ИЗРАЕЛ: Случај Ахид Ат Тамими

0
  • Aко је светско јавно мњење „заборавило“ Резолуцију № 3379 Генералне скупштине Уједињених нација из новембра 1975. у којој је „ционизам окарактерисан као форма расизма и расне дискриминације“, онда суђење Ахид Ат Тамими, шеснаестогодишњој Палестики, која је ошамарила до зуба наоружаног израелског војника, док се из њеног дворишта припремао да пуца по палестинским демонстрантима, које треба да се настави ових дана, на «велика врата» је враћа у жижу интереса.

Израелски војни судови, што је светској јавности скоро непознато, изручу пресуде апсолутно свима који пруже и најмањи знак противљења акцијама њихових војника, и то без обзира на године старости. Ахид Ат Тамими је само једна од бројне палестинске деце којој се суди. Међутим, њен случај је доспео до алтернативних медија и портала, те је она постала симбол седамдесетогодишње палестинске борбе за људска права, повратак отете земље и борбе против ционизма. Ахид је у затвору од децембра 2017. године, иако је према оценама њених правних заступника “само штитила своју кућу и породицу од израелских војних криминалаца”. Њена мајка Нариман, која је следећи дан пошла да посети ћерку у затвору је такође ухапшена (као родитељ који «није адекватно васпитао своју ћерку») и до данас је у затвору.

Дејна Висали држављанака САД, посетила је село Ахид Наби Салих, како би добила што више информација о проблему са којим се ово село суочило због ширења израелских војних зона за очување незаконитог (према документима Уједињених нација) насељавања јеврејског становништва у овој регији. Када је дошла до куће у њој није било никога од рођака ухапшене Ахид, али се ускоро појавила Џана Џихад, која 11 година фотографише и снима израелске нападе на Палестинце и све поставља на интерент. Она је свету објавила како су израелски војници мучки убили два ненаоружана Палестинца у овом селу, њене рођаке Мустафу Ат Тамимија и деду Рушди Ат Тамимија. Ризикујући своју безбедност ова млада Палестинка упорно скупља доказе о злоупотребама и злочинима Израелаца над Палестинцима, укључујући и протеривања и конфискацију њихове земље. То није лако, јер израелски војници не презају да од новинара отимају камере, мобилне телефоне, фотоапарате, при чему их на лицу места уништавају. Овде је камера моћно оружје, јер снимљено се брзо шаље на одређене адресе, а одатле се информација шири даље. На фејзбуку Џана има 250 000 пријатеља, има на Јутјубу свој канал… Палестинска деца су приморана да брзо сазревају како би се супротстављали понижењима којима их излажу Израелци. Становници села су једогласни да се налазе под окупацијом и да деца морају да знају шта се догађа како би се борили за слободу. Што се тиче Ахид Ат Тамими сељани мисле да је она штитила своје сељане једино с чим је имала – рукама, а њено хапшење сви Палестинци доживљавају као «манифестацију патологије идеологије ционизма којом живи држава Израел».

АМЕРИЧКИ ПОТЕКЦИОНИЗАМ – ИЗРАЕЛА

 

Израелска идеологија и њена патологија може се пратити и у САД. Када је до грађана ове државе допрла вест да су израелски војници 14. маја 2018. године убили 60 и ранили 1700 Палестинаца, многи Американци су се придружили уличним протестима. На митингу су исказали незадовољство чињеницом да Вашигтон не може да контролише свог најближег партнера, одговорног за кршења људских права Палестинаца. Протест је по броју учесника био импозантан, али и по још нечему. Бројне угледне личности америчког културног и друштвеног живота подржали су протесте.

На све ово, као и претходне протесте, је реаговао «Вашингтон» и од 1. јула 2018. године почевши од Јужне Каролине, а потом и у другим државама, ступиће на снагу закон по коме ће свака критика Израела бити сматрана «антисемитизмом». Према новом закону антисемитизмом ће се, између остлаог, сматрати: одређена виђења Јевреја, а којима се може подстаћи мржња према овом народу, реторичке и физичке манифестације антисемитизма усмерене на Јевреје и не-Јевреје, њихову имовину, институције Јеврејске заједнице и верске институције. Оптуживање Јевреја као народа или Израела као државе да су измислили или преувеличали број страдалих у Другом светском рату. Поређење савремене политике Израела са политиком нацистичке Немачке, оптужбе Израела за изазивање међурелигиозних и политичких проблема, примени дуплих стандарда у политици, оптужбе за расизам, критика израелске владе и много, много других дела. Другим речима и само спомињање Израела може довести до кривичног гоњења. Јасно је да ако овај закон заживи у САД веома лако се може пренети у сваку државу света, што би политику цинизма израелске државе учинило недодирљивом и једино исправном (богомданом).

