Јереј др Угрин Поповић: КРАЈ ОГЊИШТА

0

 

Ништа није за зачудити. Ако погледамо пажљивије, видећемо да смо сами пристали на то. Ево, направимо мали покус! Вратимо се у доба огњишта, у доба када се породица ту