Ivan Maksimović: Nekoliko loših ljudi i još gorih filmova

0

Grupa mladih pokušala je da spreči prikazivanje filmova, od kojih oba neopravdano nose i epitet „dokumentarni“ umesto – propagandni, u Novom Sadu „Kosovo, nazdravlje“ a u Kraljevu i Nišu osujetila nameru da bude prikazan „Albanke su naše sestre“.

Ovi filmovi za temu imaju događaje na Kosovu i Metohiji iz perioda ratne prošlosti a na koje danas gledaju akteri i učesnici sukoba iz ugla ljudi koji se sa tim ratom nisu složili. To jest, navode da niko nije pitao ni njih ni njihovu decu da li žele da ratuju ili ne(!?!), jer to je valjda praksa  u svetu da kada vas napadnu teroristi idete od vrata do vrata i pitate ljude da li žele da pruže otpor ili ne…

 

Međutim, za prvi film je dovoljno reći da autori navode da je to susret dvojice ljudi, bivšeg dečanskog monaha i bivšeg teroriste „UĆK“ koji: „dok se opijaju, pretresaju konfliktnu kosovsku stvarnost za kafanskim stolom“…

Drugi je, pak, još i mrskiji. Barem većini naših sagovornika ali i redakciji KM Novina. Tu govore protagonisti nelegalnog otceljenja Kosova i Metohije, majke uplašene za svoje sinove (nikako i za tuđu decu kojoj ne mogu oprostiti što se nisu izložila smrti a o onoj koja su smrti bila izložena pa i poginula, ili ne razmišljaju ili na njih gledaju sa prezirom), pa i sami uplašeni sin kao naročita „poslastica“. Taj nekadašnji vojnik savezne Republike Jugoslavije, Srbin, dezerter koji je pobegao iz vojske tokom rata kako bi se sakrio pod suknju svoje mame, inače „žene u crnom“, danas pokušava da nametne svoj stav kao uzvišeni, ljudski čin junaštva i pravednosti.

Oba filma agresivno diktiraju tezu prema kojoj je rat na Kosovu i Metohiji sa šiptarskim teroristima – nametnuo tadašnji srpski režim! Pojava terorista se tretira, negde manje negde više izraženo, kao „nužnost u odbrani albanskog naroda“(?!?) O srpskim žrtvama i posledicama albanskog terora – ni jedne jedine reči. Ovde se grubo krši Krivični zakon Republike Srbije, Ustav, pravo i pravda u svakom smislu tih reči i promoviše sve suprotno od toga.

Braća i muževi „albanskih sestara“ –  teroristin „UĆK“ sa odsečenim srpskim glavama, Suva Reka pre intervencije srpske policije 1998. godine

Prekid i sprečavanje projekcija ovih filmova izazvali su burne reakcije pojedinih medijskih udruženja koja su sa autorima bliski ili su oni njihovi članovi. Od države uglavnom traže da svima kojima se ne sviđaju ovi filmovi, budu ukinuta prava na protest i da budu kažnjeni zbog neslaganja sa njima. Zbog takvih prozivki i nerazumnih zahteva, reagovalo je čak i Udruženje novinara Srbije koje je zahteve nazvalo – politizovanim a te novinare – političkim aktivistima, što je zapravo pokazatelj da se ovde o novinarstvu najmanje i radilo.

Šta su želeli oni koji su ove filmove napravili i šta predstavlja ova snažna kampanja, pokušali smo da protumačimo kroz stavove naših sagovornika stručnih u svojim oblastima a iz kojih uglova je sve ovo potrebno sagledati.

Pošto je pre svega reč o filmovima koji za tematiku imaju Kosovo i Metohiju, tu svakako treba pre svega uzeti u obzir stav Ninoslava Ranđelovića, nezavisnog autora i reditelja koji je upravo o događajima u južnoj srpskoj pokrajini napravio najviše dokumentarnih filmova, čak 19 i to u najdramatičnijem periodu – od 1998. do 2007. godine kao i na desetine televizijskih reportaža. Dok autori najnovijih i spornih, ponajviše političkih filmova, pokušavaju da ubede javnost da je njihovo prikazivanje „ljudsko pravo koje se mora poštovati“ dotle je Ranđelović u svojim filmovima obrazložio i prikazao brutalno kršenje ljudskih prava Srba sa KiM što je imalo odjeka i u Ujedinjenim nacijama koje su te filmove umnožile i dalje distribuirale.

