Источни Немци: СССР нас је одбацио а Западни Немци претворили у колонију

0

Специјални репортер московског дневног листа „Комсомольская Правда“ Дарја Асламова је боравила у Немачкој и са изненађењем открила да 27 година након пада Берлинског зида та земља и даље остаје подељена. Ево шта је видела, чула и доживела.

«Шалите се? Дрезден је од вас два сата вожње аутомобилом. Да ли заиста никада нисте били у бившој ДДР?», седим у берлинској пивници са својим немачким колегама, Питером и Кет, и не верујем својим ушима.

«Никада. Знаш зашто то не желимо. Ми смо типични Веси (западни Немци), а између Весија и Осија (источни Немци) увек постоји невидљива линија. Ми смо једноставно другачији», загледају се моји познаници.

«Али, Берлински зид је срушен пре више од четврт века!», узвикујем у конфузији.

«Никуда зид није нестао. Како је стојао некад, тако стоји и сада. Само људи имају проблем са видом», кажу они.

Целог живота сам избегавала сусрет са Дрезденом. Па, једноставно то нисам желела. «Тамо, у земљи, тоне су смрвљених људских костију». (Курт Вонегут, «Кланица број пет»). Мојој свекрви полу-Немици је било је девет година 1945 године и она је преживела ту ноћ 13 на 14 фебруар када се на Дрезден обрушила сва сила енглеске и америчке авијације. Она је преживела само зато што ју је баба сакрила у кукурузним пољима. Тамо је лежала са другом децом која су као зечеви чучала и лежала у кукурузиштима и трави и гледала бомбе које падају на град.

made-in-germany-rs-ddr-zastava

«Бомбе су нам изгледале ужасно лепе и личиле су на божићне јелке. Тако смо их и звали. А онда је цео град експлодирао. А мени су цео живот забрањивали да говорим о томе шта сам видела те вечери. Говорили су само — заборави», причала ми је.

За ноћ се на град обрушило 650 000 запаљивих и 1500 тона експлозивних бомби. Резултат таквог масовног бомбардовања био је ватрени торнадо који је захватио територију четири пута већу од уништеног Нагасакија. Температура у Дрездену је достигла 1500С. Људи су горели као живе бакље и топили се заједно са асфалтом. Апсолутно је било немогуће израчунати број жртава. СССР је инсистирао на 135 000 људи, Енглези су се држали цифре од 30 000. Бројали су се само лешеви извучени испод срушених зграда и из подрума. Али, ко може измерити људски пепео?

Један од најраскошнијих и најстаријих градова Европе, «Фиренца на Елби», био је скоро потпуно избрисан са лица земље. Циљ Енглеза није био само морално уништење Немаца већ и жеља да се Русима покаже за шта је способна авијација такозваних савезника, који су већ припремали напад на ратом исцрпљени СССР (операција „Незамисливо»).

Касније сам много пута слушала како су упорни, тврдоглави Немци прикупљали старо угљенисано камење и како су више од четрдесет година обављали невероватне грађевинске радове и обновили Дрезден, али сам само слегала раменима. Није ми била потребна бутафорија. Ја не волим, на пример, центар обновљене Варшаве који подсећа на «Лего» конструкцију.

Међутим, Дрезден је посрамио моје неповерење. Ови немачки педанти постигли су немогуће. Дрезден је поново постао један од најлепших градова Европе. Опседају ме два контрадикторна осећања. Дивљење према саксонској радној етици, њиховој љубави према својој земљи и бес при помисли на нашу глупу руску великодушност.

nemacka

СССР, земља која је изгубила 27 милиона људи током немачке инвазије, обескрвљена, гладна, изненада чини јединствени и непоновљиви у историји човечанства гест доброчинства. Већ десет година после Великог рата враћа пораженим непријатељима 1240 рестаурираних слика, укључујући Тицијана, Рубенса, Рембранта, Рафаела, Дирера, Вермера и 3000 јувелирских рукотворина непроцењиве вредности! Рубини, смарагди, дијаманти, бисери, сафири, килограми злата и сребра. Не рачунајући уметничку вредност свег тог блага! Зелени дијамант од 41 карата, бели дијамант од 48 карата. Нема довољно места да се изложе сви експонати!

