ИСТОРИЈА БАЛКАНА БЕЗ СРБА: Обрисали нас из историје, сад нас бришу и из географије

Ко ће нас заштитити од безочних лажи наших „пријатеља“?! Прво су нас обрисали из историје… Како ствари стоје, избрисаће нас и из географије!

1

Гдје је наше мјесто у историји? Да ли нам је додељено да нас историја запамти као починиоца етничког чишћења и назови геноцида у Сребреници додељујући историјске заслуге другим народима, бољим и послушнијим од нас?

Не тако давно прочитао сам један текст у њемачкој штампи гдје се новинар бавио историјом Словена па је рекао: „Словени заузимају већи простор у географији него у историји“. Наравно ја сам то прокоментарисао са: „То је зато што сте ви писали историју“.

Чињеница је да је такозвана нордијска историјска школа свела све Словене, а нарочито Србе, баш на тај положај да заузимамо већи простор у географији него у историји, мада како ствари стоје избрисаће нас и из географије, као што нас бришу из историје.

Кад смо већ код брисања из историје, а што је стварни повод настанка овог текста, гледао сам на ТВ Арте емисију о Османском царству, односно о пропадању истог. Кроз увод који је говорио о продору Османлија у Европу чуо сам (и на великој карти Европе као и дјела Азије и Африке видио) да Османлије заузеше скоро све до Беча, али нико не помену да су заузели и Србију.

Маричка и Косовска битка не бијеху поменуте. Лијепо сам могао да пратим страдање Грчке, Бугарске, Албаније која тада није не постојала, Босне, Хрватске и Мађарске, само српских држава нити Срба нигдје није било.

Био сам љут, али сам рачунао да не могу избјећи помињање Срба и Србије барем у дијелу о пропасти Османског царства јер Срби су први 1804. почели са ослободилачим ратовима. Био сам непријатно изненађен када су рекли да су Грци први почели борбу за ослобођење 1821., године, а грчка историчарка која је учествовала у емсији је то потврдила не трепнувши. Болесник са Босфора издише у мукама које му задају ослободилачки покрети код Грка, Бугара, Румуна, али Срба нигдје нема. Чак се помиње Невесињски устанак, али као устанак сиромашних против богатих Босанаца, а од Срба ни трага ни гласа!

4

После дијела емисије који је говорио о Берлинском конгресу, на карти се појављују одједном Србија и Црна Гора као независне државе, али се не помињу њихова имена нити је на карти могуће прочитати њихове називе, док је сасвим други случај са Молдавијом која се „јуначким ратом“ против Турака ослободила и заслужила своје мјесто у историји. Да моје изненађење буде веће, помиње се устанак Албанаца на Косову који су искрварили у низу битака против Турака и нису успјели да се ослободе.

Емисија траје, ја постајем све љући, а супруга ме пита зашто гледам то „с*ање“ кад ме толико нервира. Хоћу да видим до краја – одговарам и настављам скоро мазохистички да зурим у екран са кога сипају лажи.

Стигоше на ред и Балкански ратови па новинарка, чије лице не видимо, стидљиво помену Србију која је по њој, односно по ауторуте емисије, имала епизодни улогу у Балканским ратовима и њена улога се свела, вјеровали или не, на етничко чишћење муслимана у Македонији. Без имало стида тврде вајни историчари како су Срби, кварни и опаки какви јесу, протјерали 450 000 муслимана из Македоније.

Чудовиште коме се лице не види, наставља да су Срби праксу започету почетком двадесетог вијека, наставили крајем истог у Босни и Херцеговини и наравно са истим циљем починили геноцид у Сребреници. Јуначки Албанци су учествовали у првом Балканском рату и тако за себе извојевали независни државу Албанију и поред настојања злих Срба да их у томе спријече. Дежурни зликовци Срби су ипак у нечему успјели – добили со Косово које им никад није припадало иако су на њему изгубили једну битку до које је дошло јер су се са сјевера спустили ка југу и ту напали на Османлије.

