Интервју ЊКВ Принца Владимира Карађорђевића за Националист

1

„Борба за Косово је ствар прилагођавања околностима. Промене тактичких опција. Али је стратешки циљ увек исти – пун суверенитет Србије над Косовом.“ – ЊКВ Принц Владимир Карађорђевић.
У јуну ове године, водили смо разговор са Његовим Краљевским Височанством Принцем Владимиром Карађорђевићем, сином Кнежевића Андреја и унуком Краља Александра I Карађорђевића. Наиме, Принц Владимир је био у краћој посети Србији током које је одржао серију састанака у свом кабинету у Београду и посетио је Опленац. Два су непосредна повода за овај разговор – први је недавно оснивање кабинета ЊКВ Принца Владимирау Србији као основе за његово интензивније друштвено и политичко присуство у отаџбини, док је други његово недавно преузимање покровитељства и вођства над Сувереним Војним Витешким Редом Змаја.

Ваше Краљевско Височанство, шта би се променило у Србији ако би она постала монархија и који тип монархије бисте препоручили?

Дозволите ми да променим редослед ваших питања како би мој одговор био јаснији. Прво бих се осврнуо на оно што је најважније а односи се на тип монархије. Што се тиче монархија у савременом свету, можемо видети 47 суверених држава у којима је краљ на њиховом челу. Прецизније – 19 тих држава се налази у Комонвелту и оне све признају Краљицу Елизабету II за свог суверена. У данашњој Европи постоје само парламентарне монархије, осим наравно Ватикана, који је суштински изборна монархија иако истовремено представља и апсолтистичку монархију. Но праве апсолутистичке монархије у савременом свету су: Брунеи, Саудијска Арабија, Свазиленд, Оман, Уједињени Арапски Емирати и Катар. Занимљиво је то што је, уз изузетак Свазиленда и, наравно, Ватикана, апсолутистичка монархија као систем присутна превасходно у исламским земљама.

Уколико се у овом смислу позабавимо „модерном“ Србијом и Југославијом, уочавамо да је преовлађујућ модел била уставна, парламентарна монархија, осим периода од 1929. до 1934. године, када је мој покојни деда низом околности био принуђен да уведе „диктатуру“. По мом личном мишљењу, „златно доба“ српске монархије било је у време владавине мог прадеде, Краља Петра I. Он је владао на основу устава из 1903. године који је у суштини био модификовани устав из 1888. У том периоду Краљ Петар I је показао не само Србима, већ и целом свету да Србија може да сија пуним сјајем вративши у земљу напредак и ред након периода колапса под претходним владарем. Занимљиво је што се Краљ Пeтар I, снажно залагао и изборио за државу засновану на традицонализму и српском националном идентитету, налазећи се на челу у правном погледу уставне, парламентарне монархије.

Што се другог дела вашег питања тиче, оног који се односи на то шта би се променило у Србији у контексту рестаурације монархије, уколико бих до детаља одговорио концентришући се на све аспекте овог проблема, плашим се да бисмо написали књигу а не један интервју! Из тог разлога, потрудићу се да мој одговор буде што сажетији. Биланс са којим се данас, након 17 година модерног републиканизма и демократије у Србији суочавамо, јесте огромно компромитовања сваке власти и врло мало искреног напора у смеру одбране српског националног идентитета. Чини се да су демократске и републиканске елите у Србији у махнитој жељи да постану што већи мондијалисти, што више позападњачени и „европеизирани“, сасвим заборавили на суштинску посебност српског идентитета. Као да се од победе до победе на свим наредним изборима након 2001, ова жеља за уништењем српског националног идентитета преноси као бакља од претходне ка следећој власти. Наш национални идентитет ће засигурно, ако се овако настави, бити утопљен и уништен у мору глобализације и атлантизма. Следствено, уколико се слажемо да је овакав негативан сценарио резултат преузимања и утицаја републиканских и западних друштвених модела у Србији након 2001, по простој дефиницији долазимо до тога да би рестаурација монархије представљала по аутоматизму окончање ових ерозивних и опасних утицаја по наш идентитет. А само ово окончање, ма колико једноставно деловало, већ само по себи јесте ефикасно у погледу поновног проналажења сопственог идентитета!

