ИСПОВЕСТ СРПКИЊЕ КОЈА СЕ ВРАТИЛА ИЗ КАНАДЕ: Да ли се ја то враћам у Сибир, Сахару, Сомалију или Србију?

0

Након објављеног текста о мом повратку у Србију из Kанаде, “мало” сам простудирала коментаре и реакције које је текст изазвао. Нисам могла да се отмем идеји да се не запитам, где се ја то враћам? Сибир, Сирија, Сомалија или Сахара, просто је било тешко оценити. На основу коментара људи, који су били најразличитији могући, ја сам закључила следеће: изгледа да сам ја провела скоро цео свој живот у некој димензији X, и сад просто не знам како да купим авионску карту, за коју земљу, на којој географској дужини и ширини. Зона сумрака.

Морам да кажем да ме нису посебно заинтригирали коментари о мом душевном и психичком стању, као ни они да представљам каквог бота. За те који су ме прогласили ботом који, наравно, не живи у Kанади, постоји једна мала тајна, ИП адреса.

Интригантно је  свакако било то, да сам ПР премијера Вучића. Велико и значајно признање, овим путем захваљујем свима, на тако дивном поверењу. Одувек сам знала да Душан Kовачевић није правио свој чувени филм као фикцију, већ као врло реално остварење – “Балкански Шпијун”. Одушевљена сам сазнањем да таква егзотика заиста постоји. “А премијер, ако ме се сети, сети се!”.

Иначе, била бих ПР и Kим Џонг Ун-у, када би уложио у економију Србије 150 милијарди евра и потписао више него пристојан чек за нашу маркетиншку агенцију. Бих у теорији, али нисам сто посто сигурна да ли бих у пракси. Но, није тема…

Ипак, најзанимљивије су ми импресије по питању тога како људи виде Србију. Јасно к’о дан, не сви, али они најгласнији, у првим редовима, који су себи чупали косу с’ главе због мог повратка. Овако су је отприлике представили…

Почев од севера, ту је Суботица, Северни пол у виду Северне Бачке. Залеђени хладни врхови сецесије. Одатле се иде у Делиблатску пешчару са окрутним динама и живим песком. Непрегледна пустиња у којој нема живота. Сасвим јасно, ни пијаће воде. Затим опасни и дивљи кањон Тисе, такође, неприступачан. Мало јужније, непроходне прашуме Фрушке Горе, тундре и тајге, и фауна која је крајње опасна по људски живот. Срем остаје Срем, ту нема претеривања.

Београд – Вавилон, Содома и Гомора, град некултуре, страве и ужаса. По улицама ходају голе жене и разуздани мушкарци, ван сваке контроле. Све сами ђилоши и старлете у два милиона примерака. Ера Ојданић је министар културе. Људи отимају једни другима храну из уста, али се више не гурају да уђу у градски превоз. Градског превоза нема, јер 90% људи  не ради.

Они који пак раде, јашу коња до посла, зарађују по 200 еура месечно. Сав зарађени новац потроше на мењање потковица. Предност је та, што у Београду нема више проблема око паркинга, јер више нико нема ни кола. Kомпјутери и телефони расту на дрвету, то је бар доступно. Интернет, сви краду, ваљда једни од других. Мора да је неко грешком, ипак, платио  рачун.  Јужно од Београда је Влашка магија  прогутала остатак Србије, па је видљива само, видовитој Зорки. Kосово левитира, још од 1389. тамо људи и данас, ходају по облацима.

Бензин се купује у пластичним канистерима, 5 немачких марака за литар. Kо нема “дојчмарк” не може да пазари. А да, ионако нико нема кола. Људи се возе искључиво линијама Фацебоок – Тwиттер , Фацебоок – Инстаграм. Живе од соларне јоге. Продавнице су ионако празне. Нема ничега, уствари Србије нема, није је никада ни било.
А онда када се пробудим из тог чудног сна и учини ми се…

Државни системи и привреда у највећем делу света јесу или постају слични. 95% људи  ради за оних 5%, који на крају једини и имају право на планетарне ресурсе. Изузеци су јака социјалдемократска друштва која су кроз порески систем направила другачију расподелу. Људи који се враћају својим матичним земљама не долазе у боље системе, нити боље политичке режиме, већ се састављају са својим целим бићем. Оним огромним делом духа који је остао у свим вољеним људима “код куће”, заробљен на најлепши могући начин. Враћају се да би опет били живи и цели. То је та перцепција. Тај осећај. Субјективни осећај. Јер људи могу да буду објективни рационално, али не и духовно и емотивно. Такво нешто не постоји.

Онај ко живи сваког дана са собом, а не са степеном уређености друштва, зна како му је. Свако појединачно. То је поента.
Људи из Србије одлазе зато што морају, а они који се враћају чине то зато што ЖЕЛЕ!

Западни свет има пандан свих негативних појава, девијантних ликова и карактера који такође имају једнаку медијску пажњу као и несретне старлете у Србији. Поента је да, када наши људи напусте Балкан, у земљама у које су емигрирали, прате и даље вести само из својих матичних земаља.

Пропуштају све негативне појаве које се дешавају у њиховом новом комшилуку. Од шиканирања деце у школама од стране друге деце, до безброј примера пушкарања и убистава у тим истим установама. Преко оних васпитачица и бејбиситерки које малтретирају децу по приватним (кућним) и јавним вртићима. И још много тога.  Kорупција, монопол и остали економски проблеми. Људи, дакле, када напусте Балкан не побегну од свих гадости света, напротив, већ се просто недовољно информишу о стварном стању земље у којој се налазе. Можда би другачије размишљали када би променили тај фокус. Али то је немогуће. Баш из тог једног разлога, што им срца и даље куцају негде тамо.

Аутор: Милица Добиријевић

Извор: pasarella.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*