Једина школа на КиМ која за век и по није прекидала рад, добитници Вукове награде!

Основна школа "Браћа Аксић" из Липљана међу добитницима Вукове награде и Сретењског ордена. Опстали и у најстрашнијим данима, једина школа на КиМ која за век и по није прекидала рад

0

ЗВОНИ за почетак наставе у школи „Браћа Аксић“ у Липљану. Разлеже се звук српском, мисирском земљом, косметском. Овде има коме да звони. Ово звоно, као и оно са древне Богородичне цркве, окупља преостали српски живаљ. Пет стотина душа, пребродило је најстрашније дане прогона и погрома, остало на свом прагу. Да траје и опстаје, упркос маглама и свакојаким играма силних и моћних.

Ових дана вест није да су по ко зна који пут каменована српска деца из Липљана, Старог Грацког, Сувог Дола, Рабовца и Новог насеља – ђаци школе „Браћа Аксић“. Вест је да су им, само у једној недељи, минулој, стигла два најзначајнија признања. Вукова награда Културно-просветне заједнице Србије и Сретењски орден, за век и по непрекидног рада. Обрадовало се 140 ђака и 50 њихових наставника.

– Охрабрила нас је Вукова награда која нам је уручена, а посебно вест о Сретењском ордену који ћемо примити на празник – каже, за „Новости“, в. д. директора Братислав Ђедовић. – Примили смо оба признања као поруке да овде останемо, без обзира на услове у којима ради наша школа. То је једина косметска школа која век и по није обустављала рад. Сналазили смо се како смо знали и умели и у најтежим данима. Сви смо делили једнако горак хлеб, наша деца, њихови родитељи, колеге. Али помогла је и наша држава, која нам је и овог пута, на свој начин, одлучно пружила руку. Наша борба за останак и опстанак није остала непримећена.

Југослав Црвенковић, донедавно први човек ове мале али достојанствене просветне заједнице, којом је руководио готово 13 година, говори да је ове награде доживео као признање свим косметским Србима који су стегли срце и остали своји на своме. И Црвенковићева су деца ђаци ове школе. Синови. Старији је осми, а млађи шести разред.

– Нас десетак дошло је да прими Вукову награду – преноси утиске Црвенковић. – Какав је био осећај? Такав да су нам груди биле тесне колико нам је срце било велико. Исти осећај имали смо и када нас је истог дана примио председник Србије.

Када су пре две године обележили почетак просветитељства које је 1866. утемељио Младен (Дена) Дебељковић, Душко Максимовић, стручни сарадник Школске управе Косовска Митровица – Грачаница забележио је, можда и не слутећи да ће после година муке стићи и награда:

– Основна школа „Браћа Аксић“ у Липљану поделила је судбину својих ђака, наставника и српског народа на Косову и Метохији. Нигде се тако јасно, тако осетљиво и тако болно нису оцртавале све промене, превирања, нестанак српских градова… све тешкоће и све опасности, као под кровом ове институције. Школа је постала уточиште за оне који немају где, који су остали без учионица, радних места и домова. Липљанцима је била синоним опстанка. Упркос страшним временима, пружала је сигурност да ће се преживети и дочекати бољи дани.

Јесен, 1999. Септембар.

Матичну школу „Браћа Аксић“ запосели су Албанци и протерали српску децу и њихове наставнике. Нова, принудна адреса прогнаних била је у једној приватној кући. Учионице су биле невелике собе, подрум зборница, под степеништем библиотека, а купатило канцеларија директора. Није било ни најминималнијих услова за учење. Упркос непријатељском окружењу, луча знања није утрнута ни у сеоским одељењима.

– Најтежи период у раду школе почиње када у Липљан улазе мировне снаге НАТО трупа – оставио је запис, са посветом „Косметољупцима“, у школском листу „Глас младих“, наставник разредне наставе Славољуб Мирић. – Тада почиње страдање српског народа, који мученички брани свој духовни, културни, хришћански и људски идентитет… Ученика – 340, у Липљану 80. Град је, што се тиче српског становништва, скоро опустео. Али нада и вера, да ће све бити као и пре, одржавају преостале Србе у уверењу да смо своји на своме.

Пролеће, 2004. Март.

Таман када су липљански Срби помислили да су сигурно убокорили семе у својим баштама и почели да негују младе изданке, погодила их је нова невоља. Због погрома српског живља почело је поновно осипање ђака. Али школа живи. После две године усељава се и у нову, модерно опремљену зграду. Са разних адреса стизала је помоћ: књиге, рачунари, школски прибор… Стигао је и агрегат, када школа није имала струје 137 дана. Снажна жеља да се не одступи више ни за корак покренула је добре људе да и на други начин пруже топлу руку косовским основцима, малим – великим људима. Звали су их у госте у Београд, Нови Сад, Кикинду, Соко Бању.

То су били дани када су и липљанска деца и њихови домаћини, за достојанство, племенитост, у књижице уписали све саме петице. Књижице је држава Србија сада допунила још једном, највишом оценом.

ВИДОЈЕ И МИЛУТИН

СУДБИНА браће Аксић, Видосава (Видоја) и Милутина, по којима је школа добила име, дубоко је у сећању Липљанаца. Ову двојица, од четворице синова солунца Гале Аксића, одличних ђака, питомаца Таковске гимназије, убили су балисти. Страдали су у зиму 1943. године као скојевци. Једном је било 19. Другом непуних 17 година. Обојица су убијена у размаку мањем од месец дана. Млађег, Милутина, чак су довели мајци Анки да га препозна. Знала је само по џемперу који је исплела да је то њен син. А ћутала је. И данас се памти да је тако најмлађег Новицу, али и Липљанце, спасла одмазде окупатора.

Косовска драма Аксића настављена је почетком седамдесетих. Најстарији Анкин и Галин син, Станоје, доктор правних наука и потпредседник Извршног већа Србије, противећи се амандамима који су аутономним покрајинама давали већу самосталност изгубио је животну битку.

СИМБОЛ ОПСТАНКА

ОСНОВНА школа у Липљану имала је увек значајну улогу за Србе у централном Косову – каже Петар Јакшић, директор школе од 1963. до 1967. године. – Она ту улогу и данас има, поготову што се одржала и у најтежим данима за српски, косовски живаљ. И, колико су ова знамења важна за школу и просветитељство, толико су битна и за опстанак нашег народа на Косову. Управо због свега кроз шта је прошла и што и данас ради у условима потпуне изолованости, она је постала симбол оспстанка.

Милена МАРКОВИЋ, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*