Da ga država i određeni slojevi SPC nisu sabotirali, sigurno bi učinak bio i mnogo zapaženiji, jer osim „Studija B“ ni jedna druga televizija nije želela da ih prikaže ali je svakako ogroman uspeh to što su emitovani na preko 140 svetskih televizija!

Svoje utiske o spornim filmovima i događajima Ranđelović je za KM Novine izneo odmah nakon što ih je pogledao.

„Zaista ne znam šta tu ima da se kaže. Propaganda koja za cilj ima samo da u još teži mrak zakopa istinu o zločinima nad Srbima i nealbancima na KiM, pravom povodu za rat koji se tamo vodio, i da obeshrabri bilo koga koga ta istina zanima da je dalje traži i svedoči… Naravno, i dalje ostaje najteža stvar to da zvanični režim u Beogradu čini sve što je moguće da ova i ovakva propaganda nađe svoje plodno tlo i da buja…

Sami dokumentarni filmovi su zapravo smešni. Posebno onaj „Kosovo, nazdravlje“. „Prijateljstvo“ bivšeg monaha i bivšeg pripadnika KLA, koji uz lozu i pivo „ćaskaju“ o davnim događajima ostavlja gledaoca u apsolutnom neznanju šta se na KiM uopšte dešavalo tih godina kada je jedan od njih bio monah, a drugi terorista. Ko je tamo ratovao i zbog čega, ko je od koga bežao i gde? Ko je koga ubijao i zašto… Neće gledalac moći išta da sazna o tome, osim da bivši monah sada ima ženu koju voli, i da bivši terorista ume da psuje na engleskom.

Svedočanstvo „prijateljstva“ albanskog ljubitelja i spasitelja pasa i srpskog domaćina koji za njega radi, daće strpljivom gledalocu jednu važnu istinu – da je evro osnov života i postojanja, i da suma od 150 evra može da zadovolji potrebe ljudi koji na KiM danas žive, bez obzira na nacionalnost.

Film „Albanke su naše sestre“ je više odvratan nego smešan. Uglavnom zbog toga što ružne i lažljive Srpkinje veličaju svoje „svedočenje istine“, a dezerteri i najblaže rečeno, zbunjeni, strašljivi srpski muškarci poručuju budućim generacijama u Srbiji da je stvar ponosa i hrabrosti ne pružati otpor kada sunarodnici bivaju ubijani a otadžbina okupirana“ prenosi Ranđelović svoje utiske o ovim filmovima.

Da postoji više nego opravdana sumnja o isplaniranom projektu sa precizno osmišljenim i jasno izraženim ciljem potpunog izvrtanja istine, i mentalnog terora koji se nad srpskim narodom sprovodi, tvrdi i Milinko Milinčić, urednik portala Srbijadanas. Net. Poznatom po nedvosmislenom i kritičkom pristupu kako režimu tako i destruktivnim pojavama i organizacijama u našem društvu. Milinčić nema problem da definiše ideje nedavnih događaja oko kojih se digla velika medijska buka.

Nataša Kandić i Aleksandar Vučić, stari znanci. Ništa nije isključeno.