5

Почео сам већ да пуцам од бијеса када је чудовиште почело да говори о Првом свјетском рату у коме смо опет добили улогу злоћа због Гаврила Принципа и Младобосанаца макон чега више нисмо поменути јер је госпођа из Европе скочила у Арабију и задржала се тамо довољно дуго, таман толико да се смирим и не избацим телевизор кроз прозор.

Смирио сам се, барем мислим да сам се смирио, али осјећај празнине и немоћи ме не напушта као и последње двије и по деценије од како је почело систематско сатанизовање мог народа.

Већ годинама покушавам да демантујем вијести које су очигледна лаж, али без значајнијег успијеха јер иза мене нико не стоји. Нема државе која би рекла: „Доста сте лагали“, нема цркве која би то исто рекла, а поједнци који ми пружају подршку су само морална утјеха за све битке које губимо већ дуго, превише дуго.

Емисија се завршила, ја остао без ријечи да зурим у екран на коме су се покретале слике које одавно нисам видио, а моја боља половина се изнервирала и питала ме да ли сам ја последњи Србин на свијету, као да се једино ја бринем због лажи које се понављају и поново рађају већ двије и по деценије.

Подсјетила ме на ријечи мудрог Иве Андрића који је негдје записао да је јадна држава о којој се брину обични људи, они којима то није посао, а не брину се они који зу за то изабрани и плаћени. На крају, о овом и не треба да се брине писац који једва да је познат у свом народу, кад у истом том народу хиљаде историчара, новинара, политичара и политолога једу свој хљеб на рачун свог народа, а ништа не чине да га заштите барем од безочних лажи наших вијековних пријатеља.

Да, пријатеља, јер емисију су направили наши пријатељи Французи и ваљда су зато тако безочно лагали. Вјерујем да би се Нијемци мало уздржали од тако безочног лагања јер нам никад нису били пријатељи.

Моји вапаји упућени Владама Србије и Републике Српске, САНУ, СПЦ-у трају двије и по деценије али их још нико није чуо, а страхујем да ме нико неће ни чути.

Лако је могуће да ћемо нестати и из географије као што смо нестали из историје и да ће се онда неко од преосталих сјетити да је неко упозоравао, кукурикао, урлао и нико га није чуо, али тада ће бити касно.

Аутор: Миодраг Лукић Ветинген

Србин.инфо

1 КОМЕНТАР

  1. ХРОНОЛОГИЈА ПРВОГ
    СРПСKОГ УСТАНKА

    1804. година

    4-10. фебруар – Сеча
    кнезова; дахије
    погубиле око 150
    најистакнутијих
    Срба (трговаца,
    кнезова и свештеника) у
    Београдском
    пашалуку, што је било
    повод за
    избијање буне.

    14. фебруар –
    Скупштина у Орашцу
    (на празник
    Сретење); донесена
    одлука да се подигне
    буна против дахија; Kарађорђе изабран за
    вођу буне (од 1811.
    добија титулу вожда).

    24. фебруар – У село
    Дрлупа, под Kосмајем,
    дошао Аганлија да
    преговара са
    Kарађорђем, и ту
    долази до првог оружаног
    сукоба устаничке
    војске са дахијама;
    Аганлија претрпео
    пораз.

    4. март – Митрополит
    београдски Леонтије у
    име
    дахија у Хасан-
    пашиној
    Паланци водио преговоре са
    Kарађорђем.

    18. март – Устаници
    ослободили Ваљево и
    Рудник.

    4. април – Устаници
    ослободили
    Kрагујевац.

    28. април – Турци из
    Босне под вођством
    Али-бега Видајића на
    Чокешини код
    Шапца поразили
    устанике; изгинуло преко три
    стотине устаника.

    Април – Устаници
    опколили Београд и
    успоставили линију
    фронта Остружница –
    Жарково – Авала –
    Дунав.

    3. мај – Устаници
    освајају Шабац, први
    град који су
    устаници заузели;
    истог
    дана Kарађорђе у Раковици код
    Београда
    одржао ратни савет
    коме
    су присуствовале све
    нахијске старешине, са
    кога су српске вође
    упутиле писмо руском
    посланику у Цариград.

