Jakšić: Amerika je pobedila Vašington

0

Podeljena kao nikad do sada, poljuljanog samopouzdanja, Amerika se suočila s trenutkom istine, očekujući da se nešto bitno promeni u funkcionisanju njene liberalne demokratije, a svet se duboko zamislio oko toga šta su imali da ponude predsednički izbori u zemlji koja voli da se ponosi sopstvenom ,,izuzetnošću”.

Posle kampanje ličnih vređanja, izbegavanja pravih analiza i nuđenja ozbiljnih rešenja, afera i policijskih istraga, sumnji u regularnost izbornog procesa, kandidati republikanaca i demokrata suočili su se u utorak s najvećim izazovima: nepoverenjem da političari mogu da poboljšaju život sve manje srećne nacije. Čak 63 odsto Amerikanaca, demokrata i republikanaca, ubeđeno je da je njihova zemlja na pogrešnom putu.

Ispostavilo se da je Donald Tramp, novajlija bez prethodnog političkog iskustva, bolje prepoznao tektonska pomeranja u američkom društvu poslednje dve decenije od Hilari Klinton, pretendenta za uspostavljanje još jedne političke dinastije, miljenice Baraka Obame, establišmenta, Volstrita i uticajnih medija.

Tramp se, kao najneočekivaniji od svih republikanskih kandidata, vezao za ,,zaboravljenog” čoveka, za ruralnu Ameriku ,,plavih okovratnika”, pre svega konzervativnih belih muškaraca.

Pobedio je, za mnoge neočekivano, jer se činilo da će suficitom svoje zapaljive retorike stvoriti birački deficit. U zemlji u kojoj bi belci 2050. mogli da postanu manjina plašio je Afroamerikance i Hispanose. Govorio je o deportovanju miliona ilegalnih imigranata i podizanju ,,lepih zidova” prema Meksiku. Pretio je muslimanima zabranom ulaska u zemlju. Svojim seksizmom na granici mizoginije odbijao je žene. Okrenuo je protiv sebe uticajnu gej zajednicu.

Širio je sve moguće strahove, ali ispostavilo se da je uspeo da pridobije dovoljno elektoronskih glasova koliko mu je bilo potrebno da se kao 45. predsednik SAD useli na vašingtonsku adresu Pensilvanija avenija 1600. Njegov trijumf je prava mera američkog nezadovoljstva. Ne toliko glas ,,za” Trampa, koliko ,,ne” sve otuđenijem, pa i korumpiranom establišmentu.

Iza izbora ostala je duboko podeljena Amerika: Tramp je dobio 48, Klintonova 47 odsto podrške biračkog tela. Jednima je Klintonova bila ,,demon”, drugima je Tramp bio oličenje najgoreg noćnog košmara.

Predsednička kampanja umnogome je doprinela da birači sumnjaju u temeljne vrednosti društva u kome se američki san pretvorio u turobnu javu. Klintonova se branila u aferama. Optuživali su je da lične interese stavlja iznad javne odgovornosti. Tramp je odbijao da javnosti dostavi svoje poreske knjige, lagao je oko filantropije. Direktor FBI se odlučio da igra tužioca, pa je uplitanjem na kraju kampanje svoja svedočenja stavljao iznad institucionalnog integriteta agencije i svetosti demokratskih izbora.

Ali, Amerikanci su morali da se izjasne između dvoje najnepopularnijih kandidata u istoriji. Glas za etablirane političke strukture protiv glasa socijalnog besa i straha od neizvesnosti. Glas za bivšu Prvu damu, senatorku i državnog sekretara, protiv glasa za političkog autsajdera. Glas za advokata američke različitosti protiv glasa nezadovoljnih, manje obrazovanih i netrpeljivosti sklonih belaca.

Narcisoidni milijarder, koji se lansirao u stratosferu uprkos otporu republikanskih bardova, bio je agresivan, ciničan i beskompromisan. Uspešan i opasan u obračunu s ,,nepoštenom Hilari”, ,,đavolom” i ,,osnivačem Islamske države”, koju bi trebalo zatvoriti. Iako bez jasnog plana, bolje je od suparnice prepoznavao da Amerika želi promenu, nešto novo, nekog novog.

Klintonova se fokusirala na zbijanje i pomirenje različitih elemenata društva – od socijalnih, rasnih, verskih ili etničkih, do rodne ravnopravnosti, ali pratile su je afere koje su odnele stotine časova istrage i milione dolara poreskih obveznika.

Afere su kristalizovale zaključak da Klintonova misli da je iznad zakona, da je samo ona ta koja donosi odluke, da mora da ima nešto što krije, da može da bude van kontrole javnosti. Njeni odnosi s medijima su sve vreme bili problematični, osvetljavajući njen karakter: publicitet joj je neophodan da bi doprla do javnosti, ali ona medijima ne veruje. Kao ni ljudima oko sebe.

To što je godinama gradila distancu između sebe i Amerike koštalo ju je prokockane šanse da postane prva žena predsednik SAD. Suviše Amerikanaca je ne vole. Njena popularnost je problematična, iako je uspela da mnoge birače ubedi da im je u vremenima krize neophodan neko sa iskustvom.

Ako je Tramp bio kandidat ljutnje, da li je njegova suparnica bila kandidat hladne pameti s podrškom liberalne buržoazije koja želi nastavak Obaminog ,,prosvećenog pragmatizma”? Enigma zasad nije otklonjena: ne zna se da li u ovakvoj Americi ima više besa ili hladne pameti.

Kako god, Klintonova odlazi u istoriju jer je propustila priliku da detektuje istinsko, većinsko raspoloženje nacije, čiji se potmuli revolt iskazao tokom glasanja. Ona nije ponudila ništa više od statusa kvo.

Nedovoljno da bi pobedila Trampa, koji, ako ništa drugo, nosi potencijal promene. Ne samo unutar Amerike već i u svetu po kome je njegov trijumf dočekan u rasponu od šoka, neverice i zebnje, do podrške i nade.

Koliko je Tramp pravi lider za nezadovoljnu, uzdrmanu i podeljenu zemlju, koja je uverena da uobičajena rešenja više nisu dovoljna da je vrate u ritam na koji se navikla? Da li će moći da se predstavi kao predsednik svih Amerikanaca? Porukom da je ,,došlo vreme da se zaleče rane podela” on se nada de će uspeti.

Izbori i sve što im je prethodilo nesumnjivo su učinili da je značajan deo sveta na politički život SAD počeo da gleda kao na model koji ne treba slediti. Kampanja je narušila međunarodnu reputaciju SAD koliko i irački rat. Značajan deo Evropske unije je Trampovu pobedu dočekao kao najavu ulaska u vreme velike neizvesnosti.

Pobeda njujorškog milijardera nesumnjivo ohrabruje razne nacionaliste, populiste i ksenofobe koji po Evropi sve agresivnije ruše norme liberalnog društva, ali ono što je tokom kampanje govorio o saradnji s Vladimirom Putinom nagoveštava da bi mogao da bude spoljnopolitički realista koji ima averziju prema američkom uplitanju u ratove.

U pomirljivom govoru posle pobede ponudio je saradnju. ,,Tražićemo zajedništvo, partnerstvo, a ne konflikte”. Smanjenje usijane tenzije između dve sile, koje se prenosi na razne tačke sveta, moglo bi da bude dobra vest. Možda bi i Zapadni Balkan skinula sa ,,linije vatre”.

 

 

Politika

POSTAVI ODGOVOR

*