То колико дубоко као народ желимо да идемо у смеру монархије, мање зависи од правног уређења државе а много више од наших суштинских полазишта и наших уверења. Битно је у овом контексту такође дефинисати шта конкретно монархија треба да представља и учини за народ у свакодневном и конкретном смислу, као и шта представља у ширем контексту тог појма. У том смислу, лично сам био васпитаван да је основна дужност монарха да чува традицију својих субјеката, пре свега – духовну, културну, историјску, а тек на последњем месту политичку, и то са малим „п“. Рестаурација монархије би сама по себи донела значајан бољитак грађанима и једно позитивно реструктурирање државе, али битно је подвући да је садржај евентуалног новог Устава онај елемент који ће заиста омогућити монарху слободу у његовом служењу народу и могућност његовог реалног утицаја на бољитак у друштву.

Неопходно је имати на уму да је српски монарх божији слуга у апсолутном и непосредном смислу, чак и више него што је слуга самом народу. Следствено,, српски Краљ је у директном смислу везан са Православље чији је заштитник а сама његова функција као и чинови су засновани на вери и православној духовности. Православље за монарха није пука форма већ тежак и дуготрајан начин ковања његовог интегритета и саме његове личности. Она представља штит у односу на сва искушења која било која позиција вођства са собом носи – корупцију, среброљубље, гордост и сл… У том смислу, и његов народ би имао јасан путоказ и смерницу, као и предуслов за духовни и морални препород. У свом одговору, као што сам већ рекао, додирнуо сам само врх леденог брега огромне теме супериорности монархије у односу на релативизам и несигурност сваког републиканског уређења.

Значајан број српских патриота види Престолонаследника Александра као фактор анти-пропаганде монархије и монархизма. Многи у Србији су га критиковали око његових поступака и изјава увези са хапшењем Ратка Младића, његовом присуствовању прослави дана државности Републике Хрватске, и сл. Како видите ово и да ли постоји супротност у позицијама између Престолонаследника и Вас око овога и у вези са другим питањима?

Ваше опажање је тачно и познато – Принц Александар и ја имамо сасвим различита опажања и ставове око многих ствари! У прошлости сам оптуживан како нападам свог рођака тиме што никад нисам скривао наше међусобне разлике у мишљењима. Међутим ја одбијам да прихватим то да је напад на њега то што изражавам своје Богом дато право на сопствено мишљење. Принц Александар је мој рођак и ми делимо крв истих славних предака. Међутим, баш као и он, и ја сам представник династије Карађорђевића и стога такође имам обавезу да браним славу и традицију нашег имена као и принципе за које су се наши преци залагали и на основу којих су владали.

Исто као и велики број српских патриота, и сам сам био изненађен и шокиран изјавама и понашањем Принца Александра у вези са хапшењем Генерала Младића, и потпуно разумем негативну реакцију српских родољуба. Покушавајући да разумем његове изјаве и поступке, дошао сам до закључка да је њихов разлог вероватно у томе што је Принц Александар војно лице Уједињеног Краљевства и да су њихове војне доктрине основа за његова опажања и реакције. Не могу априори осуђивати овакво његово понашање – међутим треба да нам буде јасно да је лојалност страним вредностима кроз војну службу Принца Александра у британској војсци довело до овога.

Али оно што ме је лично највише узнемирило је потпуно преузимање западног обрасца од стране Принца Александра у осуди Генерала Младића иако он до тада није чак имао прилику да се изјасни о својој хипотетичној кривици. Васпитаван сам у духу тога да је свако људско биће невино све док се неоспорно не докаже његова кривица пред неким легитимним државним ауторитетом. Обзиром на горе изнесен став о разлозима његових поступака, и чињенице да свако од нас има право на свој лични став, не осуђујем свог рођака, али истовремено подвлачим свој потпуно различит став. Такође сматрам да се мој рођак сасвим непримерено својој позицији понашао у овој конкретној ситуацији.

