Јелена Вукоичић: Путинов тријумф је знак почетка краја ЗАПАДА!

2

У октобру 2014. године New York Post објавио је информацију да Владимир Путин болује од рака панкреаса. Неколико месеци касније, у марту 2015, након што се руски председник није појављивао у јавности око недељу дана и пропустио пар састанака, амерички и британски медији одмах су почели да спекулишу о могућим разлозима Путиновог ”нестанка”, вероватно се надајући да је информација из октобра тачна. Јавно ликовање због болести или смрти политичког противника је толико типично за Енглезе и Американце да то не треба посебно ни комантарисати. Они једноставно воле смрт (туђу разуме се) и отворено уживају у томе када им умиру ”непријатељи” (појединци или читави народи, свеједно..само да се умире што више и што бруталније, америчком и британском заслугом, наравно). Нешто друго је, међутим, у случају ”Путин” било необично и индикативно. Та 2014-2015 је већ увелико била период у којем су Англосаксонци схватили да руског председника не могу да склоне, да не могу да му сервирају прозападну опозицију и обојену револуцију како су се, колико год то сад смешно звучало, у неком тренутку надали; да не могу да му поткопају власт и сруше га изнутра; да не могу да врате ’златан период’ руско америчких односа, када је Русија била на коленима, а Амери се најближе у читавој историји примакли богатим руским налазиштима нафте и гаса. Њихова жеља да Путин ”нестане сам од себе”, односно да умре, била је заправо последица њиховог очаја, свести да му не могу ама баш ништа. У међувремену, Запад је очајнички покушавао да сломи Русију санкцијама, које јесу ослабиле руску економију, али је нису уништиле. Западне санкције уједно су имале један позитиван аспект за саму Русију – натерали су је да диверзификује своју привреду, и други за читав свет – зближиле су Русију са Кином што ће средњорочно убрзати опадање америчке моћи у корист нове светске суперсиле. А Путин? Путин је, као што сви знамо, јуче разбио опозицију и однео убедљиву победу за још један шестогодишњи мандат. Показао се много јачим од америчких силеџија и британских сплеткароша, од свих домаћих издајника, шпијуна и западних ”играча”, од санкција и разноразних подметачина, којима су покушавали да га сломе. Многи западни лидери у међувремену су отишли са политичке сцене не дочекавши да руском председнику виде леђа. Неки други ће сасвим сигурно отићи у политичку историју у наредним годинама новог мандата председника Русије. Сад је већ јасно да Владимира Путина неће срушити ”комбиноване снаге” Вашингтона и Лондона. Ако буде одлучио да се повуче, то ће бити само његова одлука, а једино што је у овом тренутку апсолутно јасно јесте чињеница да је управо у Путиновом мандату Америка изгубила своју глобалну доминацију – ону коју је потврдила падом Берлинског зида и распадом Совјетског Савеза, ону коју је градила на слабој и обезглављеној Русији. Те Русије више нема, а нема ни те Америке. Свет је већ дубоко у фази тектонских промена на политичкој сцени, које ће у наредним годинама и деценијама изнедрити прво економску, затим политичку и напослетку војну нову суперсилу – Кину, уз коју ће стајати добар део међународне заједнице, укључујући Русију. Са друге стране налазиће се Америка која ће и даље бити јак играч, али само један од јаких играча, а уз њу вероватно и Европа, или барем део Европе. Како време буде пролазило, Запад ће све више слабити – Исток ће расти, а управо Владимир Путин остаће упамћен као једна од највећих, најимпресивнијих личности у савременој светској историји – као човек који је одиграо једну од главних улога у стварању новог светског поретка, а одиграо ју је бриљантно, или, да се изразимо речником наших прекоокеанских ’пријатеља’, одиграо ју је за Оскара..

ФБ профил Јелене Вукоичић

2 КОМЕНТАРА

  1. Свака ти је душо реч на месту. Пиши нам и даље овакве колумне пошто ћеш у мени имати верног читаоца.

  2. СВАКА ЧАСТ ЗА ТЕКСТ ! Било који рат па и Хладни не може да се заврши победом агресора. Надам се да Вашингтону и Лондону то почиње да бива јасно.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*