Izveštaj prof. Radoslava Grujića Milanu Nediću o prenosu moštiju srpskih svetitelja iz NDH

0

Gospodinu Veliboru Joniću
Ministru prosvete i vera
B e o g r a d

Gospodine Ministre,
Na osnovu Vašeg rešenja M. P. Opšte odelj. Isp. 5771 od 11. aprila 1942. godine, otputovao sam za Zemun automobilom, koji Vam je Srpska vlada stavila na raspoloženje, u ponedeljak 13 o. m., u 7 č. ujutro, sa g. dr. Miodragom Grbićem, kustosom muzeja Kneza Pavla i gosp. dr. J. A. barunom Rajsvic, nemačkim ratnim upravnim savetnikom. U Zemunu smo se, oko 8. i po č. u hotel Centralu, sastali sa majorom Vladimirom Rogoz, hrvatskim časnikom za vezu, pri opunomoćenom komandujućem generalu zapovedniku u Srbiji. Po svršenim formalnostima krenuli smo svi oko 9 č., za Frušku Goru u dva automobila i sa jednim kamionom, koji nam je staavljen na raspoloženje od nemačkih vojnih vlasti za prenos moštiju sprskih svetitelja.
U Rumu smo stigli oko 11 č. Tamo su nas, pred hrvatskim vojnim „Popunidbenom zapovjednistvom“, po nalogu Vukovskog-sremskog velikog župana dr Elikera, dočekali članovi hrvatske komisije gg. Andres Aris, predsednik sreskog suda, dr. Franc Koh, sreski lekar, i Ivan Krstitelj Baretić, gimnaziski profesor. Pošto smo utvrdili plan daljeg našeg zajedničkog putovanja u Frušku Goru i dobili uverenje, da su hrvatske i nemačke vojne snage osigurale nam slobodan i bezbedan pristup u potrebne nam manastire, krenuli smo svi oko 11 i po č. za Mitrovicu, gde smo stigli nešto posle 12 č. Tamo nas je dočakao mitrovički sreski načelnik g. Ježić, sa komesarom ministra Šišatovca g. Ditrihom. Od njih smo definitivno obavešteni – o čemu smo još i u Beogradu slušali – da svete mošti kneza Stevana Štiljanovića u manastiru Šišatovcu leže bez kovčega u manastirskoj crkvi, na mestu na kome su ranije u kovčegu bile. Stoga smo odmah otišli kod g. Kliča, prodavca mrtvačkih kovčega, i za osam stotina pedeset kuna kupili jedan pristojan i ako sasvim jednostavan kovčeg od čamovih dasaka, snabdeli ga drvenim strugotinama, potrebnim za pakovanje, i poneli ga sobom u kamionu za Šišatovac.
Iz Mitrovice krenuli smo za manastir Šišatovac oko 12 i po č., a stigli smo tamo posle 14 č. Pred manastirskom kapijom dočekali su nas hrvatske ustaše, domobranci i oružnici, sa delovima nemačkih trupa sastavljenih od domaćih Nemaca. Predstavnici te vojske i žandarmerije izvestile su našega pratioca gosp. Rogoza, hrvatskog časnika za vezu, da su svi putevi oko manastira vojnički osigurani i da mirno možemo svoj zadatak u manastiru izvršiti. Komesar gosp. Ditrih otvorio nam je crkvu i odveo nas pred prestonu ikonu Hrista Spasitelja, pod kojom je ležalo sveto telo kneza Stefana Štiljanovića, obavijeno pokrivačima, kojima je bilo prekriveno i ranije dok je leželo u kovčegu, bogato ukrašenom srebrnim ornamentisanim i pozlaćenim okovom i medaljonima petorice svetitelja u emajlu. Taj kovčeg, kao i sve druge dragocenosti manastirske, odnelo je, još prošlog leta, naročito poverenstvo izaslato od hrvatske vlade u Zagrebu, pod vođstvom gosp. Vladimira Tkalčića, direktora muzeja za umetnost i umetnički obrt. Tom prilikom skinuta je sa glave sveti teljeve i odnešena srebrna kruna, kao i druge dragocenosti kojima je bilo ukrašeno svetiteljevo telo; pa je, prilikom skidanja dragocenog prstena sa leve ruke, malo zaderana i oštećena osušena koža na prstu do malog svetite ljevog prsta. Za odnešene predmete iz crkve, riznice i ćelija mana stirskih prvenstveno hrvatske vlade izdalo je rešenje, koje nam je pokazao manstirski komesar gosp. Ditrih, ali nismo imali mogućnosti da ga pre pišemo.
