Ivan Grbić: Osnovi kulturne politike

0

Postojanje nekog činioca, koji bi čuvao osobinu zajedništva jednog društva, objedinjavajući sve njegove posebne idejne celine u jednu misao, a koja bi predstavljala prvu, najvažniju i najsnažniju liniju odbrane od spoljašnjih napada, i jedinu osnovu na kojoj bi se vršilo okupljanje različitih i na kojoj bi se rešavali unutrašnji problemi, više je nego neophodno, ukoliko uopšte pretendujemo da govorimo o interesu onih sa kojima delimo jezik, tradiciju, istoriju, državu, i nas samih, koji bi svoju misao i postojanje ostvarili isključivo kroz jedan vid povezanosti sa njima, bližima od bilo kojih drugih.

Taj činilac, ta misao, sa svim svojim oblicima kroz koje se ispoljava, sa svim vrstama, podvrstama i varijantama, na kraju ipak samo jedna misao, ne više njih, u svom najopštijem i sveobuhvatnijem smislu, bila bi ona koju nazivamo kulturom. Šta smo, gde smo, zašto smo i kuda ćemo, jesu pitanja, čiji odgovor nalazimo u njoj, u kulturi.

Postavljajući mnoga pitanja, a tragajući za jednim odgovorom, pre ili kasnije susrešćemo se sa nečim, što će nas nedvosmisleno uputiti na nju. Ali da ne bismo konkretna pitanja i konkretne probleme sa kojima se i danas suočavamo izgubili iz fokusa naše pažnje, baveći se jednom širom slikom koja bi i večnu ravan mogla da prikaže, našu pažnju usmerićemo na nešto uži pojam kulture, ali ipak dovoljno širok, da može da predstavi osnov egzistencije jednog društva, naroda i njegove državnosti, a koga su savesni i istaknuti pripadnici srpske inteligencije, od Miloša Crnjanskog do Mila Lompara, označili kao kulturna politika.

Kao što smo već istakli, postojanje činioca koji garantuje, u najvećoj meri, uspešnu odbranu nacionalnog i duhovnog bića jednog naroda od pokušaja dezintegracije, pa nakon toga i nestanka istog, jeste zapravo svest o zajedničkom poreklu i duhovnom i nacionalnom identitetu. Stoga je centralno mesto ovog celokupnog sistema vrednosti rezervisano za kulturu.

Međutim, kao što zemlja ima seljaka koji, ako je ne obrađuje, propašće, tako i kultura ima onoga koji je neguje i vodi računa o njoj, što bi nesumnjivo bila intelektualna, duhovna, pa i politička elita. Ako elita ne izvršava svoju dužnost, prvobitni sadržaj te kulture vremenom će iščeznuti, a njegovo mesto zauzeće razni oblici subkulture, domaćeg i naročito stranog karaktera. Nakon toga, više neće biti važno da li sa jedne strane govorimo o narodu koji zna poimence da nabroji junake rijaliti programa, a za Njegoševe ili Andrićeve nikad čuo nije, ili sa druge strane razgovaramo o srpskom nacionalnom identitetu i jeziku ili možda crnogorskom, bosanskom, vojvođanerskom, …itd. Tada više nema ni naroda, ni države.

Svetosavsko predanje

Mada je kultura data čoveku s jasnom namerom, da svojim duhovnim bićem saučestvuje u stvaranju nečeg večnog, neprolaznog, stoga se i ne može zamisliti neka drugačija uloga kulture koja bi se ograničila na jedan trenutak, veliki broj kulturnih stvaralaca danas se svojim radom samo uklapa u novu viziju sveta, u kome značenje kulture gubi višemilenijumski smisao i biva predstavljeno postmodernističkim poimanjem sveta i svakakvim vidovima jevtine zabave.

Ono što je naročito opasno u ovakvom shvatanju kulture jeste činjenica, da se upravo njime otvara put onom faktoru, koji je usmeren isključivo na rušenje tradicionalnog kulturnog obrasca jednog naroda, a čiji je smisao nestanak suverene države. Stoga, više je nego neophodno sačuvati upravo onaj kulturni obrazac na kome je utemeljena narodna tradicija i državnost naroda, uz pomoć kojeg je ta državnost obezbedila sopstvenu egzistenciju kroz vekove i uz pomoć koga jedino može da opstane i u budućnosti.