Исто се може применити и у вези са његовим поступцима око дана државности Хрватске. Лично никад не бих прихватио да присуствујем или уччествујем у таквој прослави због како општих, тако и личних разлога. Свако има право на своје личне одлуке али истовремено мора бити спреман да пружи објашњење својих поступака онима којима жели да служи као монарх, у овом случају српском народу. Плашим се да његове акције могу бити опажене од стране већине српског народа као сасвим непатриотске и ја потпуно разумем ово опажање.
Ви сте делом руског порекла. Каква је Ваша позиција о ситуацији у Русији и о председнику Владимиру Путину?

Веома сам поносан на своје руско порекло и неговаћу са великом пажњом и љубављу свој однос према Русији све док сам жив. У контексту овог вашег питања, покушаћу да сасвим оставиим по страни своје руско порекло и потрудићу се да дам свој одговор што објективније, као да сам спољни посматрач.
Данашња Русија је наступила након имплозије супернове Совјетског Савеза. Примера ради, у фебруару 1989, Совјетски Савез је био у деветој години свог рата против Афганистана, да би након неколико месеци – у новембру исте године, пао Берлински зид. Две године касније, 26. децембра 1991, распао се Совјетски Савез, неких 69 година после свог настанка. Претпостављам да свако може да разуме огромност и интензитет утицаја који су ови турбулентни догађаји имали на Совјетски Савез или који би имали да су се десили у било којој другој држави.

Присутна је полемика око тога колику је штету Русији нанео период Бориса Јељцина. Ово је сложена тема са много равни за могућу анализу. Неоспорна је чињеница је са друге стране да су два мандата председника Јељцина за Русију значили економске, политичке и проблеме општег здравља руског бића. Такође је јасно да се Владимир Путин суочио са различитим и многобројним суштинским проблемима када је преузео власт, 7. маја 2000. године. Један од тих суштинских проблема била је економија. Ипак, у периоду од 2000. До 2004, председник Путие је успео да уради одличан посао реконструкције до тада крајње осиромашеног економског стања у Русији.

Од тада, сведоци смо тога да је председник Путин потпуно преокренуо ситуацију у којој се Русија налазила – од „новонастале државе“ он је Русију подигао на ниво напредне земље. Његов чврст однос према националном идентитету и традиционалним вредностима, требало би да буде пример за друге земље, па и за нашу вољену Србију. Као и било који јак вођа, и председник Путин има своју опозицију а већина те опозиције долази из смера центара моћи који су политички оријентисани према Западу и западним вредностима. Но, на срећу, на нивоу тоталитета руске нације, примећујемо негативан став већине у вези са напуштањем суштинских руских националних вредности и националног идентитета. Ово се односи наравно и на све оне елементе рууког националног идентитета из времена Царства, од пре катастрофалне револуције из 1917.

Од „ Еуромаидана“ и почетка протеста у Украјни који су без сумње оркестрирани са Запада, сведоци смо концетрисаног напора да се председник Путин и Русија демонизују. Чини се као да је свим релевантним западним „великим“ медијима у свету дат мандат и задатак да униште јавни имиџ Владимира Путина. Ово можемо видети скоро свакодневно. Заиста су болесни и тужни дупли стандарди које има већина држава ЕУ као и неке друге државе у свету. Све више људи се нажалост понашају као овце иако су били склони да такво понашање и сами критикују не тако давно- пре неколико декада. Виталне политичке и јавне институције на Западу су пуне „Русокласта“ – анти руских идиота који свој посао раде за неку ситну награду или лични интерес.

На сву срећу, још увек постоји одређен број особа на јавним функцијама који јасно виде шта се заиста догађа. Пример тога је Најџел Фараж и његов снажан говор у европском парламенту од 16. септембра 2014, у коме је критиковао улогу ЕУ у догађајима у Украјни, и у коме је упозорио да ЕУ не треба да се изненади када руски медвед одреагује на њихово стално боцкање штаповима. Широка јавност на Западу на жалост нема појма колико је већ учињено оваквих врло опасних провокација Русије а од стране њихових влада. Када само обратите пажњу на гомилу глупости изговорених од стране западних политичара на последњем састанку Г 7, као што су нпр изјаве британског министра спољних послова Бориса Џонсона, стиче се утисак да иза тога стоји потпуно лудило и одсуство сваке логике. Врло мало оптимизма у погледу тога да нису баш сви толико глупи као гоподин Џонсон који је се том приликом залагао за увођење још тврђих санкција Русији, оставља околност да његов предлог на крају ипак није био изгласан.

