Изборни систем оцењен слабом двојком

0

Kолико посланика треба да има Народна скупштина, како решити проблем неједнаке заступљености свих делова Србије у парламенту и да ли земљу треба поделити у више изборних јединица, кључна су питања о којима би требало отворити широку дебату у друштву како би Србија добила одговарајући изборни систем.

Филип Лукић
28 Апр, 2017
Тренутно стање не охрабрује, јер је према анализи индекса демократичности тренутни изборни систем добио оцену 1,95, речено је на представљању Извештаја о напретку у области бирачког права у Србији. Један од разлога овако лоше оцене јесте неједнака териоријална представљеност, односмо доминација великих градова као што су Београд и Нови Сад.
“Чак 70 одсто становништва Србије у претходних 17 година није имало своје представнике у парламенту. Трећину посланика у свим сазивима од 2000. године чине они који имају пребивалиште у Београду”, каже Гала Бончић са Правног факултета Универзитета у Нишу.
Додаје и да би се тај проблем могао решити поделом Србије на изборне јединице.
“Најдемократичнији би био пропорционални систем у ком би садашњи окрузи чинили посебне изборне јединице, а свака од њих би давала тачно утврђен број народних посланика. Тако, на пример, Београд би имао 57 представника, док би Пиротски и Топлички округ давали по три”, објашњава Бончић.
Поред тога, проблем је и низак ниво одговорности који народни посланици исказују према грађанима који су их изабрали и због тога је неопходна промена читавог изборног система. Међутим, док до те промене не дође, постоје проблеми које је могуће решити и изменама у оквиру постојећег изборног система, сматра адвокат Петар Пешић. На неке од промена смо се обавезали и у оквиру преговора са Европском унијом, односно Акционим планом за Поглавље 23.
“Предвиђено је увођење интегративне клаузуле, која између осталог подразумева увођење активног и пасивног бирачког права грађана ЕУ, тј. могућности да се гласа за Европски парламент и локалне институције”, наводи се у Извештају о напретку у области бирачког права у Србији.
Наиме, тренутно законодавство каже да бирачко право имају само држављани Републике Србије, док је у европским држава пракса да свако ко има пребивалиште на територији неке земље, може учествовати на изборима

Један од предлога је и да се број потписа које је потребно скупити за кандидатуру смањи.
“Србија је међу земљама које захтевају највећи број потписа за кандидатуру. У неким државама се, на пример, број потписа разликује у односу на величину изборних јединица. Предлог је да постоји новчани депозит који би заменио потписе подршке и био би прописан одређени број гласова које би требало освојити да би се тај депозит кандидату вратио”, каже Пешић.
Додаје и да се исте грешке стално понављају и да нико од надлежних не чини нешто да се недостаци исправе. Са тим је сагласан и Иван Радојевић из правног тима посматрачке мисије ЦРТЕ “Грађани на стражи”.
“Проблеми постоје од 2000. године. Потребна нам је ревизија изборних правила и процедура, пре свега састава и рада РИK-а, који треба да постане професионално и непартијско тело”, тврди Радојевић.
Наглашава и да је велики проблем непрофесионалност чланова бирачких одбора, који процедуре не познају довољно добро.
“Потребно је да се законом овласти РИK да врши обуке чланова бирачких одбора. Нама најближи би био модел Црне Горе, која је од прошле године увела обавезну обуку коју врше сертификовани тренери током читаве изборне кампање”, каже Радојевић.
Поред недовољне обучености, велики проблем је и доступност информација.
“Требало би да сви записници са бирачких места буду јавно доступни, као и имена чланова бирачких одбора. Преноси седница изборне комисије би, такође, требало да се преносе видео линком како би се обезбедила транспарентност изборног процеса”, закључује Радојевић.
Драган Срећковић из фондације Траг сматра да се сваки пут након избора бавимо више формом него суштином и тиме колико је изборни систем заиста добар. Додаје и да је потребно уредити низ области како бисмо добили квалитетан изборни систем.

 

 

Истиномер

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*