Јелена Обреновић Дамњановић: Жене, не примајте се!

0

Ових дана је јако популарно и смешно, наводно цитирати, правити шале, бурно реаговати и делити вести са насловнице таблоида ,,Ало“ и онога шта је наводно рекао Патријарх Иринеј.
Прво, највише цитирана је насловница ,,Српкиње морају да рађају и да ћуте, то им је посао“, је потпуна лаж. Дакле, у тексту нигде не постоји ова реченица, чак ни контекст. Нећу улазити у то шта је Иринеј тачно рекао, јер очигледно то никада нећемо сазнати због просте чињенице. Ова новина је таблоид, познат по свом непрофесионалном писању да не кажем извештавању, јер њега нема. Да једноставно илуструјем. Ако X особа каже: ,,Лично сам против абортуса, мислим да у томе има много проблема и мислим да би се о тако нечему можда могло дискутовати. Са етичке стране можда би се то дело могло уврстити у дело прекида живота „ , а насловница таблоида гласи : X особа је рекла : Српкиње убијају децу! Онда имамо велики проблем. Намерно је абортус узет за пример јер је то друштвено осетљива тема. Баш као што је друштвено осетљиво и морање рађања.
Међутим коме ово све треба и коме служи? Пре свега сјајно је за актуелну власт, која се одродила од својих почетних принципа, идеје и идеологије на основу које је и дошла на власт. То није само издаја онога сто си говорио, мислио или обећавао, то је издаја сопственог гласачког тела. Пошто је црква предстравник традиције и националне идеје, апсолутно је фантастично да пре свега она буде та која наводно даје непримерене изјаве за јавност. А кад то уради Патријарх, па то је фантастично.Тако твоја издаја постаје заправо ситуација у којој си дужан да се бориш за праведне идеје, јер ето побогу, црква је тако затуцана.
За оне који мало знају или не знају, црква је у прошлим временима била исто што и држава. Одиграла је кључну улогу у добијању наше државности. Једном речју да није било цркве не би било ни наше средњевековне државе. А касније ни модерне државе. Шта год мислили о вери, цркви и традицији треба да имамо на уму овај податак. Дакле цркву, иако нисмо верници треба да ставимо у један историјски важан контекст и да је једноставно као такву поштујемо. Поштујемо као део нашег наслеђа и историје. И тачка.
На демографски проблем који Србија има, односно на негативан наталитет , тј. више умрлих него рођених, указују многи стручњаци у последње време. Социолози, историчари, лекари. Међутим њих нико није лажно цитирао и око њих се није подигла беспотребна бука. То је зато што је црква та која има механизам да притисне једно дугме, пре свега у женама које нас катапултира двеста година у назад и ођедном сви постајемо наше наврбабе које се боре за своје право…Бар ми тако мислимо. За овај феномен врло је заслужан феминизам који има тенденцију да наше претке и њихов живот представља у светлу данашњег контекста. Тако на пример, моја прабаба која је родила четворо деце и остала млада удовица је мученица, робиња и жена без икаквих права. И не само моја, многе прабабе. Јер, какав би јој живот био да се школовала, није хтела да се уда, није морала да слуша оца…Немам појма какав би јој живот био, као што не знам како би било да је за време сеобе Срба постојао авион ( вероватно би завршили у Kанади)!“. Теорије и тезе које су настале на деконтекстуализацији су врло опасне и немају благе везе са реалношћу. У крајњем случају појединцу не служе! Моја прабаба је за мене била херој! Жена змај! Без које не би постојала велика лоза која је иза ње остала, укључујући и моју маленкост. Па ко сам ја да се супростављам животу на тај начин! Мислећи о својој прабаби као о особи која је имала своју судбину и живела живот онако како је најбоље знала, дајем посебно признање свом постојању! И не борим се у њено име против замишљеног непријатеља! Просто, немам то дугме које можеш да ми притиснеш! А то је, пре свега, драге моје, слобода!
Много ми је жао што сте се примиле!
Што се тиче цркве и њене праксе, најбучнији је атеистички лицемерни критицизам. И то такође сматрам врло опасним. Kао што врло инспиративан човек , Ђјакон Ненад Илић каже, парафразирам, прво дођи у Цркву, буди на литургији, постани део заједнице, па онда критикуј! Али не, то је још једно дугме које се активира! То је посебна тема, и о њој нећу док поново не кренем на литургију! И јако бих волела, да остали људи, нарочито они који се баве духовним праксама које припадају неким другим религијама, и стално позивају на свесност, да такође буду свесни свог лицемерног критицизма! Јер у противном имаћемо следечу слику:
О породици ће причати они који породицу немају.
О православној вери ће причати атеисти.
О браку ће причати неудате и неожењени.
О родитељству ће причати они који децу немају.
И не само причати, него правити програме, доносити законе, које ћете ви са укљученим дугмићима са радошћу дочекивати!
Стиче се утисак да нас других нигде нема!
Све у свему, мој закључак је да су се многи беспотребно примили, чиме је операција ,,заглупи и залуди,, успешно изведена!
Само да се зна да ја нисам!
Јелена Обреновић Дамњановић,
Потомак хероја!
У здравље!

 

Фејсбук

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*