Kao što svaka kulturna tradicija naroda širom sveta počiva na nekom predanju, a koje opet počiva istovremeno na nekom istorijskom događaju i mitološkom momentu tog događaja koji ga čini večnim, tako i naša kulturna tradicija, održavana i čuvana narodnim epskim pesmama kao specifičnim izrazom narodnog predanja, počiva na ideji koja raspolaže i konkretnim istorijskim likovima i događajima, ali i na daleko uzvišenijem shvatanju sveta koji nas okružuje, zatim na odnosu čoveka prema njemu i prema Bogu, koji je po svom karakteru duboko vezan za hrišćansku ideju, kao osnovnom parametru određenja prema sopstvenoj sudbini.

Specifičnost kulturne tradicije srpskog naroda može se pronaći u činjenici, da istorijski događaj o kome smo govorili jeste u potpunosti potvrđen od istorijske nauke, dok mitološki karakter istog nije izražen u onoj meri koja je neophodna da bismo mogli da govorimo o predanju zasnovanom na mitologiji, odnosno izmišljenim likovima i događajima, koji nisu istorijski potvrđeni, ali koji ipak učestvuju najvećim udelom u oblikovanju identiteta većine savremenih naroda. Naša kulturna tradicija svoj potpuni oblik, koji će predstavljati osnov jednog predanja narednih vekova, ostvarila je pojavom najvećeg Srbina koga znamo, sina Stefana Nemanje i Anastasije, Rastka Nemanjića ili Svetoga Save.

Premda je ceo Savin život izraz jedne autentične hrišćanske ideje, ta ideja svoj najčvršći oslonac prevashodno pronalazi u tri događaja, čija svedočanstva nadasve prevazilaze uobičajenu ovozemaljsku, ljudsku logiku i vladajući koncept poimanja sveta u kojem živimo, a koji bi po svom karakteru vrlo lako mogao da dobije epitet animalnog.

Utoliko je ta ideja ispunjena i idejom humanizma, u onoj meri u kojoj humanizam svoje uporište pronalazi u hrišćanstvu, i idejom individualnog odnosa čoveka i Boga, koja svojim duboko duhovnim principom obezbeđuje istovremeno opstanak i ljudskosti i mudrosti onog, kome je data vlast da je vrši nad svojim narodom.

Prvi događaj jeste odlazak Rastka Nemanjića na Svetu Goru. Naime, Rastko, iako je princ jedne zemlje, iako je svoj život mogao da provede u uživanju u bogatstvima ovoga sveta,

odlučio je u svojoj sedamnaestoj godini da krene na put u Svetu Goru, primi monaški zavet i da život u potpunosti posveti Bogu. Centralno mesto ideje, koja u najvećem prožima kulturno predanje našeg naroda, upravo je izvedeno iz ovog događaja, a uočavamo je u eshatološkom poimanju sveta onoga, koji praktično može da poseduje sve što poželi u zemlji kojom vlada njegov otac, a ipak, on se i pored te činjenice svesno odriče zemaljskog, i opredeljuje se za nebesko. Jedna takva ideja unapred je određena da traje večno, i pokazuje da je svetosavsko predanje i kulturna tradicija, po svojoj biti, hrišćanska ideja par excellence.

Drugi događaj, oko koga se ideja sabira, a koji predstavlja nastavak onog smisla prvog događaja, koga smo odredili u prethodnim rečenicama, jeste želja samog oca Svetog Save, Stefana Nemanje, da krene sinovljevim stopama, odrekne se vlasti u korist sina, Stefana Prvovenčanog, i posveti ostatak svog života Gospodu Bogu.

Snaga centralne ideje, odnosno osnova koju je mladić Rastko postavio za vekove i večnost, ne ostaje bez potvrde ni od samog Rastkovog oca, a ni od budućih naraštaja, koji će iznedriti neke nove vladare i neke nove svetitelje, a kojima će eshatološka dimenzija Svetosavlja biti jednino merilo kojim će se rukovoditi.

