Иван из Ваљева, дао отказ и кренуо пешке на Свету Гору!

0

Док је многима незамисливо да препешаче са једног краја града на други, Иван Стефановић из Ваљева, ставио је ранац на леђа и са прага своје куће кренуо пешке све до Свете горе. Сваког дана он пређе више од 30 километара, а на крају ходочашћа с поносом ће моћи да каже да је препешачио 800 километара.

На овај нимало лак подухват, одлучио се најпре у жељи да сазна колику снагу духа поседује, али и да би стекао нова искуства и упознао различите људе.

– Већ дуже време желим да остварим свој сан и одем на ходочашће до Свете горе. Зато сам 13. јула дао отказ у фирми у којој сам радио, направио план путовања, ушетео мало новца, спаковао основне ствари у ранац и 26. јула кренуо на пут. Обележио сам краћи пут, који води кроз планине, а успут желим да обиђем и све цркве и манастире. Циљ ми је да дођем до Свете горе до 3. септембра, целим путем пешачећи. Знам да ће бити тешко, али знам да ћу успети – сигуран је овај Ваљевац.

Пут пун искушења

Прву паузу, након пуних пет километара пешачења направио је на Дивчибарама, где је, како каже, доживео и прво искушење.

– Сам почетак пута био је надахнут вољом и подстицајем самог ходочашћа, док нисам стигао до уласка у Дивчибаре, где ме је ухватио јак пљусак. Покушао сам да нађем заклон, али у року од пет минута, облак се сручио на мене. По најјачој киши сам дизао шатор, био сам мокар до голе коже! Спавајући поред пута, на мокрој и хладној земљи, задобио сам јаку прехладу и сутрадан сам пао у искушење да се вратим у Ваљево. Ипак, наставио сам, иако ме је прехлада држала наредних пет дана. То је било моје „водено крштење“ – прича Иван кроз смех.

Наредно искушење сачекало га је у Брусу. Преспавао је у пријемној сали цркве, на неудобној подлози и неиспаван се пробудио да настави пут, кад му је пукла дршка од ранца.

– Први ташнер налазио се тек у Блацу, докле сам морао да пешачим 30 километара, уз то једва вукући ранац од 25 килограма. Био сам психички и физички преморен и мало је фалило да седнем на аутобус и вратим се у Ваљево. Нашао сам снагу у себи, некако везао ранац и наставио – сећа се Иван.

„Људе које сам упознао променили су ми живот“

Већ у Блацу срео је мештане који су му без задршке понудили да преспава у њиховом стану. Они нису били први чија доброта је ганула овог преријског пешака.

– Људи великог срца појачали су ми веру и учинили својим делима моје путовање богатијим. Свештеници и мештани градова кроз које сам пролазио нудили су ми новац, преноћиште и храну и нису тражили ништа заузврат. У Чачку сам упознао сасвим обичне људе, који су ме позвали да седнем с њима и након што сам им испричао шта радим и где сам се упутио, свако од њих је извадио по неку новчаницу и пружио ми. Нисам желео да прихватим, али они су инсистирали.

Такође, кад сам пролазио кроз Овчарску – Kабларску клисуру, упознао сам једног веома духовног човека Милоша. Питао сам га где могу да поставим шатор, а он ме је позвао да преноћим у његовом дому. Нисам веровао кад ми је рекао да сваке године иде на ходочашће до Острога – прича Иван.

Ходочашће као хуманитарна акција

Да би свом путовању дао већи смисао, а себи подстрех да не посустане, Иван је одлучио да током путовања прикупи новац који би поклонио деци којој је помоћ најпотребнија. Ходочашће до Свете горе био би почетак хуманитарне акције, која би се наставила његовим наредним пешачењима до у Рима и севера Шпаније.

– Тренутно покушавам да смислим најбољи систем донација, путем порука или директном уплатом на рачун, где бих донирао новац који сакупим на путовању. Kако сам кренуо са веома мало новца од куће, током пута планирам да радим и зарађени новац уплаћујем за децу како у Србији, тако и у деловима света који су најугроженији. Осим тога, повезао бих се са хуманитарним организацијама у Европи, које би се укључиле у моју акцију – објашњава хумани Ваљевац.
Kурир

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*