Извештај проф. Радослава Грујића Милану Недићу о преносу моштију српских светитеља из НДХ

0

Господину Велибору Јонићу
Министру просвете и вера
Б е о г р а д

Господине Министре,
На основу Вашег решења М. П. Опште одељ. Исп. 5771 од 11. априла 1942. године, отпутовао сам за Земун аутомобилом, који Вам је Српска влада ставила на расположење, у понедељак 13 о. м., у 7 ч. ујутро, са г. др. Миодрагом Грбићем, кустосом музеја Кнеза Павла и госп. др. Ј. А. баруном Рајсвиц, немачким ратним управним саветником. У Земуну смо се, око 8. и по ч. у хотел Централу, састали са мајором Владимиром Рогоз, хрватским часником за везу, при опуномоћеном командујућем генералу заповеднику у Србији. По свршеним формалностима кренули смо сви око 9 ч., за Фрушку Гору у два аутомобила и са једним камионом, који нам је стаављен на расположење од немачких војних власти за пренос моштију спрских светитеља.
У Руму смо стигли око 11 ч. Тамо су нас, пред хрватским војним „Попунидбеном заповједниством“, по налогу Вуковског-сремског великог жупана др Еликера, дочекали чланови хрватске комисије гг. Андрес Арис, председник среског суда, др. Франц Кох, срески лекар, и Иван Крститељ Баретић, гимназиски професор. Пошто смо утврдили план даљег нашег заједничког путовања у Фрушку Гору и добили уверење, да су хрватске и немачке војне снаге осигурале нам слободан и безбедан приступ у потребне нам манастире, кренули смо сви око 11 и по ч. за Митровицу, где смо стигли нешто после 12 ч. Тамо нас је дочакао митровички срески начелник г. Јежић, са комесаром министра Шишатовца г. Дитрихом. Од њих смо дефинитивно обавештени – о чему смо још и у Београду слушали – да свете мошти кнеза Стевана Штиљановића у манастиру Шишатовцу леже без ковчега у манастирској цркви, на месту на коме су раније у ковчегу биле. Стога смо одмах отишли код г. Клича, продавца мртвачких ковчега, и за осам стотина педесет куна купили један пристојан и ако сасвим једноставан ковчег од чамових дасака, снабдели га дрвеним струготинама, потребним за паковање, и понели га собом у камиону за Шишатовац.
Из Митровице кренули смо за манастир Шишатовац око 12 и по ч., а стигли смо тамо после 14 ч. Пред манастирском капијом дочекали су нас хрватске усташе, домобранци и оружници, са деловима немачких трупа састављених од домаћих Немаца. Представници те војске и жандармерије известиле су нашега пратиоца госп. Рогоза, хрватског часника за везу, да су сви путеви око манастира војнички осигурани и да мирно можемо свој задатак у манастиру извршити. Комесар госп. Дитрих отворио нам је цркву и одвео нас пред престону икону Христа Спаситеља, под којом је лежало свето тело кнеза Стефана Штиљановића, обавијено покривачима, којима је било прекривено и раније док је лежело у ковчегу, богато украшеном сребрним орнаментисаним и позлаћеним оковом и медаљонима петорице светитеља у емајлу. Тај ковчег, као и све друге драгоцености манастирске, однело је, још прошлог лета, нарочито поверенство изаслато од хрватске владе у Загребу, под вођством госп. Владимира Ткалчића, директора музеја за уметност и уметнички обрт. Том приликом скинута је са главе свети тељеве и однешена сребрна круна, као и друге драгоцености којима је било украшено светитељево тело; па је, приликом скидања драгоценог прстена са леве руке, мало задерана и оштећена осушена кожа на прсту до малог светите љевог прста. За однешене предмете из цркве, ризнице и ћелија мана стирских првенствено хрватске владе издало је решење, које нам је показао манстирски комесар госп. Дитрих, али нисмо имали могућности да га пре пишемо.
Пошто смо утврдили, на основу ранијих описа и фотографија да су поменуте мошти заиста светог Кнеза Стефана Штиљановића, потписани је са госп. кустосом др. Грбићем и шофером Љуб. Антоновићем, као јединим присутним Србима, пажљиво подигао свето тело и сместио га у нови ковчег, донешен из Митровице, добро га осигурали остацима старих покривача и црквеног одјејанија, да се у ковчегу не би помицало и изложило ломљењу, па су онда заклопили и клинцима учврстили поклопац за ковчег и пренели га у немачки камион за транспорт.