Pošto smo utvrdili, na osnovu ranijih opisa i fotografija da su pomenute mošti zaista svetog Kneza Stefana Štiljanovića, potpisani je sa gosp. kustosom dr. Grbićem i šoferom Ljub. Antonovićem, kao jedinim prisutnim Srbima, pažljivo podigao sveto telo i smestio ga u novi kovčeg, donešen iz Mitrovice, dobro ga osigurali ostacima starih pokrivača i crkvenog odjejanija, da se u kovčegu ne bi pomicalo i izložilo lomljenju, pa su onda zaklopili i klincima učvrstili poklopac za kovčeg i preneli ga u nemački kamion za transport.
Po ovako obavljenom našem poslu, ušao sam sa ostalima u oltar, gde sam uočio, da su i sa svetog prestola i sa žrtvenika odnešeni svi najpotrebniji predmeti za bogosluženje, kao što su antimine, jevanđelja, putiri i t.d. bez kojih se ne mogu obavljati liturgiska bogosluženja. Zatim sam zamolio, da nam pokažu riznicu, biblioteku i manastirske ćelije, te sam tom prilikom konstatovao: da je riznica sva, do poslednjeg komada ispražnjena, a biblioteka u glavnom, ostala na svome mestu, ali su ormani otvoreni i ostavljeni na milost i nemilost uviđavnosti i interesu komesarovom. Kada sam u biblioteci očima preleteo redove knjiga i tražio da po koricama bar približno ustanovim da li se tamo još nalazi u nauci čuveni Šišatovački apostol, pisan u Ždrelu kod Peći 1324, u doba Stevana Dečanskog, kao i drugi brojni rukopisi od XIV do XVIII veka i neki inkunabuli, za koje sam znao da su se nalazili u toj biblioteci,prišao mi je hrvatski oficir za vezu gosp. Rogoz i pred svima prisutnima ljubazno me ponudio rečima: „Izvolite, gosn. profesore, uzeti koju knjigu za uspomenu!“ Nisam smeo da se izdam ni jednim gestom, da znam koliko se dragoceno kulturno blago naše nalazi u toj biblioteci, pa sam se ljubazno gosp. majoru samo zahvalio na pažnji i naglasio mu sa par reči: „da bi za opšte naučne interese velika šteta bila kada bi iz te zbirke pojedinci odnosili knjige koje imaju čisto naučnu vrednost, a docnije, u vezi s tim, zamolio sam ga u četiri oka, da komesaru dade naređenje da bibliotečni ormani imaju svagda biti zaključani i da nikom ne da ni jednu knjigu iz njih iznositi. On je to, bar na izgled, vrlo pripravno primio i preda mnom izdao komesaru naređenje u tom smislu.“
Pokućstvo u ćelijama manastirskim, u kojima sada živi komesar Ditrih sa svojom mnogobrojnom porodicom nije još razvučeno, već je kako na prvi pogled izgleda, bar u glavnom, očuvano i održava se dosta ure dno; što nije slučaj u ostala dva manastira, koja smo posetili docnije, gde su Hrvati komesari i gde češće svraćaju, konače i žive ustaše i osta li delovi hrvatske i nemačke vojske, koji se šalju u Frušku Goru u pote ru za ustanicima ili četnicima, kako ih Hrvati nazivaju, po okolnim šu mama.