Професорица права са Универзитета Јужне Каролине, Керолајн Наџел је поводом закона о заштити Израела од критика рекла да је исти усмерен против било каквог разматрања израелско-палестинског конфликта и да му је циљ прогон пропалестинских студентских организација које су итекако активне, можда и највише од свих држава, у Јужној Каролини, због чега закон прво и ступа овде. Од 1. јула 2018. фактички и професори и студенти ће морати да заћуте по питању израелско-палестинског конфликта, јер ће доћи под удар закона. Демократски!

Међутим, када су израелски војници за само један дан убили 60 и ранили 1700 ненаоружаних Палестинаца, грађана Израела, а САД су блокирале покушај Савета безбедности Уједињених нација да се спроведе независно истраживање израелских кршења људских права, онда је реакција светске јавности предвидива. Другим речима, није могуће оградити Изаел од критике и оправдавати његово војно и политичко деловање, када се убијају цивили. Подсетимо да се Израел од оснивања непрестано територијално ширио, а признате су границе из 1967. године. Када се погледају мапе, онда човек занеми колико се Израел проширио на штету Палестинаца.

Rezultat slika za израел - ширење граница

ШТА ЈЕ СПОРНО У ЦИОНИЗМУ?

 

За Палестинце тврдња Јевреја да су  „изабрани народ“, тј. изнад осталих народа палнете јесте халуцинација. Џана Џихад подсећа да је 1948. године у палестинском селу Дејр Јасин тадашњи израелски премијер Менахем Бегин изјавио: „Боже, Боже Ти си нас изабрао да освајамо!“ Према социолошким истраживањима јаног мњења које је урадио Израелски демократски иснтитут, око две трећине Јевреја Израела верује да су „изабрани народ“. Осећај више вредности, познато је представља патологију која се јавља због страха и осећаја мање вредности. Алберт Ајштајн је својевремено изговорио „Човек доживљава себе, своје мисли и осећања као одвојене од других. Ово је својеврсна варка у његовом сазнању. То је заблуда, својеврсни затвор за нас саме, који нас ограничава нашим личним жељама и оданости блиским људима“. Другим речима, проблеми се не решавају „религиозним митовима“, те треба чекати када ће се ционисти и Израелци уопште избавити из ових митолошких халуцинација и укључити се у глоблани људску заједницу као људи без патолошке идеологије. Но, до тада се треба суочити са ционистичком идеологијом „према којој не постоји никаква Палестина“, чак ни у културном смислу. Овде Палестинци мисле, између осталог, на догађаје из 1947/8. године када су упоредо са уништавањем 600 палестинских села (овај догађај Палестинци називају катастрофа) увелу забрану да се у медијима и јавности уопште користи овај термин као и термин геноцид. Палестинци подсећају да Изреал уништава или присваја све што је повезано са Палестинцима, па и културу укључујући и кухињу.

Званична израелска иделогија је ционизам који се у науци описује као империјалистичка идеологија, заснована на национализму, расизму, милитаризму и агресивности. Идеологија ционизма (повезана је са стварањем јеврејске државе) појавила се крајем XIX века као одговор на проблеме јеврејских заједница у свету, посебно у Европи. Један од главних извора ционизма је јудаизам, који је пропагирао идеју „богоизабраности јеврејског народа“ и његове доминације над другим народима.

Rezultat slika za Теодор Херцл

Теодор Херцл

 

Аутор политичког ционизма је мађарски новинар Теодор Херцл, који је у брошури „Јеврејска држава“ (1896) разрадиоо идеју да је неопходно створити јеврејску државу ради решавања јеврејског питања. У брошури је формулисао основе доктрине ционизма. Да би се решило јеврејско питање, потребно је дакле, формирати државу у Палестини (мада су разматране могућности и у Уганди, Синају, Аргентини итд.). Коначни избор је пао на Палестину, јер су искоришћени религиозни митови повезани са овом територијом.

Организационо формирање ционизма догодил осе 1897. у Базелу, где је створена Светска ционистичка организација, усвојен програм и проглашени циљеви, при чему је први циљ стварање у Палестини путем колонизације јеврејске државе.