Обузима ме неподношљив осећај мучнине. Мој отац је тада први пут јео шећер, носио је на далекоисточним мразевима платнене ципеле и облоге под појасом, радио у две смене у фабрици, његов брат вратио се из рата без ногу, земља је лежала у рушевинама а ми, руске будале, тада смо веровали да историја неће заборавити нашу племенитост!

«Али, то је истина, ми нисмо заборавили. Племенитост остаје вековима», стидљиво ми говори мој нови немачки пријатељ.

А пред мојим очима стоји лице Ангеле Меркел која тврди да Руси нису дорасли европским вредностима и да их треба казнити санкцијама. Какво право она има да придикује Русима о моралу?!

«Где су онда табле које треба да подсећају да је блага Дрездена, руски трофеј за невиђене злочине Немаца против Русије, моја земља великодушно вратила опростивши све? Где је захвалност? Зашто немачки водичи у Минхену говоре да је Дрезден бомбардовала руска авијација? «Сикстинска мадона», ремек дело италијанског сликарства је могла да виси у Ермитажу. А нас пљују у Немачкој, не сећајући се наше доброте, ваша штампа нас упоређује са варварима», говорим без даха, гушећи се од беса.

«Па, то су Веси. Њима стално испирају мозак. Ми смо нешто друго. Ускоро ћеш сама то схватити», са презиром ми говоре у Дрездену.

Какви су источни Немци данас?

То су људи тврдих црта лица и моћних манира. Људи чврсте грађе и сирови. Њихове усне се тешко развлаче у осмех. Помало подсећају на Русе. Није им јасно зашто је потребно трошити осмех на странце. Али током разговора, када се отворе, то су људи отвореног ума који увек кажу оно што мисле. Жене су стамене, тамнопуте, немају никакве сличности са крхким балеринама од чувеног дрезденског порцелана постављених у излоге радњи.

Они изгледају управо онако како су изгледали њихови преци, што је лако објашњиво недостатком свеже крви. Ако у западном делу Немачке само у Франкфурту скоро половину становништва чине дошљаци, онда у целој источној Немачкој странци чине максимално 1,5%. Странце овде не воле, избеглице мрзе, па ни саме избеглице не желе да се задржавају овде већ покушавају да оду у велике западне метрополе. Једном сам, разгледајући у Дрезденској галерији портрет неког саксонског кнеза, њега упоредила са лицем музејског стражара и сетно се насмејала. Они су као близанци. Исти буцмасти ружичасти образи, двоструки подбрадак, плаве скоро испупчене очи, надмен поглед. Ништа се није променило за три стотине година!

Овде нема превише људи. У Дрездену никада нису чули за саобраћајну гужву. Од Дрездена ка пољској граници можете возити неколико десетина километара а да не сретнете ниједног човека нити аутомобил. Али је свуда чисто као у операционој сали! Све као да је олизано. Ово није Келн препун миграната или исто такав Франкфурт. Зелена геометријска поља, једри, високи хмељ, од кога касније праве велелепно пиво, класала пшеница, богата земљорадничка газдинства са јаким пољопривредним објектима, елегантна, подшишана, окупана земља. Прави споменик рада и реда!

Дрвеће расте право попут војника, цвеће је посејано у правилним лејама. Међутим, где су ти упорни земљорадници? Где су њихови трагови на уредним, посутим шљунком путевима? Нигде никога! Чак сам развила теорију да са ноћног неба изнад прелепих предела силазе мали зелени људи који сређују цео крај, косе траву, чисте путеве и у зору нестају као духови. Друго објашњење нисам имала.

Тек касније сам схватила где нестају људи из источне Немачке.