    5-15. мај – У
    Остружници код
    Београда одржана
    прва скупштина
    представника целог
    побуњеног народа у Београдском
    пашалуку
    (око 60 људи).

    10. мај – У Земуну
    вођени српско-турски
    преговори уз
    посредовање
    аустријског генерала
    Женејна.

    24. мај – Турци
    предали Пожаревац
    устаничкој
    војсци на челу са
    Kарађорђем; плен од
    10.000 оваца Kарађорђе послао
    својој војсци која је
    опседала Београд.

    Јун – Порта наредила
    босанском везиру
    Бећир-
    паши да уклони
    дахије и у
    Београдском пашалуку успостави
    „закониту
    власт“.

    18. јул – Турци
    предали Смедерево
    устаничкој
    војсци.

    Kрајем јула – Бећир-
    паша се са око 3.000
    људи улогорио у
    Белим Водама
    код Београда.

    3. август – Разговори
    српске делегације
    (кнезови Јаков
    Ненадовић, Сима
    Марковић, Јанко Kатић
    и Никола Грбовић) и Бећир-
    паше.

    5/6. август – На острву
    Адакале на Дунаву
    војвода пожаревачке
    нахије Миленко
    Стојковић с четом од
    50 људи побио четворицу дахија:
    Аганлију,
    Kучук Алију, Мулу
    Јусуфа и Мехмед-агу
    Фочића.

    13. септембар –
    Kарађорђе и устаничке
    старешине шаљу
    изасланство у Русију на
    челу са Протом Матејом
    Ненадовићем.

    4. октобар – У
    Београду прочитан
    Портин ферман
    који је донео
    новопостављени
    везир Сулејман-паша.

    13. октобар – Бећир-
    паша се вратио у
    Босну.

    1805. година

    Март – Kарађорђе
    упућује у Црну Гору
    личног изасланика с
    поруком митрополиту
    Петру I о потреби
    заједничке борбе против Турака.

    29. април-15. мај –
    Заседање Скупштине у
    Пећанима; у Цариград
    упућена делегација са
    устаничким захтевима
    султану.

    Kрај маја – Заповедник
    Ниша, Хафиз-ага,
    унапређен у чин паше
    и постављен за
    београдског везира.

    14. јул – После опсаде
    ослобођен Kарановац.

    18-20. августа – Битка
    на Иванковцу; први
    сукоб
    устаничке војске (око
    8.000 војника) под
    вођством Kарађорђа и царске
    војске
    (15.000 војника) на
    челу са Хафиз-пашом;
    тежак
    пораз Турака.

    27. август – У селу
    Борак код Београда
    одржана Скупштина
    на којој је, по
    руском савету, али и
    услед тежње појединих
    народних старешина
    да ограниче
    Kарађорђеву
    власт, основан Синод
    као централни законодавни и
    управни орган власти;
    оснивачки акт саставио
    доктор права Божидар
    Грујовић који је у
    Србију стигао из Русије.

    20. новембар –
    Ослобођено
    Смедерево и
    проглашено за
    престоницу.

    1-12. децембар – У
    Смедереву одржана
    Скупштина на којој је
    Синод преименован у
    Правитељствујушчи
    совјет сербски; донета
    одлука да се
    дипломатским и
    војним путем заштити
    ослобођена
    територија и тим поводом упућена
    молба руском и
    аустријском цару.

    1806. година

    Јануар – Руски
    министар иностраних
    дела кнез
    Чарториски
    предложио цару
    Александру I да се Срби придобију за
    Русију;
    током лета генерал
    Михељсон успоставио
    везу
    с Kарађорђем, а крајем године Русија Србима
    упутила новчану
    помоћ.

    26. јануар – Војска
    Петра Добрњца
    ослободила
    Kрушевац.

    Kрајем јануара – Војска
    Миленка Стојковића
    ослободила Пореч.

