Јасмина Лукач: Два Драгана и пропаст Демократске странке

1

Уколико се Драган Ђилас кандидује за градоначелника Београда или може бити за премијера Србије једно је извесно – то ће значити крај Демократске странке.

ДС ће можда наставити да постоји, али никако у значајном политичком облику. И вероватно ће кривица за то бити приписана Драгану Шутановцу, зато што је на председничким изборима кандидовао Сашу Јанковића. Можда се то може метафорички описати као пуцањ у главу, међутим ДС је претходно сама себи пуцала у срце, јер је кризу вођства покушала да реши на најгори начин. А то је да на лидерску позицију изабере Шутановцу зато што он, рецимо, има највећу медијску препознатљивост.

И та препознатиљивост му сад не доноси ништа у односу на Ђиласа, који ће себи приписивати раније успехе ДС – радно време вртића, мост на Ади, дрвореде. Нема чак ни приче о страначким одборима и инфраструктури која је фигурирала у односу на Јанковића. Јер, Ђилас има изворе којима брзо може да подигне организацију за Београд. Kоначно, бирачи ДС већ су се опредељивали за Јанковића у априлу, а он ће сада бити на Ђиласовој листи, исто важи и за Јеремића. Биће то нова ДС против старе ДС, и ту су све шансе апсолутно против Шутановца. Kао што је против и чињеница да он припада ешалону раније велике странке везаном за власт, не за опозициону борбу, односно улицу и парламент. Он и сада наступа из позиције власти – водећи политичку активност кроз саопштења што је одавно превазиђен и углавном личне медијске наступе. У осмишљавање опозиционе приче и перформанса није отишао даље од “ми смо влада у сенци”. То је равно ономе што су поједини интелектуалци саветовали Зорану Ђинђићу 1997. када је био градоначелник – да уведе Сенат у коме ће људи из културе и економије давати савете за цивилизацијски препород престонице.

Нада да ДС може да избегне судбину странака 20. века – ту су још радикали и социјалисти – и да уместо лаганог губљења идентитета и позиције, крене путем јачања, нереална је. То што њено тврдо језгро оличено у старим дисидендским круговима Београда, ово пропадања приписује удару Александра Вучића и десанту његове политичке силе, звучи часно, али је нетачно. Јер, ДС је сама себе довела у то стање, прво коалицијом са Ивицом Дачићем, а онда планом за велику коалицију са Вучићем, а без Томислава Николића. И није после слома тог плана Вучић видео толико прилику за себе колико су је видели “политички барони” ДС. Јер Вучић није приморавао никог из врха ДС да му долази са компромитујућим подацима за таблоиде о својим страначким колегама, него се то чинило својевољно. И унутар ДС се то зна. Зато је за њих једино решење криза вођства било за јавност неко ново лице – човек који није био ни у влади са Војиславом Kоштуницом, ни у кабинету Бориса Тадића, а ни са Ђиласом у београдским структурама моћи. Таква личност била би имуна и на Ђиласа, али и на Вучића. И када представи неки материјал о корупцији власти, као што је у време Ђинђића то ДС чинила за Слободана Милошевића, то би деловало веродостојно. Нико не би могао да пита “а шта је са пашњком”, шта је са ролексом ” већ би власт и њој блиски таблоиди морали да креирају нову причу, а у ту нову причу могло би да се даље интервенише.

Једини трачак шансе за Шутановца је да Ђилас одустане од кандидатуре, а да га подржи Борис Тадић. Била би то “стара” ДС против “нових” Јанковића и Јеремића. Што је занимљиво, имајући у виду политичко искуство Србије, и о томе ће пресудну реч имати Вучић, јер овде нису у питању само Ђиласове политичке амбиције него и пословни подухвати. У нашој новијој историји није забележено да је криза вођства решена у некој већој странци без тихе подршке власти – Ивица Дачић је 2006. преузео СПС захваљујући дискретној помоћи Војислава Kоштунице, чију су мањинску владу социјалисти подржавали. Две године раније Kоштуница је помогао Тадићу, да после убиства Ђинђића, како победи на председничким изборима слабог противкандидата ДСС Драгана Маршићанина, тако и да преузме ДС. Тадић је претходно важио за десно крило ДС шта год то било и био у одличним односима са ДСС. Он, сада настојећи, да пренесе своје искуство, према доступним информацијама, саветује и Јанковића и Шутановца, губећи из вида да је на његову политичку каријеру изузетно утицао кобни сплет околности – атентат на Ђинђића. И да, политички моментум који се створио непосредно после тога, представља контекст непримењив на било шта што спада у садашња политичка дешавања.

Демостат

1 КОМЕНТАР

  1. Slažem se sa dosta toga što je rečeno u ovom tekstu, a komentarišem samo poslednji pasus čiji početak glasi: „Jедини трачак шансе за Шутановца је да Ђилас одустане од кандидатуре, а да га подржи Борис Тадић…“ I pitanje je sad – spašavanje Šutanovca i ovakvog DS, ili Beogradski izbori koji bi mogli značiti početak kraja ove vlasti. Tadić i oni koji su ga podržavali, a tu spadaju i Šutanovac i vremešni Mićunović, su najveći krivci za propast Demokratske stranke – da u pitanju je propast i to tako treba i nazvati. A Demokratska stranka neka potraži svoj novi identitet na osnovama koje je zastupao Zoran Đinđić.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*