Isto kao Đurađ Branković: Hteti, smeti, umeti i trpeti

0

Priča o despotu Đurđu, silnom i nesrećnom, možda je u prvom redu priča o obavljenom poslu. U skladu sa takvim, ovozemaljskim sadržajem je i njen oblik – Đurađ niti je kanonizovan niti je oko njegovog lika ispleten širi krug epskih pesama. Ipak, kao i sve što je životno tako da ide „do kosti“, i njegovo delo ima svoju snažnu poetiku. I tim pre, „pomerajući dušu“, a zadržavajući čudnovatu praktičnost, ispostavlja se kao mogući model za uzor.

Svom silom u borbu

Budući da hronološki dolazi odmah posle raspada Dušanovog i Uroševog carstva, tj. posle bojeva na Marici i Kosovu, doba despota Stefana i Đurđa se čini kao vreme slabe države. Međutim, nije tako. Srpska despotovina je bila relativno moćna i dobro uređena društvena celina.

Pod Đurđem Brankovićem ujedinjeni su sržni delovi nekadašnje carevine: zemlje Balšića, Lazarevića i Brankovića. Đurađ je na prestolu prihvaćen, imao je kako unutrašnji tako i spoljni legitimitet. Vladao je pomoću valjano ustrojenog aparata, dvorskih službenika i dubrovačkih savetnika, oslanjajući se na vlastelu.

Srpska pravoslavna crkva je bila jaka institucija. Svetovna kultura je takođe uživala brigu vladara. Duhovno stvaralaštvo, osobeno i zrelo, temeljilo se na bogatom nasleđu.Rudnici despotovine i Smederevo, kao trgovinski centar, davali su Đurđu bogatstvo na kome su mu zavideli savremenici. Nova prestonica Srbije, inače vrlo zahtevan građevinski poduhvat, podignuta je za neobično kratko vreme.

Svi pomenuti resursi, uključujući i neke druge, bez ostatka su korišćeni u borbi za održanje. Što je značilo i njihovo neminovno istanjivanje. Teritorija je sužavana a stanovništvo stavljano pod tuđu vlast ili odvođeno u roblje. Danak se plaćao poslednjim torbicama dukata. Materijalna i ljudska osnova kulture izloženi su uništavanju, pa je i identitet poljuljan. Počelo je njegovo rastakanje.Ova složena zbivanja, u izvorima reljefno opisana, daju povod za upitanost o odnosu između ideje (kulture) i oko nje formirane društvene organizacije. Čini se da su mogući i neki zaključci. Naime, što se bespoštednije brani, to se ideja podiže na veću visinu i sigurnije čuva za buduće vreme. Takođe, ako se društvo u širem opsegu isprobava, jasnije se vide njegove slabe tačke i olakšava prelazak u neki drugi, životu primereniji oblik.

Despot je dosledno čuvao ideju, tj. pravoslavnu veru i srpsku državno-pravnu tradiciju. Izabrao je otpor umesto da vlada kao sultanov namesnik. Nikad lično nije išao Porti na poklonjenje i niko se od Brankovića nije poturčio. Mletačko osvajanje u Zeti ostalo je bez priznanja. Srpska crkva nije imala svoje predstavnike na unijatskom Saboru i nije pristupila Firentinskoj uniji. Potresnim rečima, u najtežim uslovima po sebe i zemlju, Đurađ je odbio Kapistranovu ponudu da prihvati katoličanstvo.

Što se tiče prelaska u drugi društveni oblik, svrsi opstanka prikladniji, to je došlo do izražaja sa sremskim Brankovićima. Od naroda sa državom Srbi su postali graničari u tuđem carstvu. A to će se kasnije, na raznim stranama – austrougarskoj, mletačkoj i turskoj – pokazati kao širok socijalni okvir, sa različitim sadržajima.

Stvar veštine

Đurađ je imao sposobnost da se na pravi način postavi između Turaka i Ugara. Mada u dvostrukom vazalnom odnosu, vodio je posebnu, dobro osmišljenu politiku.

Bio je vešt – ubedljiv govornik, uspešan diplomata i vrstan ratnik. Koristio se širokom lepezom političkih sredstava: poklonima, podmićivanjem, davanjem danka i pomoćnih odreda, posedima koje je imao u Srbiji i Ugarskoj, brakovima svoje dece i unuka, izradom mirovnih sporazuma, vojnim pohodima.

Međutim, njegovo državničko umeće imalo je i svoje granice. Na obe strane, među Turcima i Zapadnjacima, stekao je zao glas, a diplomatski dobici više puta su podrazumevali lična poniženja. Porodica je platila visoku cenu: obe ćerke su ostale udovice i na kraju bez poroda, jedna je provela 16 godina u haremu, a druga je ostala sama u tuđini, dva sina su mu u turskom zatočeništvu oslepljena. Bio je vojskovođa, ali je i često neposredno gonjen kao zver. Srbija je preuzela teške obaveze i pod njima je neumitno išla ka svom ukinuću.

Sumarno gledano, politika despota Brankovića bila je remek – delo svega što se uopšte moglo uraditi, a što, u krajnjoj liniji, ipak nije bilo dovoljno. Đurđev „način u stvarima“ značio je uporno, snažno, metodično, sistematsko i planirano delovanje. Što su osobine koje se ne javljaju u svakom narativu o srpskom srednjovekovnom vladaru. Ili bar nisu uvek tako čitljive kao kod „despota Gjurga“, „gospodina Srbljem i Pomorju i Podunavju“.