„Česte prošiptarske provokacije NATO agenture, koja u Srbiji deluje pod plaštom nevladinih organizacija, imaju veoma jednostavan cilj. Za sve sukobe i ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji okriviti Srbe. Ta NATO agentura koja organizuje nekakva kulturna dešavanja, bilo da su u pitanju nekakvi festivali ili projekcije filmova, pored čisto provokativnog cilja ima i jedan veoma praktičan. Srbima nametnuti krivicu za ratne sukobe i iz same Srbije gurati priču o Srbima kao zločinačkom narodu kojem, eto, zbog počinjenih zločina treba rasturiti zemlju i etnički očistiti narod. Nevladine organizacije koje stoje iza takvih projekata nisu ništa drugo do deo agenturne mreže NATO pakta koji za ono što radi dobija ogromna materijalna sredstva od zemalja članica NATO i ta se sredstva u zadnjih deceniju ipo mogu meriti stotinama miliona evra. Sa malo uloženog novca uz pomoć domaćih izdajnika i petokolonaša NATO pokušava sebe da abolira od odgovornosti za teška kršenja mađunarodnog prava i strahovite ratne zločine počinjene nad Srbima. Na žalost ta i takva propaganda opstaje kod nas gde jedna šačica dobro plaćenih izdajnika već gotovo dve decenije bukvalno teroriše čitavu Srbiju u koju bi da dovuku i da daju podijum osvedočenim srpskim neprijateljima i krvnicima. Da imamo državu i nezavisno pravosuđe, na koje se tako često pozivaju zapadne marionete na vlasti, rad takvih organizacija i ljudi bio bi zabranjen i stavljen van zakona jer je reč o otvorenoj neprijateljskoj delatnosti koja sa ljudskim pravima i idiotskim pričama o pomirenju nema ništa već je deo sveobuhvatnog specijalnog rata koji se protiv Srba vodi već decenijama“ kaže Milinčić za KM Novine.

Naime, ovi filmovi nemaju nikakvih istinski dodirnih tačaka sa dokumentarnim žanrom jer oni nisu nikakav dokument stvarnosti već grubi i zlonamerni falsifikat. Oni se jedino mogu posmatrati kao devijantna i destruktivna pojava u toj oblasti koja svojim pristupom razara ovaj filsmki žanr dovodeći ga u potčinjeni položaj kako bi grupa ljudi njime mogla da eksploatiše fondove stranih interesnih kopmanija i korporacija koje za cilj imaju totalno razaranje ove države i ništa drugo. To potvđuje i spisak sponzora ovih uradaka gde se ističu „BIRN Kosovo“ (izuzetno aktivni u ostvarivanju separatističkih težnji kosovskih Albanaca pri čemu najčešće koriste nezakonite metode obmane i krivotvorenja, registrovani pri paralelnim institucijama tzv „republike Kosovo“), zatim Forum ZDF (nemačka civilna mirovna služba), kao i delegacija EU u Srbiji čijim su sredstvima finansirni ovi propagandni filmovi i još Nezavisno udruženje novinara Vojvodine sa izraženim dugogodišnjim antisrpskim delovanjem.

Najbolji sud o onome što nas od ovde udruženih može očekivati, daće onaj ko ih dobro poznaje a to svakako jeste srpski reditelj Predrag Jakšić. Iako autor nekoliko kratkih i dokumentarnih filmova, domaćoj javnosti poznat je po filmu „Povratak“ za koji je napisao scenario i režirao ga a u kome je sarađivao sa nekim od najznačajnijih imena srpske i holivudske kinematografije. Živi u Vojvodini gde se filmom bavi iskreno, ne interesno. U jednom od ranijih intervjua o srpskoj kinematografiji je rekao da „uvek može gore“ jer je „iskrenosti se manje“ a svetu pružamo ono što od nas želi da vidi.

O filmovima o kojima je ovde reč za KM Novine kaže da nije siguran koliko je relevantan da o konkretno o njima govori „a da to ne bude ona priča o nečemu što nisam gledao (“nisam gledao, ali ništa ne valja”) jer bih onda samo dao na značaju toj drugosrbijanskoj igri valjanja u blatu. Prosto, čovek bira šta će gledati, kao što bira šta će čitati, govoriti ili raditi. Recimo, zaista ne bih želeo da gledam film “Albanke su naše sestre” koji se pominje ovih dana. Znam koje organizacije to promovišu (i kakva je njihova idelogija) i o njima nemam dobro mišljenje, pa stoga mogu da naslutim kakav je film i šta me kao gledaoca sve može dočekati. Zaista tako nešto ne mogu da gledam a da u sebe ne unosim to njihovo zlo. Prosto, ko hoće nek to gleda, na volju mu, i na dušu mu, takođe prosto“ lakonski rezimira Jakšić.

