Jerej dr Ugrin Popović: CREDO QUIA ABSURDUM EST

1

Živimo u eri apsurda. U eri, kada ne nalazimo vrednost za koju bismo umrli, ili vrlinu, koju bismo živeli. Sve je pomešano, ništa toliko bitno a i „za sve su drugi krivi“.

Da li je neko primetio da nije bilo debelog apostola?

Vrednost života se može izmeriti istinom, koja se njime svedoči. Niče je još govorio kako filozof, da bi bio cenjen, svoju filozofiju mora da propoveda sopstvenim primerom. Jednostavno, mora živeti istinu o kojoj govori. Život mu ne može biti prihvatljiv ukoliko se odrekne istine koju živi. Sam Hristos je rekao – „Spoznaćete istinu i istina će vas osloboditi“.

No, koja je to istina, radi koje smo spremni umreti?

Kami je jasan po ovom pitanju. On kaže: „Nikada nisam video nekoga da je umro zbog ontoloških argumenata“. Svakako, ne umire se ni zbog „naučnih“ argumenata. Galilej, koji je zastupao jednu značajnu naučnu istinu, javno je se odrekao čim je on,a njegov život, dovela u opasnost! I, bio je u pravu, da se razumemo, pošto, potpuno je nevažno da li se Sunce okreće oko Zemlje, ili Zemlja oko Sunca. Sve u svemu, to je beznačajno pitanje ako je spaljivanje opcija, jer ta istina nije vredela da zbog nje Galileo bude spaljen. Sa druge strane, „da je Kosovo Srbija“, bila je istina radi koje je knez Lazar bio spreman da umre. Da prinese vlastiti život na oltar te istine.

Svakako da je on mogao da nađe hiljadu i jedno opravdanje zašto to nije dobra ideja! Recimo – jer živi u Kruševcu; jer se priženio skoro; jer su deca još na studijama; jer će ta odluka rezultirati mnogim drugim umiranjima; jer još nije isplatio kredit za kola; jer je tek podigao hipoteku na kuću; jer je tog jutra video gavrana kako kopa po kontejneru; jer mu se još živi; jer vidi perspektivu svoje zemlje u jevropejskim integracijama; jer mu je glupo da Milica postane udovica; jer bi mogao da sagradi barem još deset crkava kada bi ostao živ; jer … Dakle, nebo je granica u postojanju „pravih“ opravdanja. I, sva su legitimna, kao i kod Galileja… recimo.

Znači, Sunce se okreće oko Zemlje, jer drugačije mišljenje bi rezultiralo lomačom. To ne bi bilo pametno. Galileo je pametan. Budi kao Galileo!

Ipak, knez Lazar nije bio kao Galileo, ili je, možda istina, da Kosovo je Srbija, bila od onih za koju je vredelo umreti i pored svih „dobrih“ razloga, zbog kojih baš to i nije najpametnija odluka.

No, živimo u eri apsurda. U eri kada su nam vrednosti poljuljane, kada je naš duhovni vidik zamagljen. Kada je mnogo lakše prebaciti krivicu na drugoga, Pilatovski spirajući odgovornost sa sopstvenih pleća. Zalajati o pomanjkanju duhovnosti, a zatim optužiti Crkvu, te na miru nastaviti uživanje u Velikom bratu. Ili, javno se zgroziti nad nebrigom Države o Infektivnoj klinici, pa napraviti par šala o novogodišnjoj rasveti, a potom otići i uživati u viršli na praznik Usekovanja sa drugarima iz zgrade. I onda, na najbitnije pitanje o Kosovu i Metohiji, dati jasan stav, kako mi za to jednostavno, nemamo odgovora (što je tačno, ali nije ga imao ni Lazar), ali da želimo da budemo debeli i inertni, kao iz američke sapunice. Normalno da nećemo videti Grčku! Niti njihov spor sa Turcima, niti njihovu doslednost sopstvenim vrednostima.

Ne, ne tražim da pogledamo Kambodžu ili Siriju, već svog komšiju, sa sličnim problemom, ali sa dijametralno različitim stavom! Možda baš zbog tog stava, Grčka jeste u EU, iako nije htela da se odrekne tog, svog dela teritorije, iako je mnogo manje istorijski i arhitektonski vezana za Kipar nego što smo mi, za Kosovo i Metohiju. Ipak, oni ne daju sever Turcima, dok smo mi u stanju da se „zadovoljimo“ severom, kao da smo mi izvršili okupaciju tog dela, tuđe zemlje. Ali, nismo! Ipak, mi bismo se zadovoljili, Grci se ne zadovoljavaju! Mi bismo u EU, Grci su već u EU! Mi bismo da nas poštuju, Grke već poštuju!

„Osećanje apsurda, međutim, nije isto što i pojam apsurda. Ono ga utemeljuje, ono je njegova polazna tačka, i to je sve. Ono se njime ne sažima, izuzev u jednom kratkom trenutku kada ono daje svoj sud o svetu.“ (Alber Kami, Mit o Sizifu)

Taj „kratki“ trenutak jeste naš život, a apsurd prosto izvire iz nas, pošto smo sebe doveli u apsurdnu situaciju podvojenosti vlastitih vrednosti. Ne verujete? Evo, provere… Kažete da ste Hrišćani, ipak ne čitate Pismo i ne idete u Crkvu, a i kada odete – ne pričešćujete se, iako bi, to, samo Pričešće, trebalo da bude poenta vašeg odlaska! Ipak, to vas ni malo ne zabrinjava, jer vi znate bolje od sveštenika i od samog Jovana Zlatoustog, koji je napisao tu Službu! Ali, ni to vas ne brine, jer vi u principu, i ne verujete u Boga! Verujete u svoje male običaje paganskog sveta, koji je odavno mrtav. To i vi znate. Zato se okrećete rialitiju, i tuđem umesto SVOM životu! I, posle Kosovo je Srbija, već zvuči kao da se vas i ne tiče. A, šta vas se tiče? Pitate li vi sebe to…?

Mislite o tome!

Jerej dr Ugrin Popović

Vidivdan

1 KOMENTAR

  1. „I, posle Kosovo je Srbija, već zvuči kao da se vas i ne tiče. ”
    Ako kažemo: ”HRISTOS PO SREDI NAS! – JEST IBUDET!” ,
    primereno je reći/govoriti i pisati: ”KOSOVO i METOHIJA
    JEST I BUDET SRBIJA!”
    Na Nebu /u Nebeskoj Srbiji/ – JEST/E, a na Zemlji, u zemaljskoj
    Srbiji – BUDE/T!
    Tako govoirmo i u Očenašu: ”…da BUDE Volja Tvoja na zemlji
    kako /JESTE/ na Nebu…”
    Hristos: ”NEKA VAM BUDE PO REČI VAŠOJ!”

    Dragan Slavnić

    Odgovori

POSTAVI ODGOVOR

*