Које је ваше мишљење о најбољој опцији за Србију у вези са њеном спољном политиком? Да ли мислите да Србија треба да се креће у смеру ЕУ или више да се окрене Русији?
Уколико бих желео да дам потпуно објективан одговор, Србија јесте имала одређене користи око финансирања неких пројеката у земљи од стране ЕУ. Међутим, то је далеко мање од патње и бриге коју је ЕУ створила Србији у току последњих деценија са својим уценама и условљавањима. Раније, негде у време почетка двехиљадитих, и сам бих можда помислио да би Србија могла имати неког интереса од приступања Европској Унији. Међутим, врло брзо, већ око 2004. године сам схватио да би за Србију био потпуни губитак придруживање ЕУ која се уосталом полако али сигурно урушава.

Ако бих требао да упоредим цену коју би Србија морала да плати да би приступила Европској Унији чак и да се Унија не урушава, са коришћу коју би Србија добила својим приступом, ова цена је далеко већа од било које користи коју би наша земља имала од чланства. Из овог разлога не подржавам пут Србије ка чланству у Европској Унији. Србија коју волим и у коју верујем просто није уклопива са полазиштима Европске Уније, као и са Атлантистичком цивилизацијом. Србији није потребно чланство у Унији за реализацију заједничких пројеката и за одржавање пријатељских односа према земљама чланицама.

Чврсто верујем да би Србији одговарала влада која би јасно била оријентисана ка Евроазијском корпусу и Русији. Ово моје мишљење ће вам постати јасно уколико се само осврнете око себе. У процесу интеграција у ЕУ, од нас се захтева да велики број наших традиционалних вредности и уверења заменимо Западним вредностима које су потпуно стране нашем традиционалном начину живота и нашој култури. Узмимо као илустрацију следеће – ако се јавно декларишете као српски родољуб, одмах ћете од Запада бити етикетирани као „десни екстремиста“, али уколико се Американац декларише као родољуб, он је аутоматски окарактерисан као узоран грађанин и патриота са позитивном конотацијом.

Тако да ако Србија жели да се одрекне својих суштинских традиционалних вредности и замени их нама страним вредностима, онда је приступање Европској Унији исправна одлука. Међутим ако Србија жели да задржи своје традиционалне историјске вредности, онда не треба уопште да размишљао чланству у ЕУ, већ да се окрене евроазијским интеграцијама и нашој органској „другој половини“ – Русији. Зашто? Јер се у оваквој оријентацији налази необорива историјска и цивилизацијска логика – Руси и Срби нису два народа, већ две подгрупе истог народа које живе у две државе. Православље, култура, језик, историјско искуство дељења исте судбине, иста слава и исти бол… И коначно, уколико бих на овом месту уплео и свој лични афинитет и емоције које произилазе из мог порекла – добићете један вишедимензионални али савршено хармоничан одговор.

Многи сматрају пројект Југославије као историјску грешку у коме је српски народ морао да жртвује значајан део својих националних интереса. Да ли бисте се сложили да Срби треба да се врате свом националном идентитету и да што пре забораве овај погрешан пројекат?

Ово је још једно питање на које је тешко дати кратак одговор и оно има веома много димензија. Као што знате, можемо приступити анализи овог проблема још од 17. века, или нпр. изабрати да му приступимо у 19. веку кроз бављење Илирским покретом. Југославија је створена из различитих разлога и за различите људе и народе. Неки од ових разлога су били искренији и органски у својој природи, док су други били само последица жеље за неким баналним интересом и коришћу. Међутим, неоспорна је чињеница да је управо Србија била највећа жртва након распада овог политичког сна неких људи и група. Историјски пут од 1918. до 2003, односно 2006, прекривен је жртвама народа Југославије. Сматрам да је овакав исход у суштини добра прилика за нас Србе да се најзад посветимо сопственом идентитету и нашој будућности.