Нама је добро познато, шта је било ПРЕ пада Берлинског зида, али скоро да не знамо шта се десило ПОСЛЕ. Ми не знамо ништа о трагедији коју су преживели «социјалистички» Немци који су са таквим ентузијазмом срушили зид и пошли у загрљај својој «капиталистичкој браћи». Они нису могли ни да замисле да ће њихова земља нестати у року од годину дана, да неће бити никаквог равноправног договора о уједињењу, да ће изгубити већину својих грађанских права. Да ће све бити обичан анексија. Западна Немачка је напросто заузела Источну Немачку и потпуно је усисала.

«Догађаји из 1989 године веома подсећају на украјински Мајдан. Глобални медији су директно преносили како хиљаде младих Немаца руше зид и аплаудирали им. Али, нико није питао шта жели земља од 18 милиона људи? Становници ДДР су маштали о слободи кретања и бољем социјализму. Једва да су могли да замисле како то изгледа капитализам. Међутим, није било никаквог референдума као код вас на Криму. То значи да је анексија био апсолутно нелегитимна», каже историчарка Бригита Квек.

«Након почетка перестројке и доласка Горбачова на власт је постало јасно какав крај очекује ДДР без подршке Совјетског Савеза, али сахрана је могла бити достојанствена. Уједињена Немачка је дошла на свет као резултат прераног и неуспешног порођаја. Хелмут Кол, канцелар СРН, није желео да одустане страхујући да ће Горбачов бити смењен. Његов слоган је био да нема експеримената и да је СРН јача и у својој историји је доказала да је боља од ДДР. Није било битно што је интелигенција знала да ће просто преписивање западнонемачких закона за једну ноћ у другој земљи изазвати дугорочни сукоб», тврди др Волфганг Шелике, председник Немачко-руског институт за културу.

«Трећег октобра 1990 године ДДР је престала да постоји. Западна Немачка је креирала посебну, понижавајућу Управу за старатељство над бившом ДДР, као да су источни Немци заостала и глупа деца. У ствари, Источна Немачка је једноставно капитулирала, а за само годину дана је скоро два и по милиона људи остало без посла од укупно 8,3 милиона радника», каже Шелике.

«Прво су протерани сви државни функционери. Ми у Министарству спољних послова смо примили писмо да смо слободни и да ДДР више не постоји. Мене незапосленог је спасила моја жена Шпањолка коју су оставили да ради као преводилац. Мени је остало само неколико година до пензије, али је за младе дипломате који су имали одлично образовање то била трагедија. Они су написали захтев Министарству спољних послова СРН али никога од њих нису примили на посао. Онда су уништили флоту и армију, другу по снази у земљама Варшавског пакта. Сви официри су били отпуштени, многи са бедним пензијама, често и без пензија. Оставили су само техничаре који су знали како руковати совјетским оружјем», прича Петер Штеглих, бивши амбасадор ДДР у Шведској.

«Са Запада су стигла важна господа-администратори чији је циљ био да демонтирају стари систем, да уведу нови, сачине «црне» листе непожењних и сумњивих и спроведу темељне чистке. Формиране су специјалне квалификационе комисије ради идентификације свих идеолошки непогодних радника. Демократска СРН је одлучила да жестоко разбије тоталитарну ДДР. У политици су у праву само победници», прича Штеглих.

Првог јануара 1991 године су отпуштени сви запослени у берлинским правним службама као неподобни за остваривање демократског поретка. Истог дана на Универзитету Хумболт, главном универзитету ДДР су елиминисани историјски, правни, филозофски и педагошки факултет и истерани сви професори и предавачи без очувања радног стажа. Свим наставницима, професорима, научном, техничком и административном особљу у образовним установама бивше ДДР је наређено да попуне упитник и дају детаљне информације о својим политичким ставовима и страначкој припадности. У случају одбијања или прикривања информација, они су били предмет директног отпуштања.

Почеле су чистке у школама. Стари уџбеници, као идеолошки штетни, су бачени на сметлиште. А образовни систем ДДР се сматрао једним од најбољих у свету. Њено искуство, на пример, позајмила је Финска.