По овако обављеном нашем послу, ушао сам са осталима у олтар, где сам уочио, да су и са светог престола и са жртвеника однешени сви најпотребнији предмети за богослужење, као што су антимине, јеванђеља, путири и т.д. без којих се не могу обављати литургиска богослужења. Затим сам замолио, да нам покажу ризницу, библиотеку и манастирске ћелије, те сам том приликом констатовао: да је ризница сва, до последњег комада испражњена, а библиотека у главном, остала на своме месту, али су ормани отворени и остављени на милост и немилост увиђавности и интересу комесаровом. Када сам у библиотеци очима прелетео редове књига и тражио да по корицама бар приближно установим да ли се тамо још налази у науци чувени Шишатовачки апостол, писан у Ждрелу код Пећи 1324, у доба Стевана Дечанског, као и други бројни рукописи од XIV до XVIII века и неки инкунабули, за које сам знао да су се налазили у тој библиотеци,пришао ми је хрватски официр за везу госп. Рогоз и пред свима присутнима љубазно ме понудио речима: „Изволите, госн. професоре, узети коју књигу за успомену!“ Нисам смео да се издам ни једним гестом, да знам колико се драгоцено културно благо наше налази у тој библиотеци, па сам се љубазно госп. мајору само захвалио на пажњи и нагласио му са пар речи: „да би за опште научне интересе велика штета била када би из те збирке појединци односили књиге које имају чисто научну вредност, а доцније, у вези с тим, замолио сам га у четири ока, да комесару даде наређење да библиотечни ормани имају свагда бити закључани и да ником не да ни једну књигу из њих износити. Он је то, бар на изглед, врло приправно примио и преда мном издао комесару наређење у том смислу.“
Покућство у ћелијама манастирским, у којима сада живи комесар Дитрих са својом многобројном породицом није још развучено, већ је како на први поглед изгледа, бар у главном, очувано и одржава се доста уре дно; што није случај у остала два манастира, која смо посетили доцније, где су Хрвати комесари и где чешће свраћају, коначе и живе усташе и оста ли делови хрватске и немачке војске, који се шаљу у Фрушку Гору у поте ру за устаницима или четницима, како их Хрвати називају, по околним шу мама.
Око 15 ч. кренули смо из Шишатовца и преко Митровице, око 18 ч. стигли у манастир Јазак. Ту нас је, на сличан начин, као и у Шишатовцу дочекала хрватска и немачка војска. Комесар у Јаску је један похрваћени Чех из Сремских Карловаца, Матија Шкребалек. Уз њега и његову породицу, налази се у манастиру и један руски јеромонах Кесарије Кољченко, пореклом од Харкова, који већ десетак година живи у том манастиру. Он је на Ускрс одржао сва прописна богослужења у манастирској цркви, сем литургије, пошто су и одавде однели све за то потребне предмете са светог престола и жртвеника, антимоне, путире, јеванђеља и т.д. Остављене су само разне једноставно увезене, богослужбене књиге по певницама, али је опасност да и оне не буду развучене због корица у кожу увезених.
Свете мошти цара Уроша нашли смо у његовом старом ковчегу, обложеном црвеном чојом и зеленом свилом, на старом месту, на узвишеном простору, под престолном иконом Исуса Хиста. Али, када смо отворили ковчег, који смо нашли без локота, одмах нам је пала у очи немила слика разбацаних светитељевих костију у највећем нереду, јер је сигурно, скупоцени покривач са њих скинут и однешен, а испод њих је нечија рука вршљала тражећи, по својој прилици, тобоже неко скривено благо, па је том приликом испретуран и цео костур на коме није сачувана кожа, као код остала два српска светитеља кнеза Стевана Штиљановића и кнеза Лазара. Остала је, од вредносних предмета, само стара епископска митра, без драгоценог метала и ваза, на светитељевој голој лобањи. Пошто смо идентификовали мошти цара Уроша, на сличан начин као и кнеза Стефана у Шишатовцу, затворили смо ковчег и пренели га у немачки камион за транспорт.
