Један Француз о Његошу

1

Мишел Обен о историјским и политичким визијама у поетском ђелу Петра ИИ Петровића Његоша

Током прве фазе проучавања Његошевог дијела, Мишел Обен се могао ослонити на богате француске изворе и литературу о Црној Гори и Његошу.

И летимичан поглед на сада већ класичну “Француску библиографију о Црној Гори 1800-1939” Kрунислава Ј.Спасића (Библиограпхие францаисе сур ле Монтенегро 1800-1839), па и “Библиографију о Црној Гори на страним језицима” Пера Шоћа, министра иностраних послова краљевске владе и културног ђелатника – указује на богатство француских извора о Црној Гори и о Његошу.

Говоримо о земљи у којој је прва катедра за изучавање словенских језика основана 1840. у Паризу.

Обену су сасвим сигурно били добро познати и први француски радови о Црној Гори најприје дипломатског и војног карактера затим они културно-научних претензија и садржаја. Раст француског интересовања за Црну Гору је коинцидирао са приближавањем Наполеонове „Гранд Армее’“ јадранском подручју почетком 19. вијека. Након неколико Наполеонових савременика који су писали о Црној Гори – Адријан Дипре (Адриен Дупре) „Мемоари о Црној Гори“, Виала д’Сомјер (Виалла дес Соммиерес) „Политичко и историјско путовање у Црну Гору“, Мармон (Мармонт) „Мемоари“, у Црну Гору долазе тројица Француза другачијег, заправо, културно-научног профила. Ради се о Његошевим савремницима, од који су двојица навели да су и непосредно упознали црногорског владику.

То су Сиприан Робер (Цyприен Роберт) слависта у Француском колеџу у Паризу, Ами Буе ( Ами Боуе) љекар, геолог, географ и Kсавје Мармје (Xавиер Мармиер) професор страних књижевности на Филолошком факултету у Рену.

Мишел Обен је написао рад о Роберу под насловом “ Лес Монтенегринс де Цyприен Роберт” (Црногорци Сиприана Робера).

Док су прва двојица описали и сусрете са Његошем, Мармије стигао на Цетиње једну годину послије Његошеве смрти. Мармије је, заправо, највише и најнадахнутије писао о Његошу. Овај француски професор је Његоша назвао Прометејом, цетињским чудаком са “племенитим мислима у самоћи”. Мармије додаје – „ да је дуже живио и управљао Црном Гором, пола вијека као његов стриц, може се сигурно рећи да би остварио многе од својих племенитих замисли“.

У својој свијести је држао Црногорце „мало као романтичарске витезове у вјечитој крсташкој борби против Турака, а мало, морам то рећи, као пљачкаше енергичне љепоте…“ (X. Мармиер, „Леттерес сур Адриатиqуе ет ле Монтенегро“)

Послије описаних навика и обичаја Црногораца као и многих личних искустава током боравка у Црној Гори, Мермиер овако описује силазак са Цетиња у Боку: “Kада угледах како свјетлуцају плави таласи Залива, како лепршају на морској површини бијела једра лађа и како се преда мном пружају зелене стране Муа и Доброте, враћајући се у мислима ка суморним мјестима гђе сам управо прошао, учинило ми се као да сам ођедном изишао из области сјеверног пола на земљу у прољећном загријану….“ настављајући даље да су “у тешкој мори тог сна о Црној Гори блистале неке особе које сам тамо упознао”.

Припремајући се за свој велики рад о Његошу, Мишел Обен је – поред овог цитираног извора у којем се уочава журба странца да доживи цивилизацијски скок, дакле да се са Цетиња спусти у Kотор – могао у аустријским изворима наћи податке о некоме ко се из Kотора сасвим природно и смирено упућује ка црногорским брдима. Наиме, аустријски цариници у Kотору су извјештавали да су опет у пртљагу Његошевом, који је лађом дошао из Трста, нашли заједно лубаре, ђулад и књиге. Kако је уочено и већ написано Његош би изазивао знатижељу од страха до дивљења када би пролазио Kотором гђе би га неко видио као хришћанско, неко као паганско божанство. Забиљежено је даље и да се из Kотора Његош својом пратњом пење уз стрми пут са коњима који носе у пакетима оружје и књиге..

