Интервју – Миодраг Зец: Ми се боримо за кутлачу, а казан је празан

0

Не сме бити плана Б за државу

“АКО НЕМАТЕ УРЕЂЕНУ ДРЖАВУ, НЕ МОЖЕТЕ НИКАКО ИМАТИ ЕФИКАСНА ПРЕДУЗЕЋА. ТО СЕ ОВДЕ НЕ СХВАТА. НЕ МОЖЕТЕ ПАЛМЕ САДИТИ НА СЕВЕРНОМ ПОЛУ, ОДНОСНО МОЖЕТЕ, МОЖЕТЕ ИМ ДАВАТИ И СУБВЕНЦИЈЕ, АЛИ ОНЕ НЕЋЕ ПОРАСТИ И НЕЋЕ РОДИТИ. ТАКО, У ДРЖАВИ КОЈА НИЈЕ УРЕЂЕНА, КОЈА НИЈЕ ПРАВНА, СИГУРНА ДРЖАВА, НЕ МОЖЕ ДА УСПЕ НИШТА”

Одмах након пропасти преговора владе са Есмарком, у јавност су власти изнеле план Б за Железару Смедерево. Према том плану, Железара ће путем јавног позива наћи професионални менаџмент, који ће опоравити производњу и учинити је одрживом, не отпуштајући притом раднике. Пропала (поновна) приватизација Железаре била је повод за разговор са професором економије на Филозофском факултету у Београду Миодрагом Зецом, уз главно питање – има ли држава план Б, које се као мотив провлачило током целог разговора, а кроз који су, осим о Железари, провејавала и размишљања о “Београду на води”, Телекому, образовању, економској политици, левици и десници, увек уз осврт на стање у српском друштву, и уз постављање базичног питања: шта је то због чега су нека друштва успешна, а друга неуспешна.

О ЖЕЛЕЗАРИ И ДОМАЋИМ ПРЕДУЗЕЋИМА: Што се грбо роди, нико не исправи. Главни проблем бивше Југославије, који се протеже до данас, јесте погрешна структура инвестиција на нивоу појединца, предузећа, и на нивоу целе државе. Погледајте шта наш појединац поседује. Поседује имовину, а нема приход. Испада да у Србији велики проценат становништва има стан, што је знак средње класе и стабилности, а нема пара да плати струју. На нивоу предузећа, кад инвестирате свој новац, гледате комбинацију вредности и прихода. Кад се инвестира државни новац, као што је било код нас током педесет година, онда свако жели да дограби што већу зграду, што веће земљиште, што већу имовину, не мислећи о трошковима одржавања те имовине и о њеној функционалној употреби. Свако предузеће има биланс стања. У њему постоји нека имовина, зграде, земљиште, али у просечном предузећу код нас то је 80 одсто биланса стања, а у Италији је 20 одсто. Тако имате огромне зграде у којима нема никакве опреме, или је опрема из XИX века, или је покварена и не ради, а тамо је опрема 70 одсто имовине, суштина је у опреми. Постоји и нека финансијска имовина, новац на рачуну, квалитетна потраживања, хартије од вредности итд. Та лева страна биланса код нас је битно различита у односу на леву страну у нормалном тржишном систему. Десна страна, оно одакле смо ми финансирали ту имовину, такође има неку природну структуру. Рецимо, сопствени капитал често учествује са 50 одсто, а 50 одсто су кредити. Али код нас се дешава да кредити и губици поједу сопствени капитал, па онда долази до отписа, турбуленција, високе инфлације.

Суштинско питање овде јесте чему је намењено предузеће. Да ли је намењено да креира приход или је то само имовинска структура? Шта се онда десило у тој несретној приватизацији? Имали смо систем који је трајао 50 година. Приватизација је дошла јер није било могуће направити одржив систем на бази друштвене својине, зато што су та друштвена предузећа боловала од парадокса да, ако радници доносе одлуку о расподели дохотка, они неће донети одлуку да акумулирају, па да то остане неком другом, већ сви кажу: дај плату, плата је наша, и то одмах. Кад је дошла приватизација, променио се својински облик, али се није променио друштвени миље, и то је трагедија ове приватизације. Људи су куповали предузећа као збирку ствари, као имовину, коју ће касније неком препродати. Нису га куповали као пословни ентитет, нису ни мислили да се баве бизнисом, јер је то та логика и то су ти купци чије је богатство израсло на социјалним турбуленцијама, на приватизацијама, на национализацијама, на високим инфлацијама, на редистрибуцији. Идеја је била да се дограби што више имовине, па да се касније неком прода. Трагедија је наступила када је светски систем стао и нема више препродаје. И сад су они заробљени. Други хендикеп: да бисте покренули бизнис, потребни су имовина, капитал и знање. Морате знати нешто да правите. Пошто сте дограбили имовину, немате довољно капитала, а још мање имате знања и не можете неко предузеће које је технолошки превазиђено реструктурирати без новог знања. Уместо да у предузећа уносе свеж новац, већина нових власника је пожурила да извуче из предузећа оно што су дали за куповну цену. Тиме су додатно хендикепирали ионако финансијски девастирана предузећа.