Oko 15 č. krenuli smo iz Šišatovca i preko Mitrovice, oko 18 č. stigli u manastir Jazak. Tu nas je, na sličan način, kao i u Šišatovcu dočekala hrvatska i nemačka vojska. Komesar u Jasku je jedan pohrvaćeni Čeh iz Sremskih Karlovaca, Matija Škrebalek. Uz njega i njegovu porodicu, nalazi se u manastiru i jedan ruski jeromonah Kesarije Koljčenko, poreklom od Harkova, koji već desetak godina živi u tom manastiru. On je na Uskrs održao sva propisna bogosluženja u manastirskoj crkvi, sem liturgije, pošto su i odavde odneli sve za to potrebne predmete sa svetog prestola i žrtvenika, antimone, putire, jevanđelja i t.d. Ostavljene su samo razne jednostavno uvezene, bogoslužbene knjige po pevnicama, ali je opasnost da i one ne budu razvučene zbog korica u kožu uvezenih.
Svete mošti cara Uroša našli smo u njegovom starom kovčegu, obloženom crvenom čojom i zelenom svilom, na starom mestu, na uzvišenom prostoru, pod prestolnom ikonom Isusa Hista. Ali, kada smo otvorili kovčeg, koji smo našli bez lokota, odmah nam je pala u oči nemila slika razbacanih svetiteljevih kostiju u najvećem neredu, jer je sigurno, skupoceni pokrivač sa njih skinut i odnešen, a ispod njih je nečija ruka vršljala tražeći, po svojoj prilici, tobože neko skriveno blago, pa je tom prilikom ispreturan i ceo kostur na kome nije sačuvana koža, kao kod ostala dva srpska svetitelja kneza Stevana Štiljanovića i kneza Lazara. Ostala je, od vrednosnih predmeta, samo stara episkopska mitra, bez dragocenog metala i vaza, na svetiteljevoj goloj lobanji. Pošto smo identifikovali mošti cara Uroša, na sličan način kao i kneza Stefana u Šišatovcu, zatvorili smo kovčeg i preneli ga u nemački kamion za transport.
Ovaj manastir, koji je poslednjih decenija vrlo lepo uredio bio i snabdeo novim nameštajem arhimandrit, potonji sremski vikarni episkop, pokojni Valerijan Pribićević, gotovo je potpuno opljačkan.
U 16 i po č. otišli smo iz manastira Jaska i stili u Rumu oko 17 i po č. Tu sam zamolio hrvatskog oficira za vezu g. Rogoza, da nam dopusti da sveta tela cara Uroša i kneza Stefana možemo smestiti u rumsku sabornu crkvu, da ne bi morala noćiti u kamionu pod kakvom šupom.21 On nam je odmah, s punom gotovošću, izašao u susret, te smo od porodice komesara te crkve, jednog rumskog Nemca, po zanimanju sitara, dobili crkvene ključeve. Dok je jedan od poverenika hrvatske države, profesor Baretić, išao sa mnom komesarovoj kući za crkvene ključeve, dotle su vojne vlasti naredile da jedan vod domaćih nemačkih trupa oda počast moštima srpskih svetitelja i održava stražu, kraj njihovih kovčega. Kovčege smo u crkvi smestili tako, da je car Uroš bio pod prestolnom ikonom Hristovom, a knez Stefan pod prestolnom ikonom Bogorodičinom. Sva unutrašnjost rumske saborne crkve nalazi se u potpunom redu.
Za vreme prenošenja svetih moštiju iz kamiona u crkvu i postavlje nja straže došli su u crkvu mnogi Srbi, a i Nemci, pa su Srbi, preko mene, zamolili da im se dozvoli bar dvadesetak minuta da mogu otsojati u crkvi na molitvi pri kovčezima svojih svetitelja, ali je hrvatski oficir za vezu odgovorio da to ne može dozvoliti, te je narod naš, suznih očiju, morao odmah da napusti crkvu, a ja sam onima koji su bili u mojoj neposrednoj blizini došapnuo, da će im sav taj današnji bol naknađen biti ogromnom radošću prilikom svečanog povratka srpskih svetitelja u njihove fruškogorske manastire… Pošto mi je hrvatski oficir za vezu, bojnik Rogoz, dozvolio da ključeve od crkve preko noći mogu zadržati za sebe, ja sam crkvu zaključao; a određena počasna straža od domaćih nemačkih vojnika ostala je pred crkvom sa obe strane ulaznih vrata.
Kad sam u noći pošao na odmor u svoju sobu u hotelu Orao, došao je za mnom jedan Hrvat i predao mi zatvoreno jedno pismo, pa se odmah udaljio.