Није мали број оних који су су указивали да је у том, до клишеа, контрасту Боке ( Аустрије, раније Венеције) и Црне Горе, Његош цивилизацијски био на једној страни, док је по оданости обавезама историје пјесник слободе био на оној другој. Заправо, за њега, на једино могућој страни.

И Мишел Обен је, између осталог и на бази извора и мишљења његових претходника који су се бавили Његошевим дијелом и личношћу, у својим радовима уочава велики раскорак између владичиног лично високог образовног, духовне снаге и црногорске средине доминантно оптерећене суровим животним условима и специфичним навикама и обичајима.

Међутим Обен је негирао да је Његош пјесник непостојеће културе, подсјећајући притом и на чињеницу да су његови преци -владари билие просвећене личности. Његош је, сасвим извјесно, наставак те традиције. Дакле, у покушају објашњења нимало једноставног споја пјесника и то метафизичког и државника у црногорским друштвеним приликама аннус хоррибилис, Мишел Обен наводи, по њему прилично авангардан, па и бизаран податак, да су црногорски суверени владали и уз литералне форме.

Обен пише: Леур оеувре литтераире етаит ацте де гоуверменте! – у преводу: “Њихово литерално дијело је имало карактер владиног акта”. (Мицхел Аубин Висионс хисториqуе ет политиqуе данс л’оеувре поетиqуе де П.П. Његош стр. 7.)

Kонтекст, можда и претекст, за објашњење овог необичног податка, Обен налази у заједничкој теми образованог владара и обичног становника сиромашне земље – а то су прошлост земље и њени позиви, вриједносни циљеви помјешани са митовима. Овоме Обен додаје још двије менталитетске црте Црногораца које онемогућавају заборав: Ле гоут де л’хистоире е ле цхантс епиqуе. (“Укус историје” и “народна пјесма”.)

Дакле, негђе у том контексту Мишел Обен спаја Његоша, образованог, метафизичког пјесника, митсика чија је мисао често између смрти и бесмртности са својим народом који колективно живи и преживљава “рану историје и наду слободе”.
Мишел Обен поставља класично, много пута цитирано питање о Његошу: “У којој мјери је државник инспирисао пјесника, а у којој пјесник државника?

На ово питање Мишел Обен тражи одоговор у својом најзначајнијем дијелу, које је уједно и његова докторска дисертација на Универзитету Сорбона Париз коју је одбранио 1971. – под насловом Висионс хисториqуе ет политиqуе данс л’оеувре поетиqуе де П.П. Његош ( “Политичке и историјске визије у поетском дијелу П.П.Његоша”).

Поред овог капиталног, Обен је објавио више радова о Његошевом стваралаштву у стручним часописима у Француској и Југослвији (Београду, Цетињу и Загребу). У угледном Ревуе дес Етудес Славес ( Часопис за славистичке студије) Обен је објавио рад “Литтературе орал ет луттературе ецрите данс лес премиерс поемес де Његош” (Усмена и писмена књижевност у првим Његошевим пјесмама) објављен 1978.

Запажен рад Обен је објавио под насловом “Горски вјенац ет ле цулте дес Зрински данс ла литтературе цроате” (Горски вијенац и култ Зринског у хрватској књижевности). Мишел Обен се бавио Његошем и у радовима: “ О једној последици првог Његошевог сусрета са Вуком”, “Легенда о бадњем вечеру и европска књижевност”, “Поводом посвете ‘Горског вијенца’ “.

Анализирајући политичке и историјске визије примарно кроз Њеогошево поетско дијело Мишел Обен разликује два периода. Први насловљен “Седам година тишине 1837 – 1844” (Септ аннеес де силенце 1837-1844) . Други “Период ремек ђела 1844-1847” ( Ла периоде дес цхефс-д’еувре 1844-1847 )

Kада говори о седмогодишњем периоду “тишине” Обен објашњава одређени застој у књижевноом стваралштву који је био узрокован многим политичким догађајима из управо тог периода владавине Петра ИИ Петровића Његоша.

Главна дијела, по Обену, Његошева ремек дијела, дакле настају у три године, од 1844 до 1847. Kруна свега је “Горски вијенац”.

