиру.

Додаје да је овде групу која је пошла са Церовићем заклео, причестио и благословио игуман Радојевић, „добри пастир“ из Мажуранићевог спева „Смрт Смаил-аге Ченгића“.

– Тада су пошли према Мљетичку где су погубили Смаил- агу Ченгића – прича игуман Рафаило.

Казује да су према предању ратници у манастир Морачу после тога донели главу и сат Ченгића и дојахали његовог ата, а према тадашњем обичају, морали су сат и главу понети на Цетиње, да их види владика Његош.

– У народу је остала прича да је Његош био задовољан ратним трофејима, али је захтевао и агиног коња. Радојевић то није послушао, као ни друго наређење. Жива је прича да је после поручио владици Његошу: „нећета га ви, а ни ја јахати, него ћу га бацити у Светигору“ (водопад испод манастира Мораче)… Да ли је то истина или није, не зна се, али је то ушло у легенду која живи у народу – прича игуман Калик.

Игуман прича да је у монографији манастира Божо Михајловић (монах Симеон) написао да је Димитрије био економски јак, помагао сиротињи, и да су код њега многи радили и да је ово био једини манастир где се могло зарадити парче хлеба и прехранити.

СПОМЕНИЦИ Игуман Рафаило Калик уз гробове истакнутих српских свештеника

– Нисмо могли пронаћи нигде његову фотографију – збори Калик, док стојимо пред спомеником још једног архимандрита-ратника, Михаила Дожића, који му је подигао његов стриц српски патријарх Гаврило Дожић, рођен у овом крају и ђак морачког манастира.

– Био је старешина манастира Добриловина. Ослободио тај терен око манастира. Имао велике заслуге у националном смислу, можда и веће од стрица му Гаврила. После смрти Димитрија Радојевића, он постаје игуман манастира. Њих двојица су, поред игумана Томе, најистакнутије личности у историји манастира – каже игуман Калик.

Игуман Тома је прилично непозната личност. Историчари пишу да је Тома дошао овде са братијом и обновио манастир 1576. године. Пре тога манастир је био 70 година без крова, јер су Турци скинули и однели оловни кров. Нико не зна одакле је дошао, како се звао, али, постоји фреска у централном делу цркве. Формирао је сликарско-преписивачку школу, што је био значајан догађај.

Игуман Рафаило из бурне историје манастира издваја и архимандрите попут Ђорђа Котромановића, Рафаила Рафаиловића, попа Страхиње из Будимља… Према његовим речима, касније се истиче Митрофан Бан, „који је дао много од себе“. После смрти Висариона Љубише, Митрофан Бан је постао митрополит наше цркве у Црној Гори, а манастиром је управљао Мирон Меденица.

ФРЕСКА Нико није знао право име, нити откуд је дошао игуман Тома

МЕДАЉА МИТРОФАНУ БАНУ

МИТРОФАН Бан је био старешина десет година, учитељ, али и организатор борбе за ослобођење Колашина од Турака. Постоје подаци да је командовао Колашинским батаљоном. У манастир га је послао краљ Никола, да буде учитељ и да чува народ од Турака, и тако је и било. Записана су сведочења да је био главни у ослобађању Колашина због чега га је краљ Никола одликовао највећим војним признањем – Златном медаљом Обилића – прича игуман манастира Морача.

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*