Овај манастир, који је последњих деценија врло лепо уредио био и снабдео новим намештајем архимандрит, потоњи сремски викарни епископ, покојни Валеријан Прибићевић, готово је потпуно опљачкан.
У 16 и по ч. отишли смо из манастира Јаска и стили у Руму око 17 и по ч. Ту сам замолио хрватског официра за везу г. Рогоза, да нам допусти да света тела цара Уроша и кнеза Стефана можемо сместити у румску саборну цркву, да не би морала ноћити у камиону под каквом шупом.21 Он нам је одмах, с пуном готовошћу, изашао у сусрет, те смо од породице комесара те цркве, једног румског Немца, по занимању ситара, добили црквене кључеве. Док је један од повереника хрватске државе, професор Баретић, ишао са мном комесаровој кући за црквене кључеве, дотле су војне власти наредиле да један вод домаћих немачких трупа ода почаст моштима српских светитеља и одржава стражу, крај њихових ковчега. Ковчеге смо у цркви сместили тако, да је цар Урош био под престолном иконом Христовом, а кнез Стефан под престолном иконом Богородичином. Сва унутрашњост румске саборне цркве налази се у потпуном реду.
За време преношења светих моштију из камиона у цркву и поставље ња страже дошли су у цркву многи Срби, а и Немци, па су Срби, преко мене, замолили да им се дозволи бар двадесетак минута да могу отсојати у цркви на молитви при ковчезима својих светитеља, али је хрватски официр за везу одговорио да то не може дозволити, те је народ наш, сузних очију, морао одмах да напусти цркву, а ја сам онима који су били у мојој непосредној близини дошапнуо, да ће им сав тај данашњи бол накнађен бити огромном радошћу приликом свечаног повратка српских светитеља у њихове фрушкогорске манастире… Пошто ми је хрватски официр за везу, бојник Рогоз, дозволио да кључеве од цркве преко ноћи могу задржати за себе, ја сам цркву закључао; а одређена почасна стража од домаћих немачких војника остала је пред црквом са обе стране улазних врата.
Кад сам у ноћи пошао на одмор у своју собу у хотелу Орао, дошао је за мном један Хрват и предао ми затворено једно писмо, па се одмах удаљио.
Са стрепњом сам писмо отворио а са великом радошћу прочитао га, јер у њему сремски Срби, са необично снажним осећањима родољубља, захваљују свима који су допринели да се свете мошти српских фрушкогорских светитеља пренесу у „мајку Србију“ а сачувају од пропасти за боља по кољења која за нама долазе и у своје време врате на своја стара места у Срем.
Прилажем то писмо овом извештају као докуменат о ванредној националној свести и непоколебивој вери заробљених сремских Срба у лепшу и бољу будућност целог нашег народа…
Сутрадан, 14. о. м., у 7 ч. ујутро, цела српска и хрватска комисија, у пратњи заступника немачких окупаторских управних власти др. Рајсвица и хрв. официра за везу бојника Рогоза, одвезла се до села Стејановаца својим аутомобилом. Ту су је дочекала спремна шестора кола најимућнијих Срба домаћина, из тога села, по наређењу румског среског начелника. После двосатне вожње кроз тешко блато дошли смо у манастир Бешеново, где је на сам дан објаве рата немачког Рајха Југославији, 6. априла 1941, било склоњено свето тело кнеза Лазара, косовског мученика из манастира Врдника-Ра ванице, пошто му је у Раваници претила опасност од нагомилане велике количине муниције и бензина по манастирским лагумима.
Како у селу Бешенову и манастирском прњавору, тако и у самом манастиру, срели смо велики број оружаних снага, нарочито хрватских усташа и домаћих немачких трупа, јер се недавно у том крају збио тежак сукоб хрватских чета са српским фрушкогорским устаницима, који су с успехом напали хрватске жандарме у селу Бешенову, а из манастира Бешенова, ноћу, одвели у шуму и погубили злогласног комесара тога манастира, једног загорског Хрвата, па је требало да се слободан пролаз томе манастиру за наш задатак што потпуније обезбеди, тим више што се по народу, ратном психозом разбуктале маште, да се с оне стране Венца, према Дунаву, налази „неколико хиљада“ српских четника.