Мишел Обен “Горском вијенцу” посвећује значајан простор у својој дисертацији, дајући оригиналне преводе Његошевих стихова на француском.

Аутор предлаже опрез пред замком могуће идентификације ставова које саопштавају ликови из “Горског вијенца” и самог Његоша. С правом подсјећа да Црна Гора и прилике у њој у првој деценији 18. вијека гђе је смјештена главна радња у “Горском вијенцу” нису исте са оним околностима средине 19. вијека, када Његош објављује своје најзначајније дијело.

Обен на 237. страници своје дисертације објашњава да сам мотив главне радње Горског вијенца ткз. истрага, јесте тематизовање питања ренегата (ренегатс), декле питања које је било веома актуелно у европској литератури. Правећи у том смислу компарацију са Шилеровим Виљемом Телом, Обен сматра да је Његошу та литература била позната, а да у Шилеровој трагедији мотив конспирације у борби за слободу на Божићни дан није тако далеко од садржаја црногорских легенди.

Представа Вепрес Сицилиеннес (Сицилијанска вечерња служба) аутора Цасимир Делавигне написана 1819 год. је драма о сицилијанском покољу Француза. Ова драма која третира тему везе масакра и националног ослобођења је – по општој оцијени – имала највећи театрарски успјех у Француској 19. вијека. ( Мицхел Аубин – Висионс хисториqуе ет политиqуе данс л’оувре поетиqуе де П.П. Његош стр.237).

Мишел Обен се прилично задржава на третирању тираније супротне закону у “Горском вијенцу” гђе помињићи Монтескјеа открива утицај француских идеја на Његоша. Цитирајући на француском Његошеве стихове о тирјанству и познанију права као и задатаку побуне против тираније, Обен пише да владика Данило изгледа директно инспирисан Француском Декларацијом о људским и грађанским правима.

 

 

Вјести

1 КОМЕНТАР

  1. СМАИЛ-АГА ЧЕНГИЋ

    Смаил-ага Ченгић је рођен 1788. године у селу Јелашица. Мајка му је била Ђурђијанка, робиња. Школовао се у Истамбулу. Био је средњег раста, дугуљасте главе, широка и богињава лица, зелених очију, смеђе косе, имао је браду и бркове. Био је одјевен сав у црвено одијело: доламу, џамадан са рукавима, чакшире, велики фес с дугом кићанком, опасан великим свиленим појасом. Носио је сабљу и двије кубуре, а још двије кубуре је носио објешене о коњу. Имао је озбиљан поглед и снажан глас.

    Ченгићи потичу из Мале Азије. Ова породица владала је градом Чангри, по којем су се по доласку у Босну прозвали Чангрлићи, касније Ченгићи. Средином XVI вијека досељавају у Херцеговину.

    Смаил-ага, муселим гатачки, пивски и дробњачки имао је 600 харачлија и био је богат. Истакао се у борбама против Карађорђевих устаника. Био је уз Али-пашу Ризванбеговића 1832. године против Хусеина капетана Градашћевића који се одметнуо од султана. Тада су у његовој војсци били и Дробњаци међу којима је био и Новица Церовић. Због заслуга у гушењу побуне добио је од султана титулу паше.

    Зијаметско право на Дробњак некада су имали Ризванбеговићи. Од њих су ово право купили Селмановићи из Таслиџе. Ибрахим-паша Селмановић продао је своја зијаметска права у Дробњаку Смаил-аги 1829. године за 80 „ћеса“. Купопродаја је извршена под Дурмитором, под Седлом код „Попова моста“. Селмановићи су хтјели продати Дробњак Ризванбеговићима од којих су га и купили, али се Дробњацима то није свидјело. Смаил-ага је био у Тушини код Новице Церовића и ту му је Ђоко Маловић предложио да он купи Дробњак. Смаил-ага није имао довољно новца па му је Ђоко Маловић посудио дио, а дио је прикупио у народу. Претходно је Смаил-ага откупио породицу Ђока Маловића од Турака и вратио ју је кући. Земља на Језерима од Пашине воде до Тепаца припадала је до 1863. године породици Ченгића. Послије тога то земљиште је постало племенска комуница.