Sa strepnjom sam pismo otvorio a sa velikom radošću pročitao ga, jer u njemu sremski Srbi, sa neobično snažnim osećanjima rodoljublja, zahvaljuju svima koji su doprineli da se svete mošti srpskih fruškogorskih svetitelja prenesu u „majku Srbiju“ a sačuvaju od propasti za bolja po koljenja koja za nama dolaze i u svoje vreme vrate na svoja stara mesta u Srem.
Prilažem to pismo ovom izveštaju kao dokumenat o vanrednoj nacionalnoj svesti i nepokolebivoj veri zarobljenih sremskih Srba u lepšu i bolju budućnost celog našeg naroda…
Sutradan, 14. o. m., u 7 č. ujutro, cela srpska i hrvatska komisija, u pratnji zastupnika nemačkih okupatorskih upravnih vlasti dr. Rajsvica i hrv. oficira za vezu bojnika Rogoza, odvezla se do sela Stejanovaca svojim automobilom. Tu su je dočekala spremna šestora kola najimućnijih Srba domaćina, iz toga sela, po naređenju rumskog sreskog načelnika. Posle dvosatne vožnje kroz teško blato došli smo u manastir Bešenovo, gde je na sam dan objave rata nemačkog Rajha Jugoslaviji, 6. aprila 1941, bilo sklonjeno sveto telo kneza Lazara, kosovskog mučenika iz manastira Vrdnika-Ra vanice, pošto mu je u Ravanici pretila opasnost od nagomilane velike količine municije i benzina po manastirskim lagumima.
Kako u selu Bešenovu i manastirskom prnjavoru, tako i u samom manastiru, sreli smo veliki broj oružanih snaga, naročito hrvatskih ustaša i domaćih nemačkih trupa, jer se nedavno u tom kraju zbio težak sukob hrvatskih četa sa srpskim fruškogorskim ustanicima, koji su s uspehom napali hrvatske žandarme u selu Bešenovu, a iz manastira Bešenova, noću, odveli u šumu i pogubili zloglasnog komesara toga manastira, jednog zagorskog Hrvata, pa je trebalo da se slobodan prolaz tome manastiru za naš zadatak što potpunije obezbedi, tim više što se po narodu, ratnom psihozom razbuktale mašte, da se s one strane Venca, prema Dunavu, nalazi „nekoliko hiljada“ srpskih četnika.
Svete mošti kneza Lazara našli smo u niši leve pevnice, na po dignutom postolju, u njegovom kovčegu u kome je ležao i donešen iz manastira Vrdnika. Kovčeg je bio zaključan, a ključ nam je doneo jedan bivši služitelj manastira. Kad smo kovčeg otvorili, našli smo svete mošti u potpuno ispravnom stanju, samo što su i ovde, kao i kod cara Uroša i kneza Stevana Štiljanovića, odnesene sve dragocenosti koje su se nalazile sa moštima.
Tako je naknadnim preslušanjem vrdničkog arhimandriga g. Longina, zapisnički utvrđeno da su iz kovčega svetog kneza Lazara odnešeni ovi predmeti: 1/ srebrni pa pozlaćeni ručni krst za celivanje, 2/ par srebrnih narukvica filigrane izrade, 3/ par srebrnih pavta /velikih umetničkih izrađenih kopča/, 3/ mitra, po tradiciji patrijarha Arsenija III, ukrašena kamenjem i biserima, koja je ležala na mestu otsečene glave svetoga Kneza, 5/ veliki pozlaćeni lanac sa od četvorouglastim ukrasnim pločicama, 6/– 10/ pet „vazduha“, većih i manjih, umetnički izvezenih pokrivača za svete darove, 11/–12/ dva putirska izvezena „darka“ i 13/ jedan veliki pokrivač za celokupne mošti, ljubičaste boje, sa izvezenim likom sv. Kneza Lazara.
Pošto smo i ovde na nesumnjiv način utvrdili, da su nađene sve te mošti zaista mošti kneza Lazara, učvrstili smo nepokretnost moštiju u kovčegu raznim delovima još zaostalog bogoslužbenog odjejanija, zatvorili i zaključali kovčeg, pa ga preneli u seljačka kola ispunjena čvrsto nabijenom slamom – da bi sveto telo nepovređeno mogli dovesti dvosatnim putem kroz gusto blato do sela Stejanovaca, gde su nas čekali naši automobili i nemački kamion za transport.