Апропо ове челичане, она не може ни при каквој цени челика да буде рентабилна, јер нема обим производње да покрије фиксне трошкове, а производи најпримитивније ствари у својој делатности, равне лимове. Немате руду железа, немате кокс, немате тржиште, немате металскопрерађивачку индустрију, немате капитал за промену и иновацију, за пренамену структуре, и још разне ствари немате. Железара има своју историју, и увек је у историји била на граници губитка и увек је била дотирана. Када би се сада сабрао сав креирани дуг по основу Железаре, то су огромне бројке, то вероватно прелази неколико милијарди од када је она направљена. Кад је стварана Европска унија, она је почела као Заједница за угаљ и челик. Кад се тај договор направио, на стотине малих челичана у Европи је пропало. Остале су само највеће, и већина њих је у Немачкој. Једно је кад немачка челичана производи висококвалитетне лимове, па их прода кроз БМW, Мерцедес, Фолксваген, кроз мобилни телефон, и шта све још не, а друго кад ви продајете комаде лима за олуке или за шерпе. Дакле, базични је проблем конфигурације, и то није проблем који се може исправити људском вољом у кратком времену. На великом европском тржишту доминирају велики играчи чију продуктивност мали тешко достижу, посебно уколико нису врхунски специјализовани и ефикасни. Очекивања периферних земаља да ће са уласком у ЕУ доћи до изједначавања плата и стандарда показали су се илузијом. Насупрот томе дошло је до раста цена раније субвенционисаних добара (струја, становање) и тиме даљег урушавања стандарда. Европа, уместо да конвергира, она дивергира и јаз између центра и периферије се шири. Дакле, треба схватити да није важно колико, већ шта радите и колико је у вашем производу новог знања. Знање је највреднија роба једне нације.

ШТА ДРЖАВА НЕ ТРЕБА ДА РАДИ: Вођење целовите привредне и државне политике је врло компликована ствар и захтева време, знање, друштвени договор, климу, културолошки образац, антрополошку ситуацију и питај бога шта још. Зашто неке земље обдарене ресурсима, као Нигерија, крваре у рату, а зашто су земље које немају никакве ресурсе богате? Ми не схватамо да је држава најкомпликованији и најрентабилнији производ људског друштва. Кад немате тај производ и уређено друштво, онда имате читав низ расипања ресурса. Ако се постави питање шта треба радити са државним предузећима, то не можемо решити док не решимо питање које претходи томе, а то је зашто у неким друштвима имамо успешна предузећа, а у неким неуспешна. Ако немате уређену државу, не можете никако имати ефикасна предузећа. То се овде не схвата. Не можете палме садити на Северном полу, односно можете, можете им давати и субвенције, али оне неће порасти и неће родити. Тако, у држави која није уређена, која није правна, сигурна држава, не може да успе ништа. Узмимо следећи пример. Кад један Енглез отима ресурсе, имовину, дохотке по свету, од Пенџаба, Пакистана, Индије, где он то носи? У Лондон. Кад један Рус то исто ради на Чукотки, он исто носи у Лондон. Кад се један Србин обогати овде у Пожаревцу, и он носи у Лондон. Зашто сви носе у Лондон, а не носе код себе? То је базично питање. Ако је једна нација изложена крволиптању, финансијском и биолошком, она нема шансе. Џаба ту прича о реструктурирању предузећа, то никакве везе више нема. Оно што треба, и оно што је план А, који се одлаже, јесте да ми направимо један пројекат мале, просперитетне, просвећене, неутралне државе. А не овако да влада иде и хвата инвеститоре као да хвата пчеле и гура у кошницу, па оне уједају… Влада треба да направи кошницу, да саме пчеле, гоњене својим природним инстинктом, иду, зује, праве мед, а не да влада ни не направи кошницу, а ако случајно нека пчела и направи неки мед, онда га они отму и још побију пола пчела да би га узели. Државна политика не значи рад на практичним стварима, не треба држава да врши предузетничку функцију, да узима субвенције једнима и да даје другима. Држава има широк аспект функција, али оно што она не треба да ради то је да производи мед, јер она не зна, нема нагон, инстинкт и знање да производи мед. А наша држава управо тиме хоће да се бави. Ти мораш направити друштво које има алгоритам стварања као доминантан, и то је главна разлика између успешних и неуспешних друштава.

