Јелена Марићевић: Очи пуне звезда

0

 „И као звезде угашене, које

Човеку ипак шаљу светлост своју,

И човек види сјај, облик, и боју

Далеких звезда што већ не постоје,

 

Тако на мене, са мрачнога зида,

На ишчађалој и старинској плочи,

Сијају сада, тужна Симонида —

Твоје већ давно ископане очи!“

Мало ко не би препознао Ракићеве стихове из песме о чувеној грачаничкој фресци ископаних очију. Верујем да мало ко не би засузио кад ликом угледа и душом осети простор манастира из 1321. године, рај и пакао на излазу, краљевске лукове и куполе. Мусе је видео извор мотива угашених звезда у стиховима Огиста Доршена, Матош у песми „Очи“, Силија Придома, у којој се звезде пореде са зеницама које се гасе. Михаило Павловић помиње и Придомову песму „L’idéal“, која говори о тек насталим звездама, чија светлост још није допрла до земље, а Ракићева говори о обратном – угашеним звездама чија светлост још стиже до наших очију, иако звезде више не постоје.

У песми „Siehst du den Stern“, швајцарског песника Готфрида Келера, присутан је мотив о угашеној звезди која нам светли, али не очима којих нема, већ са љубављу која је ишчезла… Међутим, ни Келер, ни Придом, ни Доршен, нису имали негде на поприштима својих отаџбина ону оскрнављену цркву са неугасивим бојама једне несрећне фреске, да њиховим стиховима и звездама позајме од своје вечите лепоте, као што Симонида дели своју лепоту са Ракићевом песмом и даје од светлости својих очију светлост угашеним звездама нашег песника.[1]

До Грачанице треба доћи и осетити ископане очи сопствене отаџбине које ипак и упркос свему сијају, као Симонидине!

Захваљујући Дому културе у Грачаници, напору и вољи њених Људи који су организовали округли сто о књижевном делу Душана Ковачевића (4. јуна 2016. године), поводом награде Златни крст кнеза Лазара на Видовданском песничком бденију 2015, обрели смо се и у Грачаници, сада већ правом српском граду,[2] али и у Призрену где је одржан скуп. Није то био стандардан скуп; био је то ковачевићевским језиком говорећи прави „сабирни центар“. Међу рушевинама цркве Светог Спаса у граду у коме више готово да нема Срба, чуо се српски језик; на месту изнад града, а испод тврђаве, под ведрим небом, уз интензивни осећај катарзе.

Локалитет Ковачевићевог „сабирног центра“ био је имагинарна Горња Добрава (Добрава је, на пример, насеље општине Лепосавић на Космету), а стварна Felix Romuliana, која је плочом са натписом coincidentia oppositorum(у филму) повезана са локалитетом мртвих (у туниској Дуги), па је тако преко професора и археолога Михајла Павловића свет мртвих комуницирао са светом живих. И на месту призренске цркве осећала се аура симболичке енергије, слагања супротности кроз време – негдашња српска престоница и садашњи град у коме готово да нема Срба, али успева да се чује српски језик, на симболичном месту, а ни на неби ни на земљи.

Ако у једном епифанијском тренутку замислимо Призрен као фреску Симониде, онда ископане очи, тј. ископано и оскрнављено, утуљено српство наједном може да засветли, иако звезда више нема. Како и чиме? Богословијом Св. Кирила и Методија, Владичанским двором, манасторим Светих Архангела, црквама Светог Спаса, Богородице Љевишке, храмом Светог Ђорђа, неодрицањем и присуством, али и писаном речју, пером и гласом, који је некад песнички, а некад и у знаку драме…

Ауторка је сарадник у настави на Филозофском факултету у Новом Саду

[1] Милорад Павић, “Змај, Ракићева ‘Симонида’ и једна песма Готфрида Келера“, у књизи: Језичко памћење и песнички облик, Матица српска, Нови Сад 1976, стр. 410-415.

[2] Драгомир Костић, „Грачаница постаје град“, Видовдански гласник, год. 24, бр. 23, Дом културе Грачаница, Грачаница 2015, стр. 49-50. У Грачаници се стално нешто дешава, нагласио је Драгомир Костић у чланку. Заиста, уз пројекције филмова, позоришних фестивала, ликовних колонија, књижевних вечери, научних скупова, Грачаница постаје један од озбиљних центара српске културе на Косову и Метохији.

Извор: Нови Полис

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*