Свете мошти кнеза Лазара нашли смо у ниши леве певнице, на по дигнутом постољу, у његовом ковчегу у коме је лежао и донешен из манастира Врдника. Ковчег је био закључан, а кључ нам је донео један бивши служитељ манастира. Кад смо ковчег отворили, нашли смо свете мошти у потпуно исправном стању, само што су и овде, као и код цара Уроша и кнеза Стевана Штиљановића, однесене све драгоцености које су се налазиле са моштима.
Тако је накнадним преслушањем врдничког архимандрига г. Лонгина, записнички утврђено да су из ковчега светог кнеза Лазара однешени ови предмети: 1/ сребрни па позлаћени ручни крст за целивање, 2/ пар сребрних наруквица филигране израде, 3/ пар сребрних павта /великих уметничких израђених копча/, 3/ митра, по традицији патријарха Арсенија III, украшена камењем и бисерима, која је лежала на месту отсечене главе светога Кнеза, 5/ велики позлаћени ланац са од четвороугластим украсним плочицама, 6/– 10/ пет „ваздуха“, већих и мањих, уметнички извезених покривача за свете дарове, 11/–12/ два путирска извезена „дарка“ и 13/ један велики покривач за целокупне мошти, љубичасте боје, са извезеним ликом св. Кнеза Лазара.
Пошто смо и овде на несумњив начин утврдили, да су нађене све те мошти заиста мошти кнеза Лазара, учврстили смо непокретност моштију у ковчегу разним деловима још заосталог богослужбеног одјејанија, затворили и закључали ковчег, па га пренели у сељачка кола испуњена чврсто набијеном сламом – да би свето тело неповређено могли довести двосатним путем кроз густо блато до села Стејановаца, где су нас чекали наши аутомобили и немачки камион за транспорт.
Из манастира Бешенова, као и из Шишатоваца и Јаска, однешене су у Загреб све драгоцености, не само из ризнице, него и из олтара и са светог престола. Вероватно је, да је комисија хрватске владе и овде издала комесару реверс на узете предмете, али, како је комесар убијен, није нико знао да нам о томе даде ближа обавештења.
Око 11 ч. стигли смо пред село Стејановце и из сеоских кола пажљиво пренели свете мошти у транспортни камион. Затим смо се захвалили Србима, најугледнијим стејановачким домаћинима, на учињеној услузи на ма и целом нашем народу, охрабрили их кратким шапатом, топлим погледом и стиском руку непоколебљиве вере за бољу будућност српства и правослвља, опростили се с њима и кренули даље за Руму. У Руму смо стигли око 11 и по ч. Ту нас је пред црквом дочекала маса света, из које су Срби поновили жељу да им се допусти кратко време одстојати у молитви пред светитељским ковчезима, али, хрватски официр за везу и овом приликом изјавио је, да му то није могуће дозволити.
Записник о примопредаји моштију српских светитеља сачинила је српска и хрватска комисија у просторијама среског суда у Руми. Том приликом изјавили су чланови комисије, да ће, по наређењу великог жупана др Еликара, пратити заједно са нама светитељске мошти до Земуна и тамо их дефинитивно предати, па је зато записник датиран у Земуну.
Око 14 ч. изнешени су из румске саборне цркве ковчези с моштима цара Уроша и кнеза Стефана Штиљановића, и смештени у немачки транспортни камион, поред ковчега с моштима кнеза Лазара. И том приликом је дан вод немачких домаћих трупа одао је војничку почаст светим моштима, па су обе комисије, у пратњи заступника немачких војних власти, др. Рајсвица и хрватских, бојника Рогоза, кренули на пут за Земун тако, да су пред камионом с мотима ишли аутомобили са хрватским официром и хрватском комисијом, а за моштима је ишла српска комисија у свом аутомобилу, у коме се налазио и немачки заступник др. Рајсвиц.