КРАХ И ЛЕВИЦЕ И ДЕСНИЦЕ: Левица је у целом свету у великој дефанзиви и изгубила је свој коридор, јер је очигледно да су друштва заснована на принципима левице показала доста лоше резултате. Оно што недостаје Европи, а мислим да то није ни Сириза, то је просвећена грађанска левица, социјалдемократска оријентација, и нормална, а не деструктивна држава благостања, она која има меру. Питање мере код Старих Грка било је једно од главних начела цивилизације. Та мера је код левице била изгубљена, јер је она стално гурала према прерасподели, па је прерасподела уништила стварање. Истовремено, нова десница и неоконзервативци, реганомика, казали су, не прерасподела, него стварање и економија понуде. Али, шта се тамо десило? Тамо се десио парадокс штедљивости. Огромно богатство се гомила у нечијим рукама, један одсто Американаца има колико и 70 одсто становништва, али они не троше. Они већ имају пет ролс-ројсева, не треба им шести, не треба им хот-дог, не треба им ништа. Ту такође није било мере, и тај систем се урушио, урушила се средња класа у Америци и Европи, и нарочито у Србији, а средња класа је базична за тај вид социјалдемократског друштва. Америка је уништила своју производну моћ, изузев биотехнологије, софтвера, свемирских истраживања, оружја и новца. Америка има тих пет производа које не да ником. У Кини се производе клозетске шоље, али не и софтвер за банкарске рачуне или биоинжењеринг. То Американци држе, а други ће се бавити чарапама. Али ја онда не разумем нас, ми продајемо Телеком да бисмо дали некоме субвенцију да производи чарапе, то је потпуно бесмислено. Мала земља као што је наша мора да буде извозно оријентисана. Не можеш градити зграде, зграде се не извозе, а баш ће неко доћи овде и куповати зграде као на Азурној обали, ја у то не верујем. Зашто Руси купују у Кенсингтону? Зато што у ствари купују услуге британске државе, која њима гарантује да неће бити револуције и да то нико неће отети. Купују виле на Азурној обали, јер је сунчано и лепо, и то је то. А ја колико видим, ми тога овде немамо. Ми имамо тај цитy бреак туризам, али тога је за три дана доста. Шта продаје Енглеска? Продаје своје институције. Шта продаје Швајцарска? Папир звани франак и сеф у који нико неће провалити, или бар верујеш да неће. То је њен производ. Тамо се јасно види да неко зна шта продаје.

О ШКОЛОВАЊУ: Школство је базична друштвена ствар, а нама то пропада. Пропало је основно, средње, сад је пропало и универзитетско образовање и имамо апсолутно заглупљивање нације, које одговара не само овима што владају овде, него одговара и Западу. То је центар и периферија. Шта су нам донели? Ријалити-шоу, и утерали нас у Болоњску декларацију. Што Оксфорд и Кембриџ нису ушли у Болоњску декларацију, што нису најбољи немачки универзитети? Него су нама донели школе где треба да школујемо управнике њихових самопослуга и управнике њихових бензинских пумпи, а ми смо то с радошћу прихватили. Али ко је нама крив? Неки народи то нису хтели. Ми остајемо без капиталног знања, сутра неће имати ни ко да ти извади крајнике, а не да оперише срце. Ми можемо да имамо три добре болнице и један добар универзитет. Не можеш се играти са тим стварима. Мораш формирати нешто што се зове национална елита у здравству, судству, образовању.

Зашто пет најбољих студената сваке године не одлази у Врховни суд, него одлазе они са препорукама? Дајте најбољих десет студената сваке године да шаљемо у Телеком. И најбољих пет студената пословне економије, и најбољих пет студената права, све у ту нашу фирму – па, можда бисмо онда и могли да је одржимо. Па ћемо неких других пет слати у Народну банку, у Министарство финансија, ако они то хоће. У крајњој линији, томе и служи школство. А не овако, ми оне најбоље шаљемо у иностранство, а овде доводимо оне са лажним дипломама. Наша владајућа класа и наша предузетничка класа само размишљају о брзини стицања, а не размишљају о сигурности, и зато се сваких пет-шест година мења листа најбогатијих у земљи, једни одлазе у затвор, а други долазе. И пословни свет у Британији је настао гусарењем, али су направили систем да оно што је отето у XВИИ веку може да се ужива и у XXИ веку.