Polja delovanja

Na, uslovno rečeno, unutrašnjem planu (jer despot je bio i baron Ugarske, i to jedan od najznačajnijih) sredio je odnose sa Lazarevićima i Hunjadijevcima. Sa Lazarevićima je bio uspešniji na kraju no na početku, dok je sa Hunjadijem bilo obrnuto. Imao je stabilne savezničke odnose sa Dubrovčanima. Ovi su ga koristili, ali je od te veze i sam imao vajdu. Ako ništa, odužili su mu se ljubavlju i poštovanjem.

Prema Mlečanima je uporno zahtevao svoje pravo, pregovorima i vojskom tražeći da mu vrate posede. Triput je zaustavljao turski veliki talas i iz ovog mora u konstantnoj plimi otimao svoju državu, nanovo je uspostavljajući.

Ipak, krajnji ishod njegovih poduhvata bio je nestanak sveta na čijem je održanju predano radio. Sve što je uspeo da uveže nije raskidano, ali jeste potopljeno. Mlečani su ga pobedili lukavstvom i rezultat koji je ušao u „istorijski zapisnik“ bilo je povlačenje srpske vlasti iz Zete. Na drugoj strani, Turci su ga slomili golom silom. Silom kojoj nije odolelo ni ugarsko kraljevstvo, pa na koncu ni Dubrovnik. Iako se borba završila civilizacijskim porazom, ono što kod Đurđa fascinira jesu velika postignuća na malom manevarskom prostoru. Polazilo mu je za rukom da sabere svu raspoloživu moć i sa njome ostvari pobedu, makar ograničenu, u trenutku beznađa i u vremenu kada je takvih trenutaka, gusto nanizanih, bilo mnogo.

Đurađ Branković lično

Savremenici su Đurđa opisivali kao čoveka lepog lica i snažnog tela, markantne pojave, dostojanstvenog držanja. Živeo je preko 80 godina i imao izrazitu energiju koja ga je držala delatnim do kraja života. Porodica je istorijski promenjiva kategorija pa utoliko više čudi što za njega možemo reći kako je bio porodičan čovek u značenju koje je blisko našem dobu. O tome da je bio brižan otac, duboko pogođen sudbinom svoje dece, odan i nežan suprug, o tome da je upravo on držao porodicu na okupu – takođe postoje svedočanstva u izvorima.

Bio je lično upleten i investiran u ono što su bili njegovi društvo i kultura: zainteresovan za teološka pitanja, posvećeni čitalac i inicijator nastanka srpske redakcije spisa „Lestvica“, svojim visokim poreklom neodvojivo vezan za duh i ostvarenja srpske državnosti.

Kao takav, doživeo je da gubi sve što je stvarno voleo i da trpi udarac za udarcem. Zato je neverovatna volja sa kojom je stalno „dolazio po još“, način na koji je ustupao korak po korak, bez obzira na širinu zaleđa i na to da li je linija odbrane bila na Novom Brdu ili u Smederevu. Reč je o upečatljivoj slici čoveka koji što doslednije vrši svoju dužnost i što ga stvarnost više pritiska tugom, utoliko je na neki način smireniji, zagledan valjda u isti onaj „beskrajni plavi krug“ koji će tek kasnije biti imenovan. Đurđev život je jasno svedočanstvo o „boravljenju na ivici“, u toj nemogućoj situaciji iz koje se neprijatelju pokazuje „sa kim ima posla“ i iz koje se dovršava vlastito postanje.

Ima socioloških napisa o društvenoj klimi koja priručnike za lično unapređenje čini popularnim. Uslovi potrebni za nastanak i trajanje neke pojave gube se ili sustiču u ovom ili onom prostoru i vremenu, pa tako ono što smo do juče gledali u američkim TV – serijama, danas vidimo na internetu, a sutra ćemo ga, u formi nekog „lajfkoučinga“, imati kao zakazan termin. Čuveni „rad na sebi“ i ličnost kao poluga za rešavanje svih problema – tema su dana.

Pa prema tome, ako već tražimo individualne recepte za postignuće i u tom smislu „primere dobre prakse“, nema razloga da prenebregnemo Đurđev put. Praviti ovakve veze može biti stvar (jeftine) egzotike, ironije ili autentične zainteresovanosti. Ali bez obzira na prirodu motiva, priča zaslužuje da bude ispričana i u takvom ključu.

Stvar je u tome što ova povest sadrži neke primere za ugled. Tu je, prvo, predstava o tome šta znači dati sve od sebe i nešto zaista postići. A zatim i nauk o pesmi koja se plaća glavom, tj. uteha i priznanje za svakog ko je svim srcem i svom dušom branio neodbranjivo.

[1] Lik despota Đurđa celovito je predstavljen u knjizi Momčila Spremića „Đurađ Branković“ (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2006.). Sva činjenična građa koju ovde prezentujemo preuzeta je iz ove biografije. Inače, u pitanju je izvod iz mnogo obimnijeg dela, „Despot Đurađ i njegovo doba“, gde Spremić piše ne samo o ličnosti vladara već i o društvenim prilikama u kojima je vladao.

[2] “Ja sam devedeset godina živeo u ovoj veri, koju su mi ulili u dušu moji preci, te sam kod svoga naroda, mada nesrećan, uvek smatran pametnim. Sada bi ti hteo da pomisle, kad bi videli da sam se promenio, da sam zbog starosti izlapeo, i da sam, kako prost narod kaže, podetinjio. Ja bih pre pristao da umrem nego da izneverim veru svojih predaka.“

Autor: Miloš Knežević

POSTAVI ODGOVOR

*