После Првог светског рата и добијања од стране Велике Британије мандата од Лиге народа да управља Палестином, ционисти су приступили насељавању Палестине. За то су користили „мирна“ економска средства, као што је куповина земље, застрашивање,терор и друге форме насиља како би отерали Палестинце.

Да би подстакли Јевреје да се насељавају у Палестину, лидери цинизма су играли и на карту мржње нациста према Јеврејима, па су чак и истребљење Јевреја користили као „импулс“ за остварење своји хциљева. Када су нацисти дошли на власт у Немачкој, као и у првим годинама Другог светског рата ционисти уопште нису узимали учешћа у борби против фашизма, него су чак подстицали Јевреје да узму учешћа у његовим организацијама. Ционисти су, да подсетимо, закључили тајни уговор са нацистичким министарством економије на пет година (1933 – 1938), који им је омогућио да пребаце у Палестину више од 40 милиона долара, потребних за финасирање колониста и наоружавања Јевреја. Овим уговором су ционисти нанели велику штету јединству антинацистичким снагама у Немачкој и Европи уопште.

Стварањем државе Израела идеологија ционизма добила је нови замах, али и нове проблеме које требало да реши. У том контексту формулисане су идеолошке поставке о јединству јеврејског народа и Израела, који се почео посматрати као „држава Јевреја целог света“, а и проглашен је центром целокупног јеврејског народа, ма где живео. На овај начин су учврстили идеју о посебној улози „јеврејске државе“ која је према замислима циониста, имала да игра главну улогу у релизацији политичких циљева Јевреја, те да постане центром ширења ционистичких идеја међу Јеврејима у свету.

Одмах после формирања државе Израел незаконито је 1948/9. заузета велика територија, која је према Резолуцији Уједињених нација (181/II, од 29. новембра 1947. године дата Палестинцима, а политика Тел Авива према Арапима је почела да добија шовинистички и расистички карактер. Израел се почео ширити ка западној обали реке Јордан, сектору Газе, затин на Голанску висораван и Либан. Према Палестинцима држава примењује репресију и масовна убиства (на пример убиства хиљада људи у логорима Сабра и Шатила у септембру 1982. године), чиме су подсетили светско јавно мњење на нацистичку Немачку.

 

ИНТЕЛЕКТУАЛНА БОРБА

 

Палестинцима је постало јасно да их политчко руководство не може да заштити, јер су Израелци успели да их разделе и ослабе, али се сада наде полажу у интелигенцију, која успева да светском јавом мњењу укаже на стварну историју Палестинаца, као и на то     шта се заиста догађа у Израелу. Палестинци су разочарани својим политичарима, јер су потписивањем од стране Палестинске националне администрације платформе са Израелом, која се одрекла права на повратак Палестинаца проганин са своје земље. Сада Палестинци сами пружају отпор, по фракцијама, али је тренутно најснажнији отпор на интелектуалном пољу. Речима Жан Пола Сартра, отпором Палестнци изграђују саме себе. Отпор гради осећај јединства, без обзира на разлике. Такође отпор гради осећај поноса, јер „ако буду сломљени постаће понижене и несрећне избеглице“.

Да посао палестинских интелектуалаца неће бити лак сведочи стварност. Наиме, ционистички историчари и институције већ су фалсификовале палестинску историју и у бројним уџбеницима, монографијама, зборницима научних радова, итд. шире светом своје виђење Палестинаца. Према ционистичкој историји Палестинци су народ номада (сточара) без сосптвене историје, културе и традиције, што преведено на савремеи језик значи – народ који није способан за прогрес. Другим речима Палестинци су „привремена непријатност“. Наравно, ово је систем пропаганде типичан за колонијалне обрасце мишљења. Чему овај систем води најбоље се види из следећих речи: «Ми смо у обавези да протерамо Арапе и заузменом њихово место оснивача Израела Дејвида Бен-Гуриона, а коју Палестинци и данас радо цитирају.

У актуелној фази борбе за слободу Палестинци су се нашли у замци између израелске војне моћи и снажне пропаганде и слабог палестинског политичког руководства. Међутим, дошло је време да се иде даље, а тај корак треба да учини палестинска интелигенција (писци, историчари, политиколози, социолози, новинари и други) и дају стварно тумачење историје Палестинаца и Палестине, како би се оно чуло у целом свету, закључак је  Ремзија Баруда.

 

ИЗВОР: Печат

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*