«Прво су отпуштени директори, чланови владајуће Социјалистичке јединствене партије ДДР. Посао су изгубили многи наставници хуманистичких наука. Остали су морали да преживе и њих је обузео страх. Наставници нису отишли у илегалу али су престали да дискутују и да изражавају своје ставове. И то је утицало на образовање деце! Отпуштени су такође и наставници руског језика. Обавезни страни језик постао је енглески», сећа се др Волфганг Шелике.

Руски, чешки или пољски сада можете учити по жељи као трећи језик. Зато су Источни Немци заборавили руски а енглески нису научили. Атмосфера се потпуно променила. Дошло је време лактања. Нестали су концепти солидарности и узајамне помоћи. На послу више ниси колега већ конкурент. Они који имају посао су морали да раде до изнемоглости. Нису имали времена да иду у биоскоп или позориште као док су живели у ДДР. А незапослени су деградирани“.

Много људи је изгубило свој дом. Многи Источни Немци су живели у приватним кућама које су тешко оштећене током рата. Западна Немачка је пострадала много мање него Источна. Није било грађевинског материјала. Четрдесет година су људи обнављали своје куће буквално прикупљајући камен по камен и требало је коначно да буду поносни на своје прелепе домове. Међутим, након пада Берлинског зида су се са Запада јавили омиљени рођаци, који су раније само слали честитке за Божић, и рекли да и они имају удела у овим кућама и да мора да им се плати! А одакле бившим становницима ДДР штедња? Они су имали добру плату и социјалну сигурност, али то није капиталистички стил. Нема новца? Не занима их. Морали су да продају своје куће и да плате. То је била права трагедија.

Што је најважније, дошло је до потпуне промене елите. Са Запада су стигли не баш успешни Немци који су одмах одузели све добро плаћене позиције у бившој ДДР. Они су се сматрали поузданим. У Лајпцигу су 70% администрације чинили Веси. Да, није било милости за безмоћне. У ствари, целокупна контрола над земљом је пала у руке нове колонијалне управе.

«СССР се одрекао ДДР тек тако, без икаквог договора између власника Западне и Источне Немачке. Чиновници нису предвидели сукоб над имовином и нису договорили анексију ДДР на равноправној основи. Горбачов је рекао да Немци треба сами да схвате. То је значило да јачи узме оно што жели. А Западни Немци су били јачи. Почела је колонизација ДДР. Збачене су локалне патриоте, омаловажени су и понижени а државна имовина ДДР је једноставно приватизована. Један систем је одлучио да потпуно прождере други», огорчено каже бивши дипломата Петер Штеглих.

Специјални репортер московског дневног листа „Комсомольская Правда“ Дарја Асламова је боравила у Немачкој и са изненађењем открила да 27 година након пада Берлинског зида та земља и даље остаје подељена. Ево шта је видела, чула и доживела.

Способни су само да испразне туђе џепове

Способни су само да испразне туђе џепове

На државном нивоу је било неопходно да се вешто пљачка, грациозно, у белим рукавицама и веома брзо, све док се жртва не освести. Источна Немачка је била најуспешнија земља Варшавског пакта. Тако велики комад је морао да се прогута одједном, без оклевања.

Прво је било неопходно да се покаже гест великодушности према будућим жртвама изједначавањем курса источне и западне марке. Ово су објавиле све новине Западне Немачке. У ствари, испоставило се да се може заменити максимум 4000 марака, а размена се обављала по курсу 1:2. Све државна предузећа у ДДР и мала предузећа су могла да замене марке на својим рачунима само по тој стопи.

berlinski-zid

На тај начин су становници ДДР изгубили половину свог капитала! С друге стране, њихови дугови су преношени по стопи од 1: 1. Није тешко схватити да су такве мере довеле до потпуног краха индустрије ДДР! У јесен 1990 године је обим производње у ДДР пао за више од 50%. Тада су западна «браћа» снисходљиво говорила о неодрживости социјалистичке индустрије и њеној приватизацији «у фер и отвореним условима». Али, шта су фер услови када грађани ДДР нису имали капитал?! Ох, нема новца? То је за жаљење. И 85% целокупне индустрије у земљи је доспело у руке Западним Немцима који су је активно довели до банкрота. Зашто дати шансу конкурентима? 10% је дато странцима. А само 5% су могли да купе прави власници земљишта, Источни Немци.