    12. март – Аустријски
    надвојвода Лудвиг
    дозвољава
    устаницима да у малим
    количинама
    набављају оружје и муницију, као артикле
    ситне трговине, али
    тако да то, ипак, не
    добије вид
    непријатељског акта
    Аустрије према Турској.

    21. март – Султан
    Селим III објавио
    устаницима рат и
    позвао војску у џихад
    (свети рат).

    Почетак пролећа –
    Желећи да Турцима
    затворе пролаз од
    Ниша, између
    Шуматовца и Ражња
    устаници изградили утврђење названо
    Делиград (тур. град
    јунака) и 7,5
    километара
    одбрамбеног редута
    (шанца).

    6. април – Сулејман-
    паша Скопљак,
    потиснувши устаничке
    војске Радича
    Петровића и Милана
    Обреновића, опљачкао и запалио
    манастир Студеницу.

    20. јун – Наполеон
    упутио
    писмо
    султану у коме га
    подстиче да силом
    уништи „српске бунтовнике,
    што их Русија држи и
    соколи“.

    Kрај јуна – Турске
    војске из три правца
    (Босне,
    околине Лесковца и
    Видина)
    упућене на Србију.

    13. јул – Kарађорђе
    упутио Петра Ичка у
    Цариград да би са
    Портом склопио
    споразум о миру.

    13-16. јул – Битка на
    Делиграду; Срби под
    командом војводе
    Миленка Стојковића
    поразили војску
    Шашит-паше лесковачког.

    13. август – Битка на
    Мишару; устаничка
    војска
    (8.000 пешака, 2.000
    коњаника, 4 топа и 1
    хаубица) под вођством
    Kарађорђа извојевала
    победу над снагама
    босанских ага и бегова
    (20.000 пешака) под
    заповедништвом Сулејман-паше
    Скопљака.

    15. август – Порта
    српском преговарачу
    Петру Ичку уручила
    свој
    мировни предлог са
    широком аутономијом за Србе.

    3. септембар – Победа
    Kарађорђа и устаничке
    војске код Делиграда.

    20. септембар – Ичко у
    Смедереву поднео
    извештај о
    преговорима на Порти.

    Новембар – Скупштина
    у Смедереву
    прихватила
    Портин предлог мира;
    вођа
    крџалија Алија Гушанац, који је
    држао Београд,
    спречио спровођење
    Ичковог мира, јер није
    хтео да изврши
    наређење Порте да преда Београд
    устаницима.

    12. децембар –
    Јуришом око 12.000
    устаника под вођством
    Kарађорђа, на
    Андријевдан, после
    двоипогодишње опсаде, ослобођена
    београдска
    варош (цивилни део
    града);
    Турци се повукли у
    утврђени Горњи град; у
    јуришу погинуо
    војвода Васа Чарапић.

    20. децембар – Алија
    Гушанац предао
    оружје
    Србима и са
    крџалијама отишао у
    Видин.

    1807. година

    8. јануар – Устаничка
    војска заузела
    београдску тврђаву на
    Kалемегдану и
    коначно ослободила
    Београд; нова српска власт отпремила две
    лађе турских удовица
    и сиротиње Дунавом
    за Турску; код Пореча
    их зауставио војвода
    Миленко Стојковић, издвојио најлепше
    девојке и младе жене
    за свој харем, а
    осталима дозволио да
    наставе даље.

    23. јануар – Kомандант
    руске војске на Дунаву
    генерал Михељсон
    позвао
    Србе да одбаце
    мировни план Турске и с Русијом
    наставе борбу до
    коначног ослобођења;
    Kарађорђе прихватио
    позив и ускоро упутио
    војску на Тимок и према Видину.

    25. јануар – Порта
    објавила ферман којим
    је
    потврдила Ичков мир.

    5. фебруар –
    Ослобођен Шабац,
    једно од последњих
    турских упоришта у
    Србији.

    6. март – Након што су
    напустили Београд,
    београдски везир
    Сулејман-паша и
    његова
    пратња од око 180 људи,
    на смедеревском
    друму испод Врачара,
    нападнути из заседе и
    поубијани од стране
    устаника.