Цела комисија стигла је у Земун око 16 ч., где ју је, пред жељезничком станицом дочекала постројена једна чета хрватске морнарице и одалавој ничку почаст светим моштима. Ту се је српска комисија опростила са члановима хрватске комисије и хрватским официром за везу, захваливши им на свем труду и указиваној пажњи и предусретљивости, за време целог путовања. Одмах за тим камион са светим моштима српских светитеља, у пратњи чланова српске комисије и немачког заступника др. Рајсвица, кренуо је преко жељеничког моста за Београд, где је стигао око 16 и по ч., дочекан од претставника министарства просвете и вера, помоћника госп. Велмара Јанковића, и начелника општег одељења госп. Душана Милојковића, а затим и од једне чете српске оружане силе, на челу са пуковником г. Александром Радуловићем. У дворишту суседног среског начелства представници српске оружане силе одали су војничку почаст светим моштима и пажљиво их пренели из немачког транспортног камиона у кола срског Црвеног крста.
Па су кола, – праћена претставницима српске оружане силе, претставни цима министарства просвете и вера и члановима комисије око 17 ч. донела света тела пред Саборну цркву. Ту су их дочекали преосвећена господа епископи, на челу са скопским митрополитом Јосифом, замеником српског патри јарха, многобројни свештеници обучени у свечана црквена одјејанија и калуђери са папакамилавкама, поред великог броја народа, који је и без специјалног обавештења сазнао за пренос светих моштију. Из кола су српски официри износили један по један светитељски ковчег и предавали га монасима с панакамилавкама, који су га предавали мирском свештенству да их заједно, уз црквене песме и молитве, трипут обнесу око цркве, затим унесу у цркву и сместе под иконостаса пред престолним иконама.
Сутрадан 15 о. м. пре и после подне потписани је, са избеглим калуђером из Фрушке Горе и неколико световних свештеника, у присуству патријарашких викарних епскопа гг. Арсенија и Валеријана, отворио светитељске ковчеге, свете мошти ослободио од материјала, којим је била учвршћена њихова непоректност у ковчезима приликом преношења, констатовао је да су све свете мошти донесене у потпуном реду – без и најмање повреде и спремио их је на излагање у отвореним ковчезима – на молитву и целивање верника. Затим је позвао старешину саборне цркве госп. протојереја Душана Васића и, с благословом госп. митрополита Јосифа, предао му на чување све донесене светитељске мошти, као и кључ од ковчега св. кнеза Лазара.
С тим је завршена и моја мисија, као вашег пуномоћника, за преношење моштију српских светитеља из Фрушке Горе у Београд.
У вези с овим извештајем учинићу само још неколико напомена.
Претставници немачких и хрватских власти, за време целокупног нашег рада на преносу светих моштију једног српског цара и два кнеза из Фрушке Горе у Србију, односили су се, према нашој мисији и нама лично, са тактом који је био на пуној висини европске куртоазије; али, претставник немачког Рајха, госп. др барон Рајсвиц, показао је овом приликом не само обичну куртоазију културног човека, него и правилно схваћање нашег национализма и дубоко саосећање са нама, те је моје мишљење, да би том човеку – у правом смислу те речи – требало дати и посебно званично признање наших надлежних власти.
Госп. Рогоз, хрватски бојник, био је такође врло предусретљив и пажљив; шта више, посредовањем госп. др. Рајсавица, био је спреман да нам покаже и манастир Крушедол као и патријаршијски двор и друге наше установе у Карловцима, на повратку са светим моштима у Београд; али је у последњем тренутку саопштио нам, да то овом приликом не може учинити, јер је хитно позван на реферисање у Загреб, па смо зато морали пожурити да што пре стигнемо у Земун–Београд и завршимо нашу и његову мисију.
Најзад напомињем, да сам приликом преузимања светитељских моштију у појединим манастирским црквама, после идентификовања светитеља, сматрао својом дужношћу, да хрватском официру, члановима хрватске комисије и окупљеним хрватским и немачким војницима дам најкраће оба вештење о томе чије мошти примамо и какве су заслуге тих срп ских националних светитеља, не само за српски народ и српску цркву, него и за целу европску цивилизацију, за коју су кнез Лазар и кнез Стефан Штиљановић положили своје животе у борбама са фанатизованим муслиманским Турцима, који су у оно доба претили да поплаве целу Европу. Видело се, да их је то много заинтересовало, јер су поред бојника и други, у неколико махова, молили ме да им поновим датуме смрти тих српских светитеља и њихова имена.

У Београду, 17. априла 1942.

Др. Радослав М. Грујић с. р.
професор Универзитета

Српска историја

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*