Овој предузетничкој и политичкој елити било би у најбољем интересу да направе систем стабилности, да се зна како се пењеш на власт, да те не морају бацати са брода или у кал, да те не морају хапсити. Па боље је мање, а дуже. Ако не, шта ћемо онда сутра? Сви мисле да ће се лечити у Швајцарској. Шта кад се деси као ово Беку? Где је Швајцарска? Држава је врло пожељан производ, а ми се с њом спрдамо, са њеним чиновницима, код нас се сматра да онај ко има две тезге на пијаци треба да зарађује више од хирурга, више од професора универзитета, да је то нормално. Ти овде градиш нелегално и ништа ти не буде, и још пушташ псе на ове кад дођу да наплате струју. И још мислиш да је то нормално, да је то твоје право. Да је нормално да се за једно вече у деколте стрпа више него што је плата директора Института за физику. А држава још и те плате скида и смањује. Држава је овде казнила средњу класу. Уместо да је ишла структурно, она је ишла линеарно. А то је најпогубније, кад не знате шта да урадите, ви идете линеарно. И шта ћемо сад? Смањује се потенцијал редистрибуције. Ако немате стварање, ако само пресипате од једних до других избора, све се брзо проспе и потроши. Не може то да траје вечито, ти стално постижеш равнотежу на све нижем и нижем нивоу. Ми се боримо за кутлачу, а казан је празан.

СТРАТЕГИЈСКЕ ДИСПРОПОРЦИЈЕ СРПСКОГ ДРУШТВА: Прва диспропорција је између производње и потрошње. То је сад свима јасно, па и властима, да не можеш да трошиш оно што ниси произвео. Ми то радимо, али ти онда расте дуг, па ти онда као Грцима кажу: е сад не дамо више. Друга базична диспропорција је између нивоа штедње и нивоа потребних инвестиција. Како људима није јасно да ми идемо около и тражимо да нам неко дâ своју сопствену штедњу у несигуран систем, а ми своје штедње немамо или је носимо напоље? Даље, извоз и увоз. Када мала земља има тај дисбаланс, она опет удара у зид инсолвентности према иностранству. Даље, дисбаланс између запослености и незапослености. Између запослених у реалном сектору и запослених у надградњи. Између пензионера и запослених. Између региона, развијених и неразвијених, тај јаз расте. Оно што је најтежа диспропорција, која ће нас врло брзо ударити, то је диспропорција између рођених и умрлих, па још кад се од броја рођених одузме број исељених, тек онда долазиш до стратегијског дисбаланса који ти каже да си један од најстаријих народа у Европи, да је просечна старост 43-44 године, а ускоро ће бити 48, и доћи ћеш до краха.

Зато, када се управља једним макросистемом, мора се све ово имати у виду. Или, може и овако, дај шта даш док сам ја на власти, па ће после бити шта ће бити, и у реду. Али ја се бојим да кад се те струне затегну, да ће све пући, а то није добро. Србија стално иде између револуције и контрареволуције. Па и то Дедиње је подигнуто 1921. године од ратних лиферација, сад су већ пети станари у тим вилама. Дошли ‘45. ови и отели, па генерали продали 80-их, па дошли ови 90-их, па ће ускоро неко и ове нове отерати. Чему то? Учи се у неким школама да је друштвена стабилност алгоритам по коме се ми понашамо, и да то има смисла, да ће бити места за свакога, да ћемо брже ући ако станемо у ред него ако сви скачемо на аутобус. Гледао сам у Јапану да људи уђу и изађу из воза за 30 секунди. Уђе, одмах спава и буди се на својој станици, а воз иде 270 на сат. Овде уђе у воз у Београду, заспи, воз иде цео дан, и он се пробуди у Нишу. Он је генетски потпуно неприлагођен. И зато се не померамо на лествици развијености, зато смо стално задњи или предзадњи. А ми не само да не растемо него смо изложени мутацији, генетској и свакој другој, после толико ратова, промашених социјалних идеја, али једно је било ратовати 1912. године, када је просечно било по пет синова у породици. Сад их нема. Србија још увек живи знатно изнад својих могућности, зато што живи од инклузије, од урушавања. Не живи се од раста. Истовремено, Србија више није Пијемонт Јужних Словена који у њу долазе са целог балканског простора. Сада је то стало. Гужва је само на излазној рампи и то од људи у најбољем животном добу и најквалификованијих. Србија се претвара у болесника који има крволиптање, а трансфузије ниоткуда. Стога: план А је комплетна реконструкција темеља друштва и државе, а не периодично фарбање фасада.

Разговарао: Радмило Марковић

Извор:   www.vreme.rs

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*