Treći događaj vezujemo za smrt Stefana Nemanje, nakon čega je usledio onaj momenat koji predstavlja i drugu stranu našeg bića, onu zemaljsku ili čak prizemnu, a koja se ogleda u sukobu dva brata posle očeve smrti oko nasledstva, tj. vlasti. Međutim, iako se ne ponosimo tom drugom stranom našeg bića, koja nas nažalost do dana današnjeg prati, imajmo uvek na umu da su naši vladari i svetitelji uglavnom na kraju, vodeći se osnovnom idejom njihovog postojanja, stali na poziciju onog „razbojnika“, koji je Hrista molio za oproštaj, a ne onog drugog, koji ga je ismevao.

Tako, Stefan i Vukan su se izmirili na moštima svoga oca, Simeona Mirotočivog, koje je Sava lično doneo, vrateći se u rodnu zemlju, a posle čega je i svoj duhovni mir i „raj“ na Svetoj Gori, žrtvovao zarad opstanka sopstvene zemlje i svetovnog služenja rodu srpskom. Naredni događaji, kulturna politika i opredeljenja naših vladara, išli su u pravcu onoga što je Sveti Sava ostavio kao osnovnu ideju, koju zovemo Svetosavljem.

Kosovski mit – istina i zablude

Sa sigurnošću možemo reći da je svaki Srbin čuo za Kosovo, za legendu o velikom boju, za 1389. godinu i kneza Lazara. Od toga vremena pa do danas, svaka generacija Srba susrela se sa nekim konkretnim problemom toga vremena vezanim za Kosovsko pitanje, što upotpunjuje činjenicu da je praktično nemoguće da bar delom nismo upoznati sa ovim fenomenom. Međutim, problem nastaje u samom poimanju te ideje, kao i (ne)znanju o sadržaju iste.

Posle nestanka Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije došlo je do praznine u identitetskom smislu, koja se morala popuniti nekim novim, odnosno starim sadržajem kulturnog obrasca, sa kojim bi se ljudi mogli poistovetiti. Tu novonastalu situaciju naš proslavljeni režiser Emir (Nemanja) Kusturica, vrlo precizno je objasnio na sledeći način, ponovivši više puta: „Država u kojoj smo živeli nestala je. Ja se onda ne mogu više poistovetiti sa njom. Ne mogu se identifikovati ni sa neboderom, ali mogu sa Andrićem, Selimovićem, Njegošem…“

Dakle, bilo je potrebno uspostaviti stari i jedini mogući važeći kulturni obrazac srpskog naroda, koji nije smeo biti doveden u pitanje nestankom jugoslovenske države, ali koji ipak jeste. Potisnut je iz sećanja starijih generacija, a u mlađim, on je bio praktično nepoznanica. Stoga, sam proces povratka izvornog identiteta srpskog naroda morao bi da bude sproveden na veoma pažljiv i postepen način. Nažalost, to se nije dogodilo. Vlastodršci su svoje, dojučerašnje komunističko, odelo zamenili nacionalističkim, i poveli narod u smeru koji je njima odgovarao.

U tom periodu Kosovski zavet odigrao je jednu veoma važnu ulogu. Činjenica je, da je u tom periodu došlo do pojave nekih važnih ideja, koje se nisu mogli čuti ili videti ranije. Međutim, kako se selekcija istih vršila na jedan, u najmanju ruku, neadekvatan način, došlo je do stvaranja nekih ideja koje nemaju uporište u srpskoj kulturi i tradiciji ili još gore, došlo je do pogrešnog predstavljanja onih ideja, koje sa sigurnošću možemo da smatramo pravim i izvornim. Takav je slučaj sa Kosovskim zavetom, pri čemu možemo da izdvojimo dva problematična stanovišta pogrešno shvaćenog smisla Kosovskog zaveta, čiji su reprezenti bili novi, „crveni“ nacionalisti.

Prvi problem tiče se odvajanje Kosovskog zaveta od Svetosavske tradicije, pri čemu Svetosavska tradicija ne nalazi svoje mesto ni kao samostalna ideja. A drugi problem, koji može da predstavlja i samo posledicu prvog, jeste pronalaženje i predstavljanje pogrešnog centralnog mesta Kosovske ideje. I to je nesumnjivo najbitnija činjenica, kojoj moramo da posvetimo ozbiljnu pažnju u kontekstu shvatanja Kosovskog predanja. Naime, to pogrešno centralno mesto jeste rat kao takav, bitka ili boj. Bez obzira da li je odbrambeni, koji je naravno opravdan uvek, ili osvajački, koji predstavlja ozbiljno suprotstavljanje hrišćanskoj ideji, rat sam po sebi nikada ne može biti sveti.