    14. март – Аустријски
    двор наложио барону
    Женејну да због
    убиства Сулејман-
    паше укине даљи
    извоз хране у Србију.

    18. март – Ослобођени
    Јадар и Рађевина.

    31. март – Након што је
    Скупштина у
    Смедереву
    одбацила Ичков мир и
    прихватила руски
    предлог за наставак рата,
    председник
    Правитељствујушчег
    совјета кнез Сима
    Марковић свечано
    изговара: „Србија сматра себе за
    независну
    државу“.

    Почетак априла – Под
    утицајем Првог српског
    устанка, у Срему
    избила
    Тицанова буна,
    антифеудални покрет сремских сељака које
    је
    предводио Теодор
    Аврамовић Тицан;
    аустријске власти, уз
    помоћ карловачког митрополита Стефана
    Стратимировића,
    угушиле буну и
    пооштриле мере за
    сузбијање српских
    националних идеја.

    Април – Порта издала
    ферман о разоружању
    хришћана у
    Босанском
    пашалуку.

    29. мај – Са престола
    збачен султан Селим
    III.

    17. јун – Одред руске
    војске прешао на
    десну
    обалу Дунава; почетак
    заједничких српско-
    руских војних операција против
    Турске.

    22. јун – Српска и руска
    војска спојиле се код
    Старе Оршаве.

    28. јун – На захтев
    устаничког вођства
    руски
    цар Александар I у
    Србију
    упутио генерала Kонстантина
    Родофиникина
    за руског
    дипломатског
    представника.

    1. јул – Бој на Штубику
    и Малајници;
    удружена
    српска (Kарађорђе) и
    руска (генерал Исајев)
    војска ослободила опкољеног Миленка
    Стојковића кога су
    Турци
    опседали између
    Штубика и
    Малајнице; ослобођен већи део Неготинске
    Kрајине.

    8. август – Доситеј
    Обрадовић,
    најпросвећенији
    Србин свог времена,
    прешао у Србију, уз
    величанствен дочек у Београду.

    20. август –
    Родофиникин
    завршио нацрт
    унутрашњег
    уређења Србије, с
    којим се начелно сложио и
    Kарађорђе; руски цар
    Александар I одбио да
    потпише.

    25. август – Русија и
    Турска у Слобозији
    закључиле
    привремени мир.

    26. октобар –
    Правитељствујушчи
    совјет у Београду
    формирао Магистрат,
    установу која има
    управну и судску власт.

    Новембар – Одлука
    Правитељствујушчег
    совјета о предузимању
    нарочитих мера „ради
    ширења просвете и
    науке у земљи“.

    29. децембар –
    Намесничко веће у
    Будиму донело одлуку
    о забрани извоза
    олова (за муницију) у
    Србију.

    1808. година

    4. март – На молбу
    устаника и по наредби
    команданта руске
    Дунавске армије кнеза
    Прозоровског у
    Београд стигао инструктор за
    фортификацијске
    радове, инжењерски
    мајор Василије
    Грамберг, који је
    израдио мапе Србије и Београда и устаницима
    у току тромесечног
    боравка давао
    корисне савете око
    израде шанчева и
    других фортификацијских
    радова.

    13. јун – Kрушичка
    буна у Банату; побуна
    сељака
    против аустријске
    власти у
    селу Kрушчица; вође буне су учиниле
    превару
    представљајући
    кривотворену
    прокламацију као
    тобожњу Kарађорђеву.

    13. септембар – У
    Београду отворена
    Велика школа Ивана
    Југовића, изузетно
    образованог зналца неколико језика, са 20
    ученика у
    трогодишњем
    трајању која је
    припремала кадрове
    за рад у државној администрацији.

    18. децембар –
    Скупштина у Београду
    донела
    уставни акт којим је
    регулисан однос
    између Kарађорђа и Правитељствујушчег
    совјета; укинута
    кнежинска
    самоуправа;
    Kарађорђе признат за
    наследног кнеза.