«Ви сте опљачкани?», питала сам бившег генералног директора металуршког постројења у Ајзенхјутенштаду, професора Карла Деринга.

«Наравно. Људи у ДДР нису имали пара и целокупна њихова имовина је пала у руке Запада. А ми нисмо заборавили ко нас је продао. Горбачов. Да, било је демонстрације због слободе кретања, али нико није тражио да ДДР нестане са карте света. Наглашавам ово. За то је био потребан одговарајући став Горбачова, а тај човек није био у стању да издржи тест историје. Ово му нико неће приписати у заслуге. Шта је резултат? Источни Немци су много сиромашнији од Западних. Многе студије су показале да смо ми Немци друге класе», огорчен је професор.

«Шта је било важно за западне индустријалце? Нови маркет у близини у који могу да достави своју робу. То је била принципијелна идеја. Били су толико заузети уништавањем наше индустрије да је на крају дошло дотле да незапослени не могу да купе њихове производе! Да нису оставили макар минимум индустрије на Истоку, људи би просто побегли на Запад у потрази за послом и оставили би земљу пусту. Тада сам био у стању да спасем барем део наше фабрике захваљујући Русима. Повећали смо извоз у Русију и продали 300-350 000 тона хладно ваљаног челичног лима током 1992-1993 за ваше аутомобиле и пољопривредну механизацију. Тада је наше акције хтео да купи Череповецки металуршки комбинат, један од највећих у Русији, али се западним политичарима није допала та идеја. И они су одбили», додаје он.

«Да, то изгледа као «фер приватизација»», кажем иронично.

«Сада су остаци завода дати индијском милијардеру монополисти. Драго ми је да бар није умро», каже мој саговорник.

Професор Карл Деринг је веома поносан на свој мали град Ајзенхутенштад (бивши Стаљинштад), коме је само 60 година. Први социјалистички град на древном немачком тлу је изграђен из ничега уз помоћ совјетских стручњака. Био је то сан о правди и једнаком праву за све. Узоран излог социјализма. Креирање новог човека. Радник са лицем интелектуалца који чита после радне смене Карла Маркса, Лењина и Толстоја.

«То је била нова организација друштвеног живота. Након првог постројења, одмах је изграђено позориште! Можете ли замислити? На крају крајева, шта је било главна ствар? Вртићи, дом културе, скулптуре и фонтане, биоскопи, добра клиника. Главни је био човек», причао ми је професор помало узбуђен, док смо шетали потпуно пустим градским улицама.

Ходамо дуж широке авеније поред кућа изграђених у стилу са класичном стаљинистичком архитектуром. Травњаци су чудесно зелени. Али, у пространим двориштима препуним расцветалог мирисног цвећа се не чује дечји смех. Толико је тихо да чујемо бат својих корака. Празнина на мене делује депресивно. Као да је све становнике разнео ветар прошлости. Изненада, из куће излази пар са псом и ја сам завикала: «Гледајте! Људи, људи! »

«Да, мало је овде људи. Раније је у граду живело 53 000 људи. Скоро половина се одселила. Нема деце. Девојке немају за кога да се удају. Када одрасту, само спакују ствари и оду на запад. Незапосленост је велика. Наталитет је јако низак. Затворили смо четири школе и три вртића јер нема деце. А без деце овај град нема будућности», горко каже професор Деринг.

Са Маријаном, конобарицом у кафићу у Дрездену, сам се прво посвађала, а затим смо постале пријатељице. Уморна жена у педесетим ми је са таквом силином бацила тањир на сто, да се уље из порције са свињском коленицом просуло по столњаку. Протестовала сам на енглеском, а затим на руском. Њено лице се изненада озарило.

«Ти си Рускиња?! Жао ми је. Некада сам предавала руски језик у школи, а сада можете видети и сами шта радим», рекла је на руском са тешким акцентом.