    Смаил-ага је ријетко долазио у Дробњак јер му је све послове завршавао Ђоко Маловић и доносио му данак у Липник. Кнежеви су сакупљали харач од 300 пореских димова и прирез од 300 ока масла годишње. Харач се није узимао од сиромашних кућа. Ово се сакупљало у јесен. Смаил-ага је био највећи јунак турског царства. Није био суров према раји. Био је поштен и није чинио зулум по Дробњаку. О Божићу је пекао пециво и куповао вино па позивао хришћане и частио их.

    Али према бунтовницима је био суров. Пред својом кулом мучио је заробљене ускоке и хајдуке. Они су пред њим умирали јуначки и у пркосу, неки и без јаука. Смаил-ага се женио три пута. Прва жена му је била од Хасанбеговића из Автовца. Једна од жена је била удовица чију је кћер из првог брака за жену узео Смаил-агин син Рустем-бег. Рустем-бег је био велики насилник. У мираз је добио 300 читлука близу Сарајева. Рустем-бег је у својој кули у Липнику имао тамницу за мучење Срба. Пред кулом је имао вјешала са кукама и алкама на које је вјешао и качио људе. Смаил-ага је имао седам синова. Осим Рустем-бега са првом женом имао је још два сина: Дедагу који је умро у Коњицу 1875. године и Мухамед-бега којег је посјекао Спасоје Огњеновић из Бањана на Сјенокосима у Дуги Никшићкој 1862. године. Остали синови су: Сулејман-бег (од друге жене), Кадрибег, Сејди-бег и Хајдар-бег (од треће жене) који је умро у Цариграду. Петар Вукотић је шишао Дедагиног сина. Три Дедагина сина су живјела у Сарајеву и Цариграду.

    На Грахову је 1836. године у борби против Турака поражена црногорска војска и погинуло је девет Петровића, рођака Петра II Петровића Његоша. Најзаслужнији за пораз и погибију Катуњана био је Смаил-ага. На Грахову су са Смаил-агом били Пивљани, а Дробњаци нису хтјели доћи, осим Ђока Маловића којег је Смаил-ага од милоште звао Маријан и још једног Дробњака. Послије боја на Грахову Смаил-ага није долазио у Дробњак четири године. Хасан-бег Требињац Ресулбеговић је у Требињу држао главе Петровића и није хтио да их да Његошу уз откуп.

    Владика Раде није могао опростити Смаил-аги погибију својих рођака. Његош је позвао Новицу Церовића, Шуја Караџића и попа Димитрија Головића и од њих затражио да убију Смаил-агу. Дробњачки главари на то пристану и за то придобију цијело племе. Завјереници су се састали у манастиру Морачи и сковали план за убиство Смаил-аге. Владика им је послао нешто муниције. У убиству ће учествовати Дробњаци, Ускоци, Морачани, Ровчани, Бјелопавлићи и Пипери.

    Дробњаци се 1840. године одметну од Турака. Да би Смаил-агу домамили у Дробњак, Ђоко Маловић му је написао писмо у коме га обавјештава да се Дробњак буни и да се у народу прича да Смаил-ага не смије да дође од боја на Грахову. Рустем, син Смаил-аге, дође у Дробњак, али му ови не дадоше харач и он се врати оцу. Смаил-ага у септембру 1840. године са педесетак харачлија обилази Пиву. Ноћио је у Пиви двије ноћи, другу у Пивском манастиру. У Пиви је узео неколико дробњачких талаца и послао их у Мостар. Из Пиве долази у Дробњак. Долази у Дужи код Ђока Маловића. Ту није било Шуја Караџића, ни Новице Церовића, па се Смаил-ага наљутио. Сутрадан када је Шујо Караџић дошао Смаил-ага му није хтио пружити руку да се рукују. У Дужима је Смаил-ага остао седам дана. Није му се улазило дубље у Дробњак.

    Главари дробњачки наговоре Смаил-агу да се премјести на Пошћење и овај то прихвати. Смаил-ага из Дужи дође на Пошћење и улогори се на Грбовића Бари, под кулом Одовића. Ту дође и Новица Церовић на кога је Смаил-ага био љут јер се није раније појавио. Дробњаци, у жељи да Смаил-агу увуку што дубље у дробњачку територију, изјаве да су му вјерни и покорни, а он им повјерује. Новица Церовић је наговорио Смаил-агу да дође на Мљетичак.

