„Илија Громовник“, српски наредник који је топом крчио пут преко Aлбаније

0

Прича о артиљерцу са надимком Илија Громовник, нареднику српске војске, чија посада једина није уништила топ на Пећком пољу новембра 1915. пред повлачење преко Албаније, траје од времена Солунског фронта.

Наиме, наредник другог позива Љубо Главинић, из засеока Рокци крај Ивањице, није имао срца да у зиму 1915. остави свој брдски топ “шнајдер” и да само са личним наоружањем крене у одступање преко Албаније, како је гласило наређење Врховне команде. У договору са својим другопозивцима, тајно је раставио оруђе од преко 500 килограма и натоварио га на батеријске коње. Са топом је кренуо.

Аранутске банде, са друге стране Проклетија, тог децембра чекале су колоне измучене српске војске и народа и у заседама су убијали и пљачкали немилице. У једном тренутку, у албанским планинама, претила је опасност да колона јада, која је кренула са Косова, буде потпуно и уништена. Драма се догађала у тренуцима када су врлетима пролазили мразом и умором осакаћени војници Дринске дивизије.

Главинић и другови у планини тада су поново монтирали топ. Само два прецизна артиљеријска хица на положаје албанских разбојника била су довољна да се они натерају у бег. Брже од бегунаца сјурила се само прича да су Срби “распаковали” артиљерију. После овог окршаја жар борбеног морала Алабанаца нагло се угасио а српске колоне су пролазиле много безбедије.

Даље, према причи, вест о сукобу српске артиљерије и Албанаца у планини стигла је и до уморног и болесног војводе Степе. Кажу да је био бесан што се неко усудио да прекрши његово наређење. Војводин ордонанс се створио на попришту битке и питао ко је пуцао и откуд топ. У свој нотес ордонанс је забележио име: наредник Љубо Главинић, звани Илија Громовник!

По силаску на Јадран у табору, приликом првог постројавања остатака Дринске дивизије, пред стројем полумртваца, прочитана је наредба војводе Степе да се наредник Љубо Главинић, због неизвршења задатка, стрпа у дивизијски затвор и да му се скину два чина. Пошто затвора није било, затворили су га у свињац.

Војвода Степа је у Солуну убрзо предао команду Живојину Мишићу. Одмах затим, из Солуна је стигло “Жућино” наређење да се цела Дринска опет построји. Заступник команданта дивизије тада је прочитао наређење којим се Главинићу дају три чина (постаје старији наредник) и одликује се Карађорђевом звездом.

Овај догађај забележен је у српској штампи која је већ 1916. почела да излази у Грчкој. После 1918. и ослобођења ова прича је преписивана у литератури из треће руке. Сам јунак свој топ је “раздужио” 1918. у Вировитици и вратио се у Рокце. Умро је фебруара 1970. године, а вест о његовој смрти објавиле су “Вечерње новости”. Сем фамилији и својим сељанима никоме није испричао своја сећања на ове догађаје.

Богољуб Главинић, унук јунака Илије Громовника, сада живи на Дивчибарском путу изнад Мионице. Овај комерцијалиста Робних кућа, по пензионисању, преселио се у Рокце, у породичну кућу Главинића и за осам година колико је живео у планини преписивао је из свог сећања приче деда Љубе. У дому изнад Мионице затекли смо га са прегршт папира писаних лепим штампаним словима. То су приче о војевању Илије Громовника.

О ратовању деда Љубе слушао сам целог детињства, а затим и када сам из Београда долазио у родни крај – почиње Богољуб Главинић. – Док сам био мали, мени је најмилије било да слушам деду како је “пуцао из топа”, а остарелом Љуби је било мило да говори. Како је он старио, тако се и подвиг српске војске полако заборављао. После Првог рата био је виђен јунак у овом крају, а после Другог рата никад га нико није ни позвао да сиђе у Ивањицу и да у име старих јунака освежи памћење људи на српски подвиг са почетка века. Пред крај деда Љубиног живота, што сам више долазио у село он је све чешће причао. Никад није рекао, али ја сам знао да жели да прича “остане”, да је неко памти.

Богољуб вели да је дедин неми завет почео да испуњава тек када је и сам отишао у пензију. Записивао је по сећању.