Дуго сте живели у Уједињеном Краљевству. Како посматрате Брагзит и да ли Вам се чини да је крај Европске Уније као политичког пројекта на видику?

Као што је свима познато идеја уједињене Европе није нова. Рекао бих да се у овом смислу почетак озбиљног процеса уједињења налази у периоду између Хашког конгреса из 1948. и Римског уговора из 1957. године. Релевантна имена која важе за осниваче овог пројекта су Жан Моне, Де Гаспиери, Спак, Роберт Шуман. Све ово је било наравно пре мог времена и ја се упознајем са ониме што се сада назива Европска Унија тек у средњој фази развоја овог политичког пројекта – када сам се вратио да живим у у Велику Британију, 1975. године. Као млад човек, а у време када сам почео да радим након завршетка образовања, нисам у директном смислу био заинтересован за политичка питања нити сам учествовао у догађањима у политичкој арени. Тек касније, када сам осетио да одређени закони почињу да негативно утичу на моје приватне и јавне позиције и деловање, постао сам свестан интензитета губитка моје личне слободе и простора. Наиме у том периоду је почела да ме веома забрињава околност што је нека особа о којој апсолутно ништа нисам знао, као ни о њеним политичким позицијам,а изабрана на одређену функцију у ЕУ на основу које је имала утицај на мој живот а да при томе ја нисам имао никакав утицај на избор те особе као грађанин Велике Британије. Од једном, био сам суочен са великим бројем најразличитијих закона који су били у контрадикцији са целим мојим дотадашњим начином живота у Уједињеном Краљевству. У том тренутку и на основу тог окидача постао сам свестан да су предности пројекта Европске Уније далеко мање од опасности и негативних страна уједињене Европе.

На жалост, након политичких промена од 5. октобра, почела је игра шаргарепе на штапу за Србију. Одмах ми је било јасно да за Србију укорењену у свом националном идентитету и родољубљу, за Србију која у потпуности штити и поштује своју традицију, за Србију Православне вере и културе, нема места у Европској Унији. Да би била примљена у чланство Европске Уније, Србија би морала бити у потпуности преобликована. Тај њен нови облик који би био прихватљив за ЕУ је потпуно стран и супротан позицијама сваког родољубивог Србина. Другим речима – Србија која је добродошла у Европску Унију не сме никако бити „сувише Српска“ по питању своје традиције, културе или националног идентитета.

Током свих ових догађања, постао сам свестан да је огроман број Британаца, пре свега Енглеза, Велшана и Шкота све више незадовољан Европском Унијом, као и положајем Британије у Унији. И сам сам подржао избор за излазак Уједињеног Краљевства из ЕУ. Обзиром да се не осећам Британцем, та моја подршка није била емотивног или патриотског карактера, већ је била резултат рационалног става да ће Британија, чак и уколико се буде сусрела са тренутном кризом, имати користи и процветати након одређеног периода, макар и након 10 до 15 година, а због Брегзита.Такође сам свестан увези са још две чињенице. Прва је да ће пример Велике Британије следити и друге државе које су чланице ЕУ. Друга је да ће Европска Унија сигурно доживети свој скори крај уколико се озбиљно не реформише, а ми смо већ сада сведоци почетка њене катастрофичне имплозије. Рекао бих да ЕУ није никаква жртва у овом контексту већ неко ко плаћа цену својих сопствених грешака и околности које је сама створила.

Како видите мигрантску кризу? Да ли мислите да и у Србији постоји претња од терористичких напада?

Делим мишљење са милонима људи широм света који сматрају да је мигрантска криза резултат катастрофално погрешног руковања једном ванредном и деликатном ситуацијом. Канцеларка Меркел је само највидљивија личност од читаве плејаде политичких структура и личности у разним државама, пре свега у ЕУ, које су потпуно погрешно водиле и поставиле се према овом феномену. Мигрантске кризе су се и раније догађале и свет има искуство са њима. Сетимо се само рата у бившој Југославији или ратова у афричким државама. Исти образац се види у вези са свим почетцима свих мигрантских криза – негде започне оружани конфликт и одређена популација најчешће цивилног становништва постану избеглице. Ове људе је потом потребно негде сместити.