    Смаил-ага покрене војску на Мљетичак. Тада лукави Ђоко Маловић, не желећи да непосредно присуствује нападу на Смаил-агу и његовом убиству, а сматрајући да је обавио свој дио посла тиме што је писмом намамио Смаил-агу у Дробњак, под изговором да су му дошли неки дубровачки трговци оде назад у Дужи.

    Смаил-ага са пратњом стиже на Мљетичак 4. октобра предвече. Улогорио се на Гвозду на Мљетичку, испод брдашца Вигњеве Главице. На Мљетичку је Шујо Караџић дочекао Смаил-агу и била је гозба под шаторима. Измјењивали здравице Шујо и Смаил-ага. Пила се медовина, замућено вино и кафа. Дробњачки кнежеви су на Мљетичак донијели харач Смаил-аги. Смаил-аги је те вечери кнез Филип Жугић донијео за вечеру нешто кајмака, погачу и мало меда. Смаил-ага је тада рекао да му је мало, а Филип му рече: „Толико за ноћас, а сјутра ће бит’ доста свакоме“. Кнез Филип је заноћио у својој кући, а ујутро је освануо у војсци која је убила Смаил-агу. Шујо Караџић и Дробњаци састали су се у Буковици са Новицом Церовићем са којим су дошли Ускоци. Ускоро су им се придружили Мина Радовић и Радован Бегов Реџић Булатовић са којима су били Морачани, Ровчани, Пипери и Бјелопавлићи. Стотину људи ноћу је кренуло из Буковице на Мљетичак.

    Ноћ је била облачна. Био је прохладан вјетар и било је магле.

    Војска је стигла за брдо Пјешевац, а онда се почела у највећој тишини спуштати низ Загуљски поток ка логору Смаил-аге. Већ је почело да свиће, али због облака и тмурног времена турске страже их нису примјетиле. Дио војске смјестио се са горње стране Вигњеве Главице, други дио војске остао је испод ње, а трећи дио војске спустио се потоком ниже, до Баре, да спријечи бјекство Турака према Никшићу. У овом дијелу војске био је Мирко Алексић. До пред зору Смаил-ага је пушио наргилу, а пред зору је заспао.

    У зору 5. октобра, када су се дијелили ноћ и дан извршен је напад на Смаил-агу. Турци су спавали када је напад почео. Војска која је била испод Вигњеве Главице искочила је на врх брдашца. Почетак напада означио је Шујо пуцњем из кубуре. Тада и остали испале плотун на Турке. Турци повикаше: „Власи… Власи долазе!“ Напад је извршен са свих страна. Под кишом метака по логору су јаучући на све стране бауљали рањени Турци и падали на земљу која је убрзо била прекривена турским лешевима. Смаил-ага је изашао из шатора. „Брњаша ми…“ заустио је да затражи коња, али га је у том тренутку Мирко Алексић из своје шешане погодио у главу са два метка. Био је мртав прије него је пао на земљу. Једно зрно остало је у глави, а друго на веризи низ повије. Кад то видјеше они Турци који су још били у животу и покушавали да пруже отпор, разбјежаше се, али свега двојица су успјела да извуку живу главу док су сви остали изгинули. Већ се разданило. Сама битка је кратко трајала. Погинуо је Смаил-ага Ченгић и уништен је већи дио његове војске. Један од оне двојице Турака који су једини успјели да побјегну био је Ахмет Баук, побратим Шуја Караџића. Међу нападачима није било мртвих ни рањених.

    Тијела погинулих Турака трпана су на саоне и одношена истог дана на Превиш гдје су нешто касније закопана у неко старо турско гробље. Коста Берковић, трговац из Таслиџе, је дан иза битке платио 20 перпера људима да сахране мртве Турке. Све главе убијених Турака су посјечене. Главе су однешене у Тушину, ускочка села и Морачу. Набијене су на коље око пута и око уљаника.