Iz manastira Bešenova, kao i iz Šišatovaca i Jaska, odnešene su u Zagreb sve dragocenosti, ne samo iz riznice, nego i iz oltara i sa svetog prestola. Verovatno je, da je komisija hrvatske vlade i ovde izdala komesaru revers na uzete predmete, ali, kako je komesar ubijen, nije niko znao da nam o tome dade bliža obaveštenja.
Oko 11 č. stigli smo pred selo Stejanovce i iz seoskih kola pažljivo preneli svete mošti u transportni kamion. Zatim smo se zahvalili Srbima, najuglednijim stejanovačkim domaćinima, na učinjenoj usluzi na ma i celom našem narodu, ohrabrili ih kratkim šapatom, toplim pogledom i stiskom ruku nepokolebljive vere za bolju budućnost srpstva i pravoslvlja, oprostili se s njima i krenuli dalje za Rumu. U Rumu smo stigli oko 11 i po č. Tu nas je pred crkvom dočekala masa sveta, iz koje su Srbi ponovili želju da im se dopusti kratko vreme odstojati u molitvi pred svetiteljskim kovčezima, ali, hrvatski oficir za vezu i ovom prilikom izjavio je, da mu to nije moguće dozvoliti.
Zapisnik o primopredaji moštiju srpskih svetitelja sačinila je srpska i hrvatska komisija u prostorijama sreskog suda u Rumi. Tom prilikom izjavili su članovi komisije, da će, po naređenju velikog župana dr Elikara, pratiti zajedno sa nama svetiteljske mošti do Zemuna i tamo ih definitivno predati, pa je zato zapisnik datiran u Zemunu.
Oko 14 č. iznešeni su iz rumske saborne crkve kovčezi s moštima cara Uroša i kneza Stefana Štiljanovića, i smešteni u nemački transportni kamion, pored kovčega s moštima kneza Lazara. I tom prilikom je dan vod nemačkih domaćih trupa odao je vojničku počast svetim moštima, pa su obe komisije, u pratnji zastupnika nemačkih vojnih vlasti, dr. Rajsvica i hrvatskih, bojnika Rogoza, krenuli na put za Zemun tako, da su pred kamionom s motima išli automobili sa hrvatskim oficirom i hrvatskom komisijom, a za moštima je išla srpska komisija u svom automobilu, u kome se nalazio i nemački zastupnik dr. Rajsvic.
Cela komisija stigla je u Zemun oko 16 č., gde ju je, pred željezničkom stanicom dočekala postrojena jedna četa hrvatske mornarice i odalavoj ničku počast svetim moštima. Tu se je srpska komisija oprostila sa članovima hrvatske komisije i hrvatskim oficirom za vezu, zahvalivši im na svem trudu i ukazivanoj pažnji i predusretljivosti, za vreme celog putovanja. Odmah za tim kamion sa svetim moštima srpskih svetitelja, u pratnji članova srpske komisije i nemačkog zastupnika dr. Rajsvica, krenuo je preko željeničkog mosta za Beograd, gde je stigao oko 16 i po č., dočekan od pretstavnika ministarstva prosvete i vera, pomoćnika gosp. Velmara Jankovića, i načelnika opšteg odeljenja gosp. Dušana Milojkovića, a zatim i od jedne čete srpske oružane sile, na čelu sa pukovnikom g. Aleksandrom Radulovićem. U dvorištu susednog sreskog načelstva predstavnici srpske oružane sile odali su vojničku počast svetim moštima i pažljivo ih preneli iz nemačkog transportnog kamiona u kola srskog Crvenog krsta.