Без бегања

У војној историографији стоји да је Колубарска битка имала дефанзивни и офанзивни део, те да је на крају војвода Мишић самлео Поћорека. Љубо Главинић се сећао, а његов унук је забележио да је било нешто другачије. – Док је било граната ништа нам нису могли, причао је деда. Где год су Швабе на почетку село узели, поклали би све живо, и младо и старо, и зато им нисмо давали ниједно више. Сви борци су били сељаци и сви су имали ближе или даље своје село и своју нејач. Ником није пало на памет да бежи. А када је граната нестало, после десет дана боја опет нисмо хтели да бегамо, причао је деда. Стратегија је била да навучемо какву швапску јединицу у блато и мочвару па онда да им јурнемо на комору. Ту смо се и хранили и облачили и наоружавали данима све док нама није стигла муниција. Мртвих је било да на земљу ниси могао да станеш.

– Када је у питању окршај у албанским планинама деда Илија је сведочио да се све збило пошто су колоне војске и народа већ прешле најгори део Проклетија и када су полумртви, исцепани и говото боси кренули да силазе урвинама до првих насељених места и првих албанских кућа – вели Богољуб Главнић. – Дотле, артиљерци су већ су горко зажалили због терета који су тајно вукли и, како је причао деда, псовали су топ кад год би мало дошли до даха. Међутим, нико се није усудио ни да предложи да се реше терета. То је за тобџије, другопозивце, јунаке са Куманова и Брегалнице, био грех, раван смртном.

О путу преко Албаније Љубо је приповедао како су коњи са деловима оруђа некако пролазили леденом пустињом док су људи падали и умирали. Српски збег је мислио да ће им Албанци макар мало помоћи. Као људи. Међутим, Арбанаси, видевши невољнике, кренули су да пљачкају сваког кога су могли. Изнемогли заостали војници и њихове залеђене пушке биле су им омиљени плен.

– Војник се звао Милан из села Лисе – наставља наш саговорник. – Био је дедин послужилац и наједном је нестао када је скренуо у снег “ради себе”. Илија се вратио да га тражи и затекао га је разбијене лобање на крвавом снегу док се планином још ширио звук ломљења грана убица у бекству. Милана је наредник покопао у снег немавши снаге да јури убице. Како је причао, таман када је угасио кратки пламен свеће, изнад албанског села се чула жестока ватра, а кукњава у долини на српском језику. Албанци су поставили заседу и тукли су из отетих српских пушака. Тада су полумртви српски артиљерци распаковали топ.

Љубо је сведочио да никад краћу битку није водио. Опалили су само две гранате по албанским стрвинарима када су ови као лавина кренули да беже. Нико их није јурио. Српски војници су једва имали снаге и погледом да их прате. И ордонанс који се сутра појавио из Степиног штаба једва је записао дедино име и окренуо назад. Љубо тада, према речима његовог унука, за свој живот више није марио, а камоли за казну.

А у забелешкама Богољуба Главинића постројене су све битке које је Дринска дивизија водила од 1914. до 1918. Те приче се веома много разликују од званичне војне историје.

Љуба надимак стекао на Церу

рве битке Љуба Главинић је водио на Дрини, одмах у јулу. У Церској бици зарадио је надимак Громовник.

– Пред бој на Церу деда је приповедао о страшној киши која је падала у Подрињу – сведочи Богољуб. – Његова батерија од Ивањице морала је стићи на Мишар за пар дана и никад не би успели да прођу кроз блато да народ није помагао да се топови изгурају разлоканим путевима. Стигли су на време и ту су настала три дана пакла. Трећег дана чинило се да је крај. Тукли су Срби Швабе са Мишара и преко Дрине и по Дрини када су је ови прелазили, али се чинило да спаса нема.

Негде поподне, када су артиљеријске цеви биле потпуно усијане, послужилац Љубиног топа Страхиња, од умора или нечег другог, подбацио је српску гранату под лафет и зачула се страшна експлозија.

– Када се деда освестио схватио је да му је сва посада настрадала а да је топ померен неколико метара назад. Сам је вратио оруђе на положај и онако луд од бола за друговима трчао је у магацин по гранате, сам је био пунилац, сам нишаџија, сам је окидао. Остало је 16 граната. Када је испалио последњу, и када се онако контузован и потпуно глув спремао да умре, схвати да Швабе беже преко Дрине. Тек тада је Љубо приметио да су му уста пуна “неког пиринча”. Почео је да пљује и виде да су то његови зуби. Сви су били сломљени.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*