Позвала сам је на вечерњу шољу кафе. Она је дошла у елегантној хаљини, нашминкана, као да се изненада подмладила.

«Тешко ми је да након толико година говорим руски», рекла ми је пушећи цигарету једну за другом, док ми је причала своју причу, сличну причи хиљада жена из бивше Источне Немачке.

«Када су дошли Веси, одмах су ме избацили са посла као члана партије и професора руског. Сви су сумњали да имам везе са Штазијем. А о Штазију су Веси испредали читаве легенде. Рекли су да су тамо радиле звери. Као да је ЦИА боље! Да нам је обавештајна служба ваљала, ДДР би и даље постојала. Мој супруг је такође смањен. Радио је у руднику у граду Хојерсверда. Није могао са тиме да се помири. Пропио се, као и многи. За Немце је посао све. Престиж, статус, самопоштовање. Развели смо се и он се преселио на запад. Остала сам сама са малом ћерком. Нисам знала да је то био само почетак невоља. На западу жене у то време скоро да нису ни радиле. Не због лењости. Они нису имали систем вртића и јаслица. Да бисте почели да радите, морали сте да платите скупу дадиљу и да јој дате скоро све што зарадите. А ако седите код куће са дететом пет или шест година, губите квалификације. Коме сте тада потребни?»м прича она.

«У ДДР је то било уређено. Могли сте да се вратите на посао шест месеци након трудноће. И то нам се допадало. Ми нисмо домаћице. Деца су била на безбедном и добијала су рано образовање. Онда су дошли Веси и укинули су цео систем. Затворили су већину вртића, а у преосталим је цена била недоступна за већину грађана. Мене су спасили родитељи који су отерани у пензију. Они су чували моју кћер, а ја сам тражила посао. Али ме је пратила оцена «непоуздани комуниста». Са високим образовањем сам радила као чистачица», каже Маријана.

«Јесу ли вам плаћали накнаду за незапослене?», питам.

«Ха! Веси су увели правило да исплаћују накнаду само онима који су остали без посла, а могу да докажу да не могу да обезбеде дневни боравак за децу. Родитељи и муж су радили хонорарно и није било никога да буде са дететом. А помоћ нисам добила. Тако сам почела да радим као конобарица. Жао ми је што сам бацила тањир. Понекад ми се живот чини тако безнадежним. Моја кћер је одрасла, школовала се на западу и тамо ради као медицинска сестра. Скоро да се не видимо. Мене чека усамљена старост. Мрзим оне који су сручили Берлински зид! Они су обичне будале», каже она.

«Зашто не пођем на Запад? Не желим. Они су дозволили долазак свом том терористичком шљаму. Милион и по миграната, а Немачка је пуна незапослених! Ја ћу остати овде, јер смо ми права Немачка. Људи овде су патриоте. Да ли сте видели? Овде су на свим кућама немачке заставе. А на западу их не можете видети. То ће, кажу, увредити странце. Ја идем сваког понедељка на састанак «Пегиде», странке која се противи исламизацији Европе. Дођите и видећете праве Немце», завршавамо разговор.

Путин је у мом срцу!

Понедељак. Центар Дрездена је окружен мноштвом полицијских аутомобила. Музичари у традиционалним хаљинама играју уз народне песме. Заједно певају старије жене и мушкарци, весело лупкајући ногама. Много је младића дрског погледа. Оно што видим изазива грч. Свуда поносно машу заставама Русије. Једна застава је просто невероватна, пола руска, пола немачка. На мешавини немачког и руског, носилац заставе покушава да ми објасни да његова застава симболизује јединство Русије и Немачке. Много људи носи мајицу са Путиновим ликом. На плакатима је Путин, а крај њега Меркелова са ушима свиње. Или Меркелова у нацистичкој униформи са знаком евра који подсећа на свастику. Плакати са прецртаним муслиманским женама у буркама. Позиви на «пријатељство са Русијом» и «рат са НАТО». Људи, где сам ја? Ово је Немачка?