Pa su kola, – praćena pretstavnicima srpske oružane sile, pretstavni cima ministarstva prosvete i vera i članovima komisije oko 17 č. donela sveta tela pred Sabornu crkvu. Tu su ih dočekali preosvećena gospoda episkopi, na čelu sa skopskim mitropolitom Josifom, zamenikom srpskog patri jarha, mnogobrojni sveštenici obučeni u svečana crkvena odjejanija i kaluđeri sa papakamilavkama, pored velikog broja naroda, koji je i bez specijalnog obaveštenja saznao za prenos svetih moštiju. Iz kola su srpski oficiri iznosili jedan po jedan svetiteljski kovčeg i predavali ga monasima s panakamilavkama, koji su ga predavali mirskom sveštenstvu da ih zajedno, uz crkvene pesme i molitve, triput obnesu oko crkve, zatim unesu u crkvu i smeste pod ikonostasa pred prestolnim ikonama.
Sutradan 15 o. m. pre i posle podne potpisani je, sa izbeglim kaluđerom iz Fruške Gore i nekoliko svetovnih sveštenika, u prisustvu patrijaraških vikarnih epskopa gg. Arsenija i Valerijana, otvorio svetiteljske kovčege, svete mošti oslobodio od materijala, kojim je bila učvršćena njihova neporektnost u kovčezima prilikom prenošenja, konstatovao je da su sve svete mošti donesene u potpunom redu – bez i najmanje povrede i spremio ih je na izlaganje u otvorenim kovčezima – na molitvu i celivanje vernika. Zatim je pozvao starešinu saborne crkve gosp. protojereja Dušana Vasića i, s blagoslovom gosp. mitropolita Josifa, predao mu na čuvanje sve donesene svetiteljske mošti, kao i ključ od kovčega sv. kneza Lazara.
S tim je završena i moja misija, kao vašeg punomoćnika, za prenošenje moštiju srpskih svetitelja iz Fruške Gore u Beograd.
U vezi s ovim izveštajem učiniću samo još nekoliko napomena.
Pretstavnici nemačkih i hrvatskih vlasti, za vreme celokupnog našeg rada na prenosu svetih moštiju jednog srpskog cara i dva kneza iz Fruške Gore u Srbiju, odnosili su se, prema našoj misiji i nama lično, sa taktom koji je bio na punoj visini evropske kurtoazije; ali, pretstavnik nemačkog Rajha, gosp. dr baron Rajsvic, pokazao je ovom prilikom ne samo običnu kurtoaziju kulturnog čoveka, nego i pravilno shvaćanje našeg nacionalizma i duboko saosećanje sa nama, te je moje mišljenje, da bi tom čoveku – u pravom smislu te reči – trebalo dati i posebno zvanično priznanje naših nadležnih vlasti.
Gosp. Rogoz, hrvatski bojnik, bio je takođe vrlo predusretljiv i pažljiv; šta više, posredovanjem gosp. dr. Rajsavica, bio je spreman da nam pokaže i manastir Krušedol kao i patrijaršijski dvor i druge naše ustanove u Karlovcima, na povratku sa svetim moštima u Beograd; ali je u poslednjem trenutku saopštio nam, da to ovom prilikom ne može učiniti, jer je hitno pozvan na referisanje u Zagreb, pa smo zato morali požuriti da što pre stignemo u Zemun–Beograd i završimo našu i njegovu misiju.
Najzad napominjem, da sam prilikom preuzimanja svetiteljskih moštiju u pojedinim manastirskim crkvama, posle identifikovanja svetitelja, smatrao svojom dužnošću, da hrvatskom oficiru, članovima hrvatske komisije i okupljenim hrvatskim i nemačkim vojnicima dam najkraće oba veštenje o tome čije mošti primamo i kakve su zasluge tih srp skih nacionalnih svetitelja, ne samo za srpski narod i srpsku crkvu, nego i za celu evropsku civilizaciju, za koju su knez Lazar i knez Stefan Štiljanović položili svoje živote u borbama sa fanatizovanim muslimanskim Turcima, koji su u ono doba pretili da poplave celu Evropu. Videlo se, da ih je to mnogo zainteresovalo, jer su pored bojnika i drugi, u nekoliko mahova, molili me da im ponovim datume smrti tih srpskih svetitelja i njihova imena.

U Beogradu, 17. aprila 1942.

Dr. Radoslav M. Grujić s. r.
profesor Univerziteta

Srpska istorija

 

POSTAVI ODGOVOR

*