No, jeste pitanje – ko će te filmove gledati? Organizatori projekcija se žale na mali broj prisutnih usled „pritisaka“ iako ničim ne mogu da dokažu interesovanje za njih.

Kako onda to da u Srbiji u kojoj nemo posmatramo otimanje dela teritorije koje sprovodi vrh državne vlasti već godinama, ćutimo pred drastičnim i konstatnim pogoršanjem uslova života, gubimo ličnu i poslovnu sigurnost, nezainteresovani smo pred najezdom migranata i opasnošću da sva državna svojina, zemljište i izvori vode pređu u ruke stranaca a reagujemo na realno beznačajne iako duboko zlonamerne filmove dok mnogo značajniji festivali promocije kosovskih separatista prosto neometano već godinama prolaze? Odakle ovakva požrtvovanost u sprečavanju prikazivanja takvih filmova čiji bi mnogo manji domet bio da smo ih naprosto prećutali a prećutali smo mnogo štetnije ostvarenje „Dubina 2″ koje takođe forsira laži i izvrće istinu o hladnjači u Batajnici, inače u režiji istih organizacija? Njihovi proizvođači su ovaj put vrh svoje udarne igle usmerili na kapislu koja treba da inicira reakciju poteza čiji će rezultat predstavljati bitan doprinos promociji njihovih političkih ciljeva. Prosto rečeno, navodno protivljenje prikazivanju filmova je način da se omasovi malobrojna publika i da se kod velikog broja ljudi izazove interesovanje da ih pogledaju, u čiju svrhu nije isključena zloupotreba iskrenih aktivista i članova ovih organizacija. Da li je onda moguć odgovor na to da su u Nišu protestanti pretili organizatorima „Vučićevim obezbeđenjem“ koje „zna sa novinarima“? Nije tajna ni da su preko svog vrha Zavetnici i Obraz pod Vučićevom kontroloma ovde nas iznenađuju ekspeditivnošću kakvu po prvi put pokazuju. Naime, reagovali su gotovo istog trenutka kad su filmovi i objavljeni. Kako su saznali za njih pre medija i javnosti?

Bilo kako bilo, i političar sa Kosova i Metohije, Momčilo Trajković, koji je u toj oblasti mnoge kolege „ispratio“ na ovaj ili onaj način, ranjen od Albanaca u svom stanu u Prištini po povlačenju srpskih snaga 1999. godine, proživeo mnoge gorke dane i stradanje a ostao da živi gde je i rođen, na centralnom Kosovu. Poput većine ljudi iz naroda ima razumevanja i posredno odobrava ovakvu vrstu legitimnih vidova protesta. No, i on prepoznaje umešanost političkih interesa u ovom slučaju i nema dilemu o ciljevima ovih filmova.

Filmovi uvek prikazuju situaciju u kojoj su Srbi agresori koji napadaju dobre Albance a to prosto nije istina, zato se i prećutkuju zločini Albanaca. Sada još imamo i situaciju gde neki prestavnici medija zahtevaju od države da spreči svaki oblik otpora takvoj propagandi, to je zaista žalosno.„To je, ustvari, silovanje realnosti i pokušaj nametanja Srbima krivice, s jedne strane, a oslobađanje Albanaca od bilo kakve odgovornosti za zločine koji su činjeni nad Srbima na Kosovu i Metohiji, s druge strane. Ne čudi me reakcija u Nišu i Novom Sadu, jer su širom centralne Srbije proterani kosovsko metohijski Srbi. Dok oni, najčešće ne mogu da se vrate u svoje kuće, na svoja ognjišta, baš zbog žestoke, čak oružane reakcije njihovih albanskih komšija, dotle kreatori „normalizacije odnosa“ tom istom narodu žele da nametnu da je on jedino kriv za sva stradanja u ratovima vođenim na teritoriji bivše Jugoslavije, dakle, za krivicu režiranu u filmovima. Očigledno je da je sve to deo strategije Vučića i centara moći da „menjaju“ mentalni sklop Srba, da im „ispiraju mozak“, odnosno, da započnu projekat njihove tzv. „demitologizacije“ veruje Trajković.