У случају ове кризе, мишљења сам да је њен почетак био много раније и да она већ дужи низ година траје само што су се европски политичари, из ових или оних разлога, правили да она не постоји и гурали је под тепих, или да није довољно релевантна да би се они бавили тиме. 2010. године наступа „арапско пролеће“ и европским политичким елитама би требало да се упалио аларм за узбуну, осим уколико нису, у фигуративном смислу, сасвим глуви! Нешто касније, 25-ог фебруара 2011, пуковник Моамер Гадафи је упозорио Тонија Блера да уколико Либија падне и Гадафи више не буде на власти, да ће исламски екстремисти и тероризам постати озбиљна претња не само у северној Африци и Блиском истоку, већ и у Европи. Блер је о овоме обавестио државног секретара САД, Хилари Клинтон као и, у то време премијера Уједињеног Краљевства, Дејвида Камерона. Шта је био исход и последица ових важних и виталних упозорења од стране пуковника Гадафија? Био је убијен у врло перфидној игри у којој је кључни организатор била државни секретар Хилари Клинтон. И након тога је наступаио домино ефекат који је довео до догађаја из 2015.

Гадафијева упозорења не само да су била истинита већ су догађаји који ће уследити били гори од садржаја самог упозорења. Он је упозорио у вези са Ал Каидом, али поред овога, појавио се још један пројекат САД-а – ИСИС- Мени као посматрачу је од почетка било јасно да ће ове такозване „револуције“ б Блиском истоку сигурно изазвати појаву избегличког таласа ка Европи али ми није било јасно због чега је огромна већина европских и светских лидера потпуно неспремна за било какав одговор на ову појаву. Уместо контроле и надзора у бављењу овом појавом, Меркелова је стимуслила политику потпуно отворених врата и добродошлице у ЕУ. Тешко ми је да уопште разумем да лидер једне земље може бити оволико неодговоран и без свести о ситуацији.

Према УНХЦР-у, прве три националности међу мигрантима који су ушли у Европу од јануара 2015. до марта 2016, били су Сиријци (46,7%), Авганистанци (20,9%) и Ирачани (9,4%). Огромни проценат од 58% илегалних миграната који улазе у Европу су мушкарци изнад 18 година, док је жена тих година само 18%! И поред упорних негирања да се међу избеглицама налазе особе врло непријатељске оријентације према Европи, убрзо је постало јасно да је међу онима који траже азил и значајан број официра и пешадинаца ИСИС-а.
Искуство показује да је статистика често заснована на конзервативној процени бројки. На жалост, реални догађаји показују много горе стање него статистика у овом тренутку а у вези са убаченим екстремним исламским елементима у Европу. Ове особе се слободно крећу и организују ћелије привлачећи нове потенцијалне екстремисте, према подацима и изворима из Британске и Немачке полиције. Тако да мислим да је озбиљан ризик од терористичких напада присутан и у Србији. Такође мислим да ће на жалост у наредним годинама ови напади бити у порасту у разним државама, и да је један од узрока овога била потпуно погрешна политика у вези са мигрантском кризом. Верујем да је пуковник Гадафи био у праву у вези са његовим упозорењем- Стога – Господе помози нам!

НАЦИОНАЛИСТ

1 КОМЕНТАР

  1. Не разумем положје руку мушких ликова са слике – двојица поред гроба и
    један на улазу у храм – како држе руке ниже пупка, на доњем делу стомака,
    а један на задњем делу тела, што не одговара ни војничком ни црквено –
    молитвеном положају руку у тим и ситуацијама?!
    Зар стварно такав положај руку одражава њихово поштовање према ономе и
    онима пред којима стоје?
    Зар је то “протоколарни“ положај руку у таквим приликама?!

    Драган Славнић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*