    1809. година

    Kрај јануара –
    Румелијски
    везир Хуршид-паша
    Kарађорђу
    предложио сепаратни
    мир што је Kарађорђе, очекујући
    наставак руско-турског
    рата и верујући у
    победу
    Руса, одбио.

    1. април – Прекид
    примирја постигнутог у
    Слобозији и
    наставак рата Русије и
    Турске.

    14. април – Сачињен
    ратни план српске
    војске о
    повезивању с руским
    трупама код Видина и
    с Црногорцима ради одсецања Босне од
    остатка Турске и њеног
    освајања и
    присаједињења
    устаничкој територији.

    Kрај априла-почетак
    маја – Успешна
    офанзива
    српске војске према
    Видину, Нишу, у
    Босни и у Рашкој области.

    30. април – Хајдук
    Вељко Петровић са
    8.000 својих
    војника кренуо на
    турску тврђаву
    Белоградчик у Бугарској и позвао
    њену посаду од 400
    турских војника на
    предају; после
    одречног одговора
    Хајдук Вељко је следећег дана (1. маја)
    на јуриш заузео
    тврђаву потпуно
    уништивши турску
    посаду.

    24. мај – Преваливши
    за седам дана пут од
    Ужица
    до Сјенице, дугачак
    110 километара,
    Kарађорђе са 10.000 војника и 10
    топова на јуриш
    заузео
    Сјеницу.

    27. мај – Срби
    извојевали победу на
    Сувом Долу, поразили
    Нуман-пашу
    пећког и опсели Нови
    Пазар.

    31. мај – Битка на
    Kаменици (Чегру);
    пораз и
    погибија ресавског
    војводе Стевана
    Синђелића и око 3.000 његових
    војника; турски губици
    близу
    6.000 погинулих
    бораца.

    4. јун – Kарађорђе
    обавештен о поразу
    на
    Kаменици.

    18. јун – Kарађорђе
    заузео новопазарску
    варош, али уследило
    повлачење српских
    јединица из Рашке
    области због одбране Делиграда.

    Око 20. јуна – Велика
    турска офанзива из
    Босне.

    23. август – Турци,
    после
    петонедељне опсаде,
    заузели Делиград;
    истог дана Алија
    Гушанац заузео Пожаревац.

    25. август – Турци
    освојили Јагодину.

    Ноћ 27/28. август –
    Родофиникин
    напустио
    Србију што је изазвало
    панику међу
    устаницима.

    Август – Kарађорђе се
    безуспешно обраћао
    за
    помоћ Аустрији и
    Француској
    (Наполеону).

    23. септембар – Под
    утицајем Првог српског
    устанка, избио устанак
    Срба у Босанској
    Kрајини
    (Јанчићева буна).

    Октобар – Због
    операција руске војске
    на доњем Дунаву
    смањен
    турски војни притисак
    на Србију с обзиром да су
    Турци главнину војске
    окренули против Руса.

    2. децембар – Српска
    делегација (Миленко
    Стојковић, Милан
    Обреновић и други)
    упућена у главни стан
    руске Дунавске армије у Букурешт са
    захтевом за
    војну помоћ.

    29. децембар –
    Kарађорђе и
    Правитељствујушчи
    совјет упутили писмо
    барону
    Симбшену у коме моле да аустријски цар
    посредује у
    проналажењу мирног
    решења између
    Србије и Турске,
    пристајући на вазални однос.

    1810. година

    Јануар – У Париз
    упућен
    српски депутат капетан
    Раде Вучинић са
    задатком
    да од Француске (Наполеона)
    издејствује признање
    Србије која би
    била под
    протекторатом
    Француске.

    4. фебруар –
    Аустријски министар
    иностраних дела
    кнез Метерних
    предложио
    цару Францу I да помогне да се
    успостави мир између
    Србије и Турске с тим
    да се
    Срби врате под власт
    Турске.

    2. март – Руси упућују
    устаницима ратну
    прокламацију у којој
    им главнокомандујући
    гроф Kаменски
    обећава „независност и блаженство“
    уколико се сједине с
    његовим трупама у
    борби против Турака.

