ИЗАЗОВИ КРАЉЕВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ НАКОН БАЛКАНСКИХ РАТОВА

0

Црна Гора је из Балканских ратова изашла као побједница и добила је територијално проширење. Црна Гора је прије Балканских ратова имала око 300,000 становника, а нове територије су имале око 200-220,000, од тога 160,000 муслимана, 20-25,000 католика и 50-60,000 православаца. У Црној Гори се нашло око 100,000 Албанаца. Ово је била промјена за Црну Гору која је прије Балканских ратова била скоро потпуно православна, док је сада око 30-35% било неправославно. Интегрисати ове нове области у Црну Гору је био велики изазов јер између старе и нове Црне Горе нису постојале неке везе, чак нису постојали ни неки већи путеви. Имамо извјештај о путу између Андријевице Пећи из којег сазнајемо да је путовање тим путем било веома опасно, а да је пут од Пећи до Ђаковице био још опаснији те да њиме могу проћи само коњаници и неки издржљиви горштаци. У априлу 1913. група црногорских посланика је влади упутила приједлог да се трасира колски пут од Колашина до Мојковца и Бијелог Поља и да се почне са изградњом. У јуну 1914. влада је заиста почела са овим пројектом, али је избијање Првог свјетског рата прекинуло даљи напредак.

Међутим, далеко већи проблем за Црну Гору јесте било то што је становништво нових територија било већински неправославно и непријатељски настројено ка Црној Гори. Албанци су хтјели уједињење са новом, независном Албанијом. Између Црногораца и Албанаца постојала је дуга традиција непријатељства. Ипак, неки муслимани као Сафедин-бег Махмутбеговић су пришли црногорској власти. Црна Гора је знала да неће моћи задржати нове области уколико нешто не направи. Имамо податке да је црногорска влада планирала насељавање Црногораца тј. Срба у област Ђаковице. У новим областима још су увијек владари османски феудални односи. У извјештају из Пљеваљског краја сазнајемо да је однос ага према сељацима био сличан односу господара према робовима. Капетан Симо Шиљак је у мају 1913. у извјештају о Пљеваљском крају такође напоменуо и менталитет тамошњег становништва. Становништво је углавном било неписмено, али је напоменуо да је национални идентитет развијенији код Срба него код муслимана који свој идентитет углавном везују за религију. Ипак, Шиљак је напоменуо да пљеваљски Срби углавном мисле само о себи, за њих је слобода укидање муслиманских господских права и ослобађање од обавеза према држави. Шиљак је такође рекао да међу пљеваљским Србима постоји слугански менталитет, али такве тезе се не могу баш оправдати ако узмемо у обзир побуне пљеваљског становништва против Османлија, као што је Раоничка буна.

Разлика између старе и нове Црне Горе је било и земљиште. Нове области су располагале великом количином доброг земљишта, па је у фебруару 1914. саопштено да се црногорским насељеницима у новим областима може подијелити 150,000 рала земље, од чега 100,000 у Метохији. Влада Црне Горе је одлучила да стане на крај и злочинима у новим областима. Било је злочина на обе стране. Многи Црногорци су се светили муслиманима. Комисија коју је црногорска влада послала је утврдила да је било доста злочина над муслиманима те да је било и насилног покрштавања. Неки муслимани су отишли у шуме и одатле дјеловали. Хоџе су говориле да прави муслиман не може да живи под управом друге вјере те да сваки Турчин који умре у Црној Гори није прави Турчин. Због овога су постојали планови да се муслимани иселе из Црне Горе.

Неки муслимани су се одлучили на побуну. У марту 1914. гусињски муслимани су били у контакту са Скадром. Црна Гора је наредила локалним властима уз албанску границу да пазе и да спријече покушај пребацивања оружја из Албаније у Црну Гору. Дакле, са једне стране имамо црногорске злочине над муслиманима, а са друге стране муслиманске припреме за побуну. Све ово је спријечавало изградњу нормалних, међувјерских односа. Почетком 1914. црногорска жандармерија је реформисана, а повећано је и бројно стање. 1914. су одржани посљедњи пријератни избори у Црној Гори, али гласало се само у оној старој Црној Гори прије Балканских ратова. Ситуација у новим областима још увијек није била довољно стабилна. Црна Гора је у Први свјетски рат ушла као земља са велики проблемима. Проблеми су постојали и на политичкој сцени, али велики проблем је било управо питање нових области. Краљевина Црна Гора није имала довољно времена да покуша нека већа рјешења јер је врло брзо након припајања тих области почео и Први свјетски рат у којем је Црна Гора била окупирана, а послије рата је постала дио Краљевине СХС.

Српска историја

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*