Indonežanska princeza postala iskušenica u Žiči

0

Žiča. Svaki kamen ima priču. Najnovija je stigla s jednog indonežanskog ostrva. Odatle je ponela svoju prošlost i kraljevsko poreklo iskušenica Jelisaveta i šapuće ih među zidinama drevnog srpskog manastira, u stalnoj molitvi sa sestrinstvom svetinje. Bilo je neobično kada je stigla. A bilo bi neobično i da prekrši manastirska pravila i ličnu životnu priču prostre pred naše čitaoce. Zato nam o njoj govori monahinja Nektarija.

Njen suprug potiče iz kraljevske porodice započinje priču monahinja Nektarija. Njih dvoje su se našli negde između Jave i Balija i neko vreme živeli u Džakarti. U jednom trenutku poželeli su da promene veru i opredelili su se za pravoslavlje. To njihovo opredeljenje pratila su i velika odricanja. Porodice su im poručile da više nisu deo kraljevske loze i osporili su im pravo na svaku imovinu.

Majka iskušenice Jelisavete bila je katolikinja. Udajom, žena u Indoneziji prihvata veru svog supruga. Ali u njenom slučaju nije bilo tako. Jelisaveta je prva primila pravoslavlje, pa je pod njegovo okrilje dovela i supruga. Pravoslavlje u Indoneziju donose Rusi. Oni otvaraju verske centre, misionare.

Bukvalno su izgubili sve i nastavili da žive od misionarskog rada priča nam Nektarija. Njen suprug je prevodio knjige na jedan od indonežanskih dijalekata. Brzo se upokojio, a naša sestra iskušenica je odlučila da se zamonaši. I tako je došla u našu kuću.

Kada joj je umro muž, iskušenica Jelisaveta nameravala je najpre da ode u Australiju. Ali nije dobila vizu. Žarko je želela da živi monaškim životom. Podnela je zahtev za Rusiju, Belorusiju i Srbiju i čekala s koje će adrese najpre da stigne odgovor.

Prvi su odgovorili Srbi kaže monahinja Nektarija. A kako je dospela ovde? Raspitivala se o značaju naših manastira i svi su joj predložili da dođe u Žiču. Ovo je veliki manastir i iskušenacama koje dolaze iz sveta i koje ne govore srpski je lakše da se snađu i uklope.

Monahinje su bile iznenađene kada je iskušenica Jelisaveta zakucala na manastirska vrata i rekla: „Evo, ja sam došla.“

Našli smo se u čudu objašnjava sestra Nektarija. Ne možete u kuću da pustite svakoga, posebno što ne primamo žene starije od 35 godina. Iskušenica Jelisaveta je, ipak, imala preporuke kojima smo verovali i primili smo je iako ima više od 60 godina. Teško joj polazi za rukom da nauči srpski jezik, mada već neke naše reči zna. Sa sestrinstvom razgovara na engleskom.

Indonežani su narod sa izraženom kulturom u ophođenju, govoru, ponašanju. Učtivi su. I to smo saznali posmatrajući Jelisavetu i razgovarajući sa njom. Ona nikad ne kaže debeo, nego manje mršav. Nikad ne kaže nizak, već manje visok. Zamislite da je ona sa takvom učtivošću prepuštena surovosti savremenog života. Sreća da je u manastiru. U našoj, kao u svojoj kući. Vredna je, radi sve što i mi. Pričala nam je da joj u zemlji iz koje je došla, nije bilo lako da opstane u pravoslavnoj veri. Ne samo zbog toga što je porodica potpuno obespravila i nju i njenog muža, već i zbog islamskog ekstremizma. Tako, jednog Božića umalo glavom nisu platili svoju privrženost pravoslavlju. Njena životna priča je kao iz žitija svetih.

Najbrojniji ženski manastir živi živu crkvu. U njoj u radu i molitvi svakodnevno četrdesetak monahinja kući svoju kuću. Svoje domaćinstvo. I svaka ima svoja zaduženja. Dok su jedne u ikonopisačkoj radionici, druge vezu crkvene odežde. Neke brinu o voćnjaku i porti, a neke su u kuhinji, trpezariji, suvenirnici ili manastirskoj apoteci.

Igumanija Jelena je slikala ikone, možda najbolje od svih kaže monahinja Nektarija. Svakodnevne obaveze su je udaljile od slikarstva. Slikali smo ikone za druge crkve, ali ove godine radimo samo za naše. Planirale smo da završimo sve ikonostase. Ovde će biti velika liturgija u oktobru povodom proslave osam vekova samostalnosti Srpske pravoslavne crkve. Ukrašavamo hram i vežbamo pojanje za taj dan. Pojanje je veoma važno.

U manastiru nema televizora. Nema ni radija. Internet nije dostupan svima, već samo monahinjama koje se bave administracijom. Mediji lako rastroje čoveka objašnjava monahinja Nektarija. Puni su negativnih informacija i to smeta unutrašnjem životu. Otac Tadej je govorio: Kakve su ti misli, takav ti je život. Ko je u kontaktu sa spoljašnjim svetom mora da zna kako taj svet funkcioniše. Ali sestra koja slika ili veze ne mora time da se bavi. Uglavnom čitamo duhovnu literaturu i istorijske knjige.

Monahinje u Žiči žive kao velika porodica. Igumanija Jelena se prema nama ponaša kao da nam je majka priča nam Nektarija. Među nama ima lekara, stomatologa, ekonomista, pravnika, agronoma… Ovde ne dolaze razočarani, već osobe koje veruju u Boga i kojima je blagodet koju osete nezamenljiva. Mnogi ljudi ne znaju da ovde dolaze ostvarene ličnosti, a ne oni koji imaju probleme i traže duhovni mir. Mnoge devojke, koje žele da upoznaju manastirski život, iznenada se kada naiđu na zajednicu kakva bi trebalo da bude van ovih zidina. Zajednicu punu poštovanja, iskrenog prijateljstva i saosećanja.

DOČEKUJU STRANE GOSTE
Žiča je sve privlačnija destinacija na turističkoj mapi stranih, ali i domaćih turista. Drevnu svetinju najčešće posećuju Rusi i Grci. Monahinje spremno dočekuju strane goste, posebno se vodi računa da pravila ponašanja budu dostupna i na svetskim jezicima. Obrazovane monahinje govore više stranih jezika i gostima na njihovim jezicima predstavljaju istoriju i znamenja manastira.

Autor Dragana Matović

Novosti

POSTAVI ODGOVOR

*