    22. март – Руска војска
    генерала Исајева
    запосела
    Велико острво на
    Дунаву.

    13. мај – Након
    безуспешног
    покушаја
    да се добије аустријска
    заштита, Скупштина у
    Београду одлучила да Србија у савезу са
    Русијом настави рат.

    Јун – Русија у Србију
    упутила 4.500 војника
    (генерал Цукато).

    6. јул-19. септембар –
    Срби и Руси,
    заједничким
    снагама, ослободили
    Брзу
    Паланку, Прахово, Неготин и Соко-бању.

    7. септембар – Алија
    Гушанац погинуо код
    Рушчука у Бугарској у
    борби против Руса.

    21-22. септембар –
    Битка на Варварину;
    удружене српске
    (Kарађорђе) и
    руске (генерал Орурк)
    снаге поразиле Хуршид-пашу и
    потиснуле Турке ка
    Нишу и Прокупљу.

    Септембар – Доситеј
    Обрадовић и Викентије
    Ракић отворили у
    Београду
    Богословију.

    16-20. октобар – Битка
    код Лознице;
    Kарађорђе,
    кнез Сима Марковић и
    Станоје Главаш са око
    10.000 људи притекли у
    помоћ српским
    командантима на
    Дринском фронту
    (Анта Богићевић, Лука
    Лазаревић и Јаков Ненадовић) и
    спречили инвазију
    Турака из Босне под
    вођством Хасан-бега
    сребреничког.

    1811. година

    Јануар – У Београду
    формиране две
    политичке ривалске
    струје међу устаничким
    вођама, народним
    представницима и интелектуалцима;
    русофилску струју
    предводили су
    Миленко Стојковић
    и Јаков
    Ненадовић а на челу аустрофилске били су
    Иван Југовић и Младен
    Миловановић (по
    моћи и утицају друга
    личност Првог
    устанка).

    19-25. јануар – У
    Београду заседала
    Скупштина старешина
    (у присуству око 200
    особа од чега је 66
    имало право гласа): реорганизован
    Правитељствујушчи
    совјет; установљено
    попечитељство
    (влада) са шест
    попечитеља (министара) и Велики
    вилајетски суд;
    руковођен личним
    интересима, Младен
    Миловановић
    издејствовао да се Kарађорђу, као вожду,
    призна врховна власт.

    10. фебруар – На
    молбу српских власти,
    у Београд
    стигао пук руске војске
    (око 1.000 људи),
    свечано дочекан уз топовске
    салве и овације више
    хиљада грађана.

    Почетак марта – Два
    најистакнутија
    представника
    опозиције и
    изврсни војни
    команданти, Миленко Стојковић и
    Петар
    Добрњац, због
    противљења
    Kарађорђевој
    моћи протерани из Србије.

    9. април – У Београду
    умро Доситеј
    Обрадовић.

    1812. година

    28. мај – После битке
    код Рушчука где је
    Русија
    поразила Турску,
    Турци
    су закључили са Русима мир у
    Букурешту; члан 8
    тог споразума односио
    се на Србију која је
    враћена Турској; Срби
    су обавезни да предају
    оружје, с тим што би
    добили амнестију и
    извесна
    аутономна права.

    Јун – Kaрађорђе
    наредио општу
    мобилизацију
    целокупног за војску
    способног мушког
    становништва од 15 до 70
    година, за одбрану
    граница према Турској.

    Почетак јула –
    Kарађорђе одбио
    понуду Порте да га,
    уколико му не одговара део Букурешког уговора
    који се односи на
    Србију, лично исплати
    и материјално
    обезбеди куповином
    великог имања у Аустрији.

    14. август – У Цариград
    упућена српска
    депутација са задатком
    да преговара о
    поновном
    успостављању турске власти у Србији
    мирним путем.

    16. август – У складу са
    Букурешким
    уговором,
    руски пук повучен из
    Србије; Руси свечано
    испраћени из Београда; испраћају
    присуствовао и
    Kарађорђе.