Jedan od službenika svetskih centara moći, nekadašnji oficir, portparol zadužen za medijske izveštaje NATO-a na KiM u prvim godinama okupacije, Norvežanin Kristian Kaš, je baš na Kosovu i Metohiji razbio sopstvenu čauru u kojoj je trebalo da provede svoj mandat i posluži u medijskoj manipulaciji poslodavcima. U tome je presudnu ulogu imao albanski teroristički napad u Livadicama kod Podujeva, počinjen nad Srbima iz mržnje, pod patronatom NATO snaga. Nakon višečasovnog boravka na mestu zločina, gde su eksplozivom albanski teroristi digli u vazduh autobus sa Srbima koji su krenuli na Zadušnice, Kristian više nikada na stvarnost na KiM nije gledao istim očima. Dostigao je taj nivo da je i sam pokrenuo portal od nazivom „Sori Serbia“ (Izvini Srbijo) gde, između ostalog, ukazuje upravo i na ovakve pojave kao na prepreke zajedničkog života.

„Nisam gledao sve ove filmove ali, naravno, moramo da uspostavimo dobre odnose između Albanaca i Srba. Prema onome što ja znam ti filmovi su rađeni po etici Novog svetskog poretka ali to neće pomoći ljudima u realnom životu, tek kada Srbija uspostavi kontrolu na Kosovom, moći ćemo da nađemo model po kome će se dobri odnosi između Albanaca i Srba razvijati.

Ali, kada Vlada Srbije ima deklarisanu LGBT osobu na poziciji Premijera, koja živi da bi bila podanik globalizma, onda vidimo kako to ide. Ne bi me iznenadilo da je Ana Brnabić član Bilderberg grupe ili nešto slično. Ona, Vučić i ostatak bande su prodali svoju zemlju“ navodi Kaš u kratkoj izjavi za naš portal.

Novcem, nama bez sumnje neprijateljske Evropske unije, napravljeni su ovi antisrpski filmovi čiji opis kaže da su „o albansko srpskim odnosima“ kako bi privukli a onda šokantnim sadržajem demoralisali gledaoca koji očekuje makar minimum pristojnosti i objektivnosti. Njima ne smeta da lažno govore o događajima čiji smo i sami svedoci ali i žrtve, prateći instrukcije i interese svojih mentora koji bi da zacementiraju „opravdanost“ genocida nad Srbima. Analogno tome ne smeta im ni da se pitaju „ko su mentori“ onih Srba koji su se isprečili mrskom idirektnom aktu protiv njih?! Od kada je to ljudskom biću potreban mentor da bi ustao protiv nepravde i laži? Ipak, oni te mlade ljude nazivaju „huliganima“ i traže da im država uskrati pravo da se protiv toga bune, pa i da budu kažnjeni ako ipak pokušaju!

Antisrpska propaganda koja je trebala da zatruje sve srpske istočnike i unizi ih, podsmeje i zatre, nije novina već postoji sto i više godina. To tvrdi Zorica D. Peleš, kako kaže, „istoričar od Boga“ i biograf prote Stevana M. Dimitrijevića, izuzetno vrednog biografskog dela.

„Žao mi je što smo naše mlade ljude previše opteretili našim zabludama iz prošlosti, koje su kao posledicu imale sva krvava događanja. Rasla sam u periodu komunizma, u kome nije bilo baš poželjno misliti svojom glavom, već se sve primalo kao zdravo za gotovo.
Nisu nas učili da mislimo o nama, o našoj srbskoj naciji, već su nam decenijama gurali pod nos parolu bratstva i jedinstva. Naše pradede i naši dedovi progutali su prvo pomirenje i praštanje „bratskim“ narodima posle Prvog svetskog rata. Naši roditelji su progutali drugo pomirenje sa tim istim „bratskim narodima“, posle Drugog svetskog rata. Mojoj generaciji nametnut je rat zbog ta dva pomirenja, a sada i našoj deci i unucima se ponovo nameće novo, treće, pomirenje.

