Јелена Јелисавчић: Континуиран процес капиталистичког терора над Венецуелом

0

Оно што се дешава у Венецуели последњих година, није ништа друго него један континуиран процес капиталистичког терора, с том разликом што је Латинска Америка зона утицаја Северне Америке, последњих, готово два века, за разлику од држава на Блиском истоку.
Венецуела је успевала да учини сопствени суверенитет одрживим чак и у моментима када је Чавез називао америчке председнике дворским лудама, све захваљујући нафти којом је Венецуела обиловала и чији је извоз био највећи управо у САД, упркос маштовитој ад хоминем реторици на рачун њених представника.
С почетка 2015. године, Мадуро је увео визни режим по реципроцитету за држављање САД, али још значајније, протерао је одређен број америчких држављана за које се сматрало да су се бавили шпијунажом и прогласио за персоне нон грата Џорџа Буша Млађег и републиканског сенатора Марка Рубиа. Још тада је Мадуро јасно рекао светској јавности да америчке власти са различитим опозиционим групама, покушавају изазивање државног удара. Не може се порећи да је то била практична демонстрација заштите суверености државе и националног поноса. Храбрости несумњиво.

Међутим, очигледно је да ни Трампова администрација није одустала од плана „Балбоа“, бар у фази инсинуације на исту и демонстрирања хибридног ратовања, већ виђеног сценариа под циничним оправдањем поштовања хуманитарне доктрине СБ ОУН-Р2П.
Значајна варница у америчком нестрпљењу засигурно је и све тешњи однос Kине и Венецуеле, и сарадње на пољима енергетике, технологије, безбедности и финансија (Kина је дала Венецуели кредит од 5 милијарди долара, Венецуела Kини нафту). Национална корпорација Kине за експлоатацију гаса и Венецуеланска нафтна компанија, такође имају низ билатеталних-економских уговора.

Венецуела данас има катастрофалну економску позицију, са енормно високом стопом инфлације, пре свега због диктирања понуде и потражње нафте на светском тржишту, коју креирају они центри моћи који се увек побрину да преузму посао и контролу над њим, јер знају „боље“. ФЕД је увек ту ако цену барела треба кориговати повећањем каматних стопа, а америчка политика да забрани својим банкама да купују државне обвезнице Венецуеле и да заокружи санкцијама на увоз нафте.

Борба за сувереност и отклон према политици САД су део латиноамеричког фолклора и традиције као што је то герила или танго.

Заиста би било јако поразно за целу слободарску цивилизацију, да падне важно уточиште слободе, традиције и аутентичности, и добије задах колоније, једне од стотине истих, које нису ништа друго до капиталистички „нашминкани“ казамати.

Jelena Jelisavčić

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*