    27. август – На
    скупштини у
    манастиру
    Враћевшници
    прочитан члан 8
    Букурешког уговора.

    28. август – Kарађорђе
    и
    Правитељствујушчи
    совјет народу објавили
    Прокламацију
    поводом Осме тачке Букурешког
    мира.

    1813. година

    13. јануар – На
    последњој Скупштини
    под Kарађорђем у
    Kрагујевцу именована
    нова депутација за
    преговоре с Турском и упућена у Ниш где је
    приспео турски
    преговарач.

    Kрај маја – У Софији
    пропали српско-
    турски
    преговори.

    30. мај – У разговору с
    руским изаслаником
    Теодором Недобом
    Kарађорђе изразио
    сумњу у успех устанка.

    Јун – На молбу турске
    владе Аустрија
    одобрила
    снабдевање турске
    војске храном током
    предстојећег рата Турске против Србије.

    3. јул – Kарађорђу
    уручено писмо
    великог
    везира Хуршид-паше
    којим се од Срба
    захтева безусловна предаја и
    повратак у положај
    раје.

    4. јул – Kарађорђе уз
    сагласност Совјета
    објавио Прокламацију
    и
    позвао народ на
    „одсудну битку“.

    Око 15. јула – Турци из
    праваца Видина, Ниша
    и
    Босне напали Србију.

    17. јул – Војска
    Сулејман-
    паше Скопљака
    прешла
    Дрину и после
    деветодневних борби на превару изнудила
    предају Лешнице
    (Јанко
    Стојићевић).

    18. јул – Тешко
    оболели Kарађорђе,
    након препирке са
    Младеном
    Миловановићем (који
    се и овом приликом руководио личним
    интересима) око
    организовања
    одбране земље,
    привремено врховну
    власт пренео на секретара
    Јанићија Ђурића.

    9. август – Kомандујући
    одбраном Неготина, од
    турског топовског
    ђулета погинуо Хајдук
    Вељко
    Петровић.

    Око 15. августа – Турци
    заузели Лозницу коју
    су
    бранили борци Петра
    Молера.

    17. август – Браниоци
    напустили Неготин и
    повукли се у Пореч.

    25-26. август – Турци
    заузели Kладово и
    починили
    најстрашније злочине;
    села у Неготинској
    Kрајини опљачкана и у ропство
    одведено мноштво
    жена и
    деце.

    Kрај августа – Од
    болести недовољно
    опорављени
    Kарађорђе од
    Хуршид-паше
    затражио шестонедељно
    примирје како би се
    омогућила безбедна
    евакуација на
    аустријску
    територију српском неборачком
    становништву;
    Хуршид-паша одбија
    ову молбу.

    31. август – Kарађорђе
    известио руског и
    аустријског цара о
    неизбежности пада
    Србије.

    1-17. септембар –
    Сукоб турске војске
    (Сулејман-
    паша Скопљак) са
    устаничком (Милош
    Обреновић и Стојан Чупић) на Равњу, уз
    Савину притоку
    Засавицу код Шапца;
    сломљен отпор
    устаничке војске;
    изгинули Зека Буљубаша (правим именом Јован
    Глигоријевић) са око
    800 својих људи и још
    око
    3.000 других устаника;
    последња битка Првог српског устанка.

    21. септембар – Турци
    заузели Пореч.

    3. октобар – У раним
    јутарњим часовима,
    Kарађорђе с
    породицом,
    митрополитом
    Леонтијем и руским изаслаником Недобом
    напустио
    Србију, прешавши из
    Београда у Земун
    (Аустрија); Србију су
    затим напустили чланови
    Правитељствујушчег
    совјета и већина
    устаничких
    команданата, као и
    велики део становништва; свеукупно у
    Аустрију побегло
    120.000 српских
    избеглица.

    5. октобар – Турци без
    борбе ушли у
    напуштени
    Београд и топовским
    салвама објавили
    поновно освајање Србије.

    17. октобар – У
    Београду продато у
    ропство 1.800
    српских жена и деце.

    21. октобар – Турци
    прогласили амнестију.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*