Jakub Augštajn: Kakva „Dominantna kultura“ je potrebna Nemačkoj

0

Naravno da je Nemačkoj potrebna dominantna kultura, no ona pre svega mora da važi za Nemce koji i dalje predstavljaju većinu u zemlji

Tomas de Mezijer je uzeo u usta tu groznu frazu – dominantna kultura. I eto ga, kreće istog trenutka. Smak sveta. Buržuju s oštre glave šešir leti. Posvuda vika i dreka.

De Mezijer je hteo da podstakne raspravu o tome ko smo mi. To je svakako omiljeni sport u Nemaca. No, stvari su opet pošle naopako. Mora li tako biti? Činjenica da ta tema i dalje uspeva da tako razbesni Nemce ukazuje na trajni nedostatak nacionalne normalnosti.

Pokušajmo da zamislimo da je ministru zaista stalo do nemačkog identiteta, a ne do njegove sudbine na predstojećim izborima za Bundestag. (Ta sudbina, naime, izgleda mračno zato što je CSU /Hrišćansko socijalna unija/ već najavila da će tražiti mesto ministra unutrašnjih poslova.) Ako, dakle, pretpostavimo da je hteo da se pokaže kao građanin od vrednosti, kakvim su ga određeni novinari nekada smatrali, onda je Tomas de Mezijer predloživši da se povede kvalitetan razgovor i o nemačkom identitetu toj svojoj nameri učinio medveđu uslugu.

Objavio je svojih deset teza o nemačkoj dominantnoj kulturi u listu Bild am Sontag i onda se tim povodom javio Josef Vagner i rekao da je ministrov model, „oprostićete, staromodan“. De Mezijerov pokušaj da nacionalni identitet kondenzuje u deset zapovesti o čistoti kreće se od izjave: „Mi kažemo kako se zovemo. Rukujemo se kad se pozdravljamo“, pa do – „mi smo deo Zapada. Kulturno, duhovno i politički. NATO brani našu slobodu“.

No, ministrov katalog dominantne kulture lako je prozreti kao lošu robu. U njemu se kaže: „mi nismo burka“, i otud je svima jasno kome je poruka upućena – muslimanskim migrantima. De Mezijer, razume se, zna da se njegova rečenica odnosi i na preovlađujuću većinu nemačkih muslimana – naime, ni oni nisu burka. Sama ta formulacija raskrinkava projekat kao ono što on zasigurno jeste – antimuslimanska finta u predizbornoj trci.

To je nedolično, jer nam je rasprava o identitetu imigrantskog društva preko potrebna. Koliko nam je preko potrebna pokazuje već i užas sa kojim su oko Mezijerove izjave zapenili dobronamerni. On kaže: „Mi nismo burka“, a hor odgovara: „Imamo Ustav“. Pri tom je i jedno i drugo jednako besmisleno.

Ministru je odgovorio ni manje ni više nego Jirgen Habermas, koji u starosti primetno naginje k tome da igra samog sebe: „Liberalno tumačenje Ustava nespojivo je s propagiranjem nemačke dominantne kulture. Naime, liberalni Ustav zahteva razlikovanje tradirane većinske kulture u zemlji od političke kulture koja je u jednakoj meri pristupačna i snošljiva za sve građane. Njeno jezgro predstavlja sam Ustav“.

Tako, dakle, treba da bude: ko ima Ustav, njemu ne treba dominantna kultura. Osnovni zakon. Ustav se sastoji od preambule, osnovnih prava, zatim prava jednakih osnovnim pravima i prava koje se tiče osnova državne organizacije. Ukupno 146 članova, među kojima je ne samo onaj o nepovredivosti ljudskog dostojanstva, već i odredba prema kojoj je Savezna Republika vlasnik plovnih puteva što su nekad pripadali Rajhu ili ona koja kaže da svi nemački trgovački brodovi predstavljaju deo jedinstvene trgovačke flote.

S Habermasom ili bez njega, nemački Ustav nije valjani izraz nemačke dominantne kulture. Osnovni zakon je na snazi od 23. maja 1949. godine. Ideja da Nemačka od tada ima jednu te istu dominantnu kulturu koju simboliše Ustav predstavlja opasnu zamisao.

Hajde da se prisetimo: do 1997. godine silovanje u braku, prema krivičnom zakoniku, nije bilo kažnjivo. Do 1994. je za seksualne radnje između muškaraca bila je zaprećena kazna ako jedan od partnera nije stariji od 18 godina. Do 1977. žena u Zapadnoj Nemačkoj je smela da se zaposli samo „ako se to može usaglasiti s njenim dužnostima u braku i porodici“. Sve je to tad predstavljalo nemačku dominantnu kulturu. Da li sad to ponovo treba da postane zato što Ustav onda u tome nije video nikakav problem?

Ili su naši očevi i dedovi potpuno pogrešno shvatali Ustav? Za razliku od nas danas? Ko tako misli, čita Habermasa.

Pa čak i ako bismo svi neprestano išli unaokolo s Ustavom pod miškom, to nas ne bi oslobodilo nužnosti da o vodećim normama iznova razmišljamo iz generacije u generaciju. Zakon postoji, ali ga svaka generacija čita drugačije.

Naravno da je Nemačkoj potrebna dominantna kultura, no ona pre svega mora da važi za Nemce koji i dalje predstavljaju većinu u zemlji. Briga o tome da li je se pridržavaju i migranti u poređenju s tim igra drugorazrednu ulogu.

Špigl, Peščanik

POSTAVI ODGOVOR

*