Sa druge strane, ono što bi bila jedina istinska centralna ideja Kosovskog zaveta, jeste odluka Svetog kneza Lazara da se i on, na tragu Svetog Save, opredeli za nebesko, nasuprot zemaljskome. I to je ono što vidimo u našim narodnim pesmama i što nam jasno pokazuje da je Kosovski zavet zapravo samo potvrda Svetosavskog, i da je on, skoro 160 godina nakon Svetog Save, bukvalno identičan sa njegovom idejom, bez i malo odstupanja.

Na kraju, kada na ova najvažnija pitanja kulturno-identitetskog smisla damo tačan odgovor, moći ćemo da dođemo i do rešenja nekih još uvek otvorenih i nerazjašnjenih problema sa kraja prošloga veka, a istina o nekim konkretnim događajima možda i ne bi bila naročito prijatna, ali bi ipak i dalje ostala istina.

Kulturna politika u kontekstu Srpskog pitanja

Osnovni obrazac srpske kulturne tradicije, predstavljen kroz Svetosavlje i Kosovski zavet, poslužio je našem narodu da opstane i nakon gubitka srednjevekovne države i pada pod otomansku vlast. Glavni nosilac i čuvar te ideje, koja nas je održala u najtežim trenucima naše istorije, bila je Srpska pravoslavna crkva, koja je, kao praktično jedina institucija u tom periodu, sačuvala srpski živalj od mogućeg nestanka.

Međutim, period obnavljanja srpske državnosti i stvaranja moderne države nužno je iziskivao, u kontekstu toga vremena, prilagođavanje jedne, više apstraktne i idejne kulturne tradicije, konkretnoj kulturnoj politici za devetnaesti vek i na dalje. Taj proces je, naime, takođe iziskivao i sekularizaciju države kao vrhovne institucije, stoga je nacionalna država postala, kao i kod ostalih evropskih naroda, jedina izvesnost u pogledu temelja državnosti. Sekularizacija tada nije imala one karakteristike kojima se ona definiše u periodu od polovine prošlog veka pa do danas, shodno tome nije proizvodila ni identične posledice ovima danas, pa ni slične.

Ipak, delimično ograđivanje inteligencije i države od crkvenog i verskog, otvorilo je prostor ideologijama dvadesetog veka, otvoreno antiverskih i anticrkvenih. Međutim, s obzirom da je osnovni kulturni obrazac ipak zadržan, momenat početka diskontinuiteta istog nalazimo u 1918-oj godini, pri čemu raskid sa tradicionalnim srpskim kulturnim identitetom istovremeno označava i početak jugoslovenskog za koji, iako jugoslovenske države više nema, ne možemo da kažemo da i danas ne egzistira u našem političkom životu i društvu uopšte, sa i dalje dominantnim položajem.

Odnos vlasti prema „srpskom pitanju“ jeste posledica raskida sa viševekovnim kulturnim obrascem, a period posle 1918-te i uspostavljanja nove kulturne politike, zacrtao je pravac novog kulturnog delovanja, pa je svaka naredna decenija od tad, odisala još negativnijim stavom po „sve ono sa predznakom srpsko“. Ozbiljniju analizu ovog fenomena pronalazimo kod Mila Lompara u njegovom „Duhu Samoporicanja“, koji razbija svaku zabludu ideologije jugoslovenstva i titoizma, gde takođe možemo pronaći odgovor na pitanje: kakva bi kulturna politika trebalo da postoji, za početak, a potom, na osnovu objektivnog poređenja sa ostalim idejama, odrediti joj mesto koje joj pripada.

Dok se osnovi kulturne politike Srba i dalje budu cenzurisali, potiskivali, i na svaki drugi način marginalizovali i kriminalizovali, pojam slobode koji smo poznavali iščeznuće takođe, a mogućnost da imamo sopstvenu državu trajno će nestati, ne zato što će to drugi tako urediti, već zato što ćemo mi to želeti.

Ivan Grbić

POSTAVI ODGOVOR

*