Исповест мајке младића убијеног у Гораждевцу, о Тачијевој посети селу: Као да су ми сина још једном убили!

0

КАДА откријете убице мога Ивана и приведете их правди, тада ћу поверовати у извесност саосећања са мајком која 13 година живи у живим ранама за убијеним дететом. Тада ћу и ја, искрено, с миром примити венац на његов гроб. Те искрености нема. Нема покајања… Шта значе венац и цвеће, у тишини, на гробу сина, а да његова мајка, отац и браћа за такво поклоњење сазнају накнадно, из медија? Да ли се то онај коме је прорадила, или коме је наметнута савест да се и после толико времена уплашио мога погледа? Мојих питања, па је суочење избегао? И, изиграо древни српски косметски обичај да се најави поклоњењу гробу убијеног, мог недужног детета.

Сенка Јововић, мајка Ивана Јововића (17) убијеног у августу 2003. године, на Бистрици у Гораждевцу, овако је за „Новости“ фокусирала „посету и поклоњење“ Хашима Тачија гораждевачким жртвама терористичких лудачких рафала на децу која су се осмелила за тек једно купање у Бистрици, поред које су убијени Иван Јововић и Пантелија Дакић.

За Иванову мајку Сенку Јововић која дели судбину Дакића, Тачијево накнадно „саосећање“ је, каже поновно убијање сина.

– Када сам сазнала да је Тачи био на гробу мог детета, а то сам сазнала када сам укључила телефон и прегледала вести, шокирала сам се. Упутила сам се на гробље, у том шоку и у неверици. И, заиста, затекла сам на гробу детета венац – говори нам из Гораждевца Сенка Јововић. – Ви не можете ни да замислите какав је то за мене био ударац… Неко ко треба да одговори, а можда и зна, ко су починиоци овог злочина, долази да на гроб мога сина положи цвеће. Да испере сопствену, а можда и с неке стране наметнуту савест…

И, шта сам урадила? Да, тргала сам то цвеће из венца. Јаукала… После сам све то однела у косовску полицијску службу. Говорила: носите ово ономе ко је донео. Одговорили су ми: Нисмо ми ничији курири… Добро, кад нисте курири однећу ономе који се на гробу мога сина сликао са Тачијем. Том, са фотографије, позираном, домаћину.

Поручила сам: Мени није потребно цвеће, поготово оно што доноси неко ко треба да донесе одговор – ко ми је убио дете. Моје прво, моје лепо дете. Ко је мене, његову мајку, његовог оца, његову браћу – завио у црно. То је нама потребно. Потребно је, кад будем умирала да лакше умрем.

ДОЂУ, СЛИКАЈУ СЕ И ОДУ

ЗВАНИЧНИЦИ Србије, говори Сенка Јововић, никада нас у нашој кући нису посетили, од наше трагедије. Ни они некад, ни ови данас. Дођу само када је годишњица, у Гораждевац, до гробља. Тада су они у првим редовима на литургији. Дођу, сликају се и оду.

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*