1

Многи демонстранти у рукама носе плишање свиње. Лепа, дебела свиња је симбол добро ухрањене хришћанске Немачке. «Живела Русија!», вичу око мене. Старија жена пуна ентузијазма ми говори: «Путин је у мом срцу». Врти ми се у глави.

«Зашто верујете Путину?», питам изненађено.

Ситуацију ми објашњава млади човек по имену Мајкл.

«Он је једини јак лидер који се бори против тероризма. А и коме да верујемо? Овој проамеричкој марионети Меркеловој која је отворила границе странцима? Они силују наше жене и убијају наше људе, једу наш хлеб, мрзе нашу веру и желе да изграде калифат у Немачкој», каже он.

«Али овде, у Источној Немачкој, скоро да се не може видети странац», збуњена сам.

«И све ћемо учинити да их и не видите. Ми нисмо расисти. Али свако ко дође у ову земљу мора да ради и да поштује њене законе», љут је Мајкл.

Кажем Мајклу шта сам видела у јануару у Минхену. Младе хистеричне будале су узвикивале «Минхен мора бити у боји!», «Волимо вас мигранти». Сећам се да је 5000 либерала било спремно да претуче сто нормалних људи који су дошли са слоганом «НЕ исламизацији Њемачке!» Масакра их је спасла само полиција, палицама очистивши пут «фашистима».

«Да, то су Веси. Они верују свему што пише у њиховим глупим новинама. Ми смо рођени у ДДР. Ми смо различити и не можемо се лако преварити», са неописивим презиром каже Мајкл.

Имунитет за пропаганду

То је оно што желимо! Обоје смо се сложили око овог израза! Ја и заменик партије «Алтернатива за Немачку» Јорг Урбан.

«Да, сумњичави смо. И Источни Немци и Руси и мрзимо све што иоле личи на пропаганду. И то нас спасава од илузија. Западна Немачка је, као излог идеалног капитализма, педесет година живела без проблема. Они су одрасли у том духу да им се ништа не може догодити. Веси су нереални и не могу разумно да виде шта се дешава. Људи у ДДР су јасно знали шта је лаж, то је неопходан део живота из разних разлога. Често су их лагали и они знају када их лажу. Био сам срећан младић, добар студент, добио сам стипендију и могао сам на постдипломске студије у иностранству о државном трошку. Веровао сам да ће све бити добро сутра. А онда је све пропало. Младима је лакше, они су флексибилни. А замислите како је било старијима који су радили читав живот, а онда им је речено да никоме нису потребни и да је њихов социјализам бесмислица. Они су изгубили своја радна места и потпуно деградирани. Било је то тешко време, колапс илузија. Али ови људи су започели да раде од нуле. Они знају да живот није рај, а успех се не добија на поклон. То што смо се радовали уједињењу Немачке, истакли заставе и што смо спремни да се боримо за своју земљу, то није национализам. То је тајна опстанка. Најлакше нас могу схватити Руси који су изгубили свој идентитет у време реструктурирања и тек га сада враћају», каже Урбан.

«Веси су много година живели у рају и нису у стању да се боре. Њихова култура је Кончита Вурст. Таква особа није у стању да се бори за своју земљу. Али ми можемо», каже он.

Уздахнула сам.

«Али ви разумете да Немачка није само део НАТО, већ да је и даље окупирана територија САД. Тајни договори..», рекох.

«Не желим да знам за њих. Постоје гласине о тајном пакту подчињења Немачке Сједињеним Државама. Зашто бих ја бринуо о томе? Читава историја света је стотинама пута потврдила да су уговори само папир. Када нарасте плима народног гнева, она однесе све. Сведоци смо распада Совјетског Савеза, Југославије, Источне Немачке, Варшавског пакта. Исто се може десити са НАТО или ЕУ. Када идеја сазри и узме маха, правни акти постају неважећи. Ако Немачка поново постане јака и независна сила која штити своје интересе, тајни пактови ће бити само архивска прашина, са ироничним осмехом каже Јорг Урбан.

srb.news-front.info

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*