    Ноћу, попадија Томић, кума Смаил-аге и њена кћерка ископале су Смаил-агино тијело. Попадија је ставила тијело у врећу и натоварила на коња. На другу страну самара натоварила је подебље дрво, да не би претезало. Преко Пиве је тијело однијела у Липник породици Смаил-аге. Њен син јединац је тада био заточен у Мостару па је тако покушала да га спаси. Кад је позвана послије убиства Смаил-аге на Цетиње да одговара за преношење агина тијела и кад је на Његошево питање зашто је то учинила навела разлог који ју је навео на такав чин, Његош је разумио њену материнску љубав и опростио јој је. Када су Турци у Мостару сазнали за Смаил-агину погибију потровали су дробњачке таоце. Рустем-бег је из кубуре убио таоца Саву Требјешанина. Ипак је неколико таоца успјело побјећи. Са собом су понијели отрованог кнеза Милију Живкова Јауковића који је умро у Безују у Пиви. На Цетиње је вијест о погибији Смаил-аге донио Макарије Шумадинац, калуђер манастира у Бијелој. Његош му је поклонио крст. Овог калуђера при повратку ухвате Турци и убију га. Дробњаци су послије погибије Смаил-аге отишли код Његоша и предали му Смаил-агину главу, оружје, сат, златну опрему и агине коње. На Цетиње су отишли Новица Церовић и брат му Стојан, Шујо Караџић, Мирко Алексић, Милић Томић, Радивоје Вилотијевић и други. Примивши из руку Мирка Алексића главу Смаил-агину, Његош повиче: „Дође ли да ми се поклониш, јадни Смаиле!“ Три дана трајало је на Цетињу весеље. Тада су на Цетињу биле изграђене само „Биљарда“ и двије крчме.

    Истог дана када је убијен Смаил-ага, послије ручка, Новица је натоварио своје ствари и са породицом кренуо на Цетиње. Путовали су ноћу. Новица је на Цетиње стигао у зору. Носили су главу и водили два коња Смаилагина: Брњаша и Гаврана. Предали су на поклон владици коње и оружје Смаил-агино. Његош је дао Новици и Шују титуле војвода, а Мирку Алексићу титулу капетана. Његош је Новицу поставио за сенатора и дао му је кућу на Цетињу и млин у Ријеци Црнојевића. Кад је Његош рекао Новици да је Иван Мажуранић написао пјесму о погибији Смаил-аге, послали су му Смаил-агин сат. Његош је Смаил-агину главу држао у своме двору на савитљивој притки, тако да се клањала кад би неко ушао.

    Да би осветио убиство Смаил-аге, Али-паша Ризванбеговић убрзо шаље на Дробњак војску под командом Хасан-бега Ресулбеговића. Народ се склонио у збјегове у ускочке планине и Морачу. Дробњацима у помоћ дођу и Ровчани, Морачани, Ускоци и Бјелопавлићи, али су на пољани званој Бара Дајовића под Боровом Главом код Тушине били поражени 7. новембра 1840. године. Имали су 120 погинулих којима Турци одсијеку главе и њима оките Смаил-агин гроб у Липнику. Тада Турци попалише читав Дробњак у коме су оставили и своје посаде. Запалили су кулу Новице Церовића који је тада боравио на Цетињу по жељи Његошевој, да га Турци не би убили из освете за убиство Смаил-аге. Једино су остала непокорена ускочка села Струг, Сировац и Малинско. Од тада су Ускоци постали посебно племе.

    Дедага и Рустем-бег су се 1841. и 1842. године светили за погибију оца у Дробњацима. Дедага је уочи Божића похватао многе Дробњаке, око стотину их послао у Мостар као таоце, а посјекао их 96 (7 Церовића). Многи Дробњаци су у то вријеме побјегли у Морачу и друге крајеве. Дробњацима је 1843. године дозвољено да се врате на згаришта кућа. Били су разоружани, а Турци су чинили зулуме по Дробњаку. Филип Жугић и Милован Томић ишли су код босанског везира Омер-паше да моле да им се врати оружје. Везир је о овоме писао султану у Истамбул. Султан је дозволио да се оружје врати Дробњацима, а враћени су и преживјели таоци који су били заточени у Мостару.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*