Pitam se dokle tako? Zar da osuđujemo ovu našu mladost, stasalu pod NATO bombama i sankcijama, zbog njihove želje da imaju pravo na svoj izbor? Zahvaljujući današnjim uslovima života i neprekidnoj medijskoj prisutnosti u njihovim svakodnevnim životima, naši mladi su daleko postali odlučniji od nas starijih, koji smo se često, zbog mira u našoj zajedničkoj kući, sklanjali u stranu. Mladima je toliko toga danas dostupno, za razliku od nas starijih, i oni bolje čuju huk vremena koje dolazi i ne žele da budu prevareni činom nekog novog pomirenja, kao mi i naši preci. Oni žele da žive, jer na ovaj svet su došli da bi se rodili, a ne da bi umrli. Oni žele da budu u ovom svetu radi smeha, a ne radi suza. Oni nikoga ne diraju, ne daju svoje, a tuđe neće. Oni samo žele svoje parče neba. Muka mi je od svih silnih „pomiritelja“, koji se, za šaku evra, iz petnih žila dodvoravaju necivilizovanom zapadnom svetu i u svemu vide samo korist za sebe. Preksinoć sam bila na Kolarcu, na promociji knjige „Srbija do Šangaja i nazad“, mog prijatelja Stanka Stojiljkovića i na njoj je bio i moj dugogodišnji prijatelj Milan Raspopović, koji je bio prvi direktor čuvene Matematičke gimnazije i to ravno 30 godina. Srce mi je bilo prepuno radosti dok je govorio o uspesima mladih iz njegove gimanzije, kojima nema premca u svetu po osvojenim zlatnim medaljama. I zar mi, sa takovom mladošću i takvim kapacitetom znanja, treba da pružamo ruku pomirenja nekome ko nije dostojan ni našeg prezrenja?“ sa punim pravom se pita Zorica Peleš.

Zlo više nije umotano u primamljivu ambalažu, ono se nameće bezobrazno i razgolićeno, agresivno zahteva da bude poštovano u svom izvornom obliku, i upravo potpuno saglasno onome što je Peleševa ovde iznela! Tako jedan od predvodnika projekta koji nam je ove filmove plasirao, Dinko Gruhonjić programski urednik tzv., „Nezavisnog društva novinara Vojvodine“, one koji ne žele da trpe ovako sramnu propagandu nazvao je „klerofašistima“ i „neonacistima“. Nastavljajući da vređa on je dodao da „nećemo dozvoliti da nas razne bitange nekažnjeno maltretiraju. Mi ćemo adekvatno odgovoriti, ali nećemo odgovoriti hrišćanski na šamar, nego partizanski„(!?!). Pokušavajući da se izvuče on je još rekao da to nije pretnja već „prinuđenost na samoodbranu“.

Naime, pravo na samoodbranu mu niko i ne poriče ali teze koje kroz ove filmove provlače jesu napadna istinu, pravdanje i veličanje albanskih zločina i terora. Takva njihova agresija izazvala je ono što im se desilo a jedino se to može nazvati samoodbranom. Gruhonjić nije samo pretio već je otvoreno objavio rat svima koji drže do tekovina srpskog naroda, njegove istorije, kulture do Pravoslavlja.

Zbog toga Srbi moraju da zauzmu nepokolebljiv stav u odbrani izvornog srpskog etosa koji se nalazi pred vratima svoje propasti. Ne samo da imamo pravo već imamo obavezu da se pobunimo i upotrebimo sva zakonska sredstva braneći istinu i nacionalnu čast. Kroz njih i sopstveno spasenje.

Ali, budući da stanje nije redovno, da su sve državne institucije pa čak i vrh SPC pod kontrolom Zapada i u položaju okupiranih, nameće se neophodnost da pored zakonskih pribegnemo svim onim podrazumevanim sredstvima u borbi koja se u takvim okolnostima vodi u kojoj će nam, ako dozvolimo da budemo poraženi, biti nanete nesagledive posledice po čitav naš narod i budućnost. To je borba koju kroz čitavu našu istoriju, kako je M. Ekmečić to definisao, „dugog kretanja između klanja i oranja“ do sada nismo izgubili. A to ni ovaj put, budimo iskreni, nije tako teško. Ipak se radi o svega nekoliko loših ljudi i još gorih filmova.

KM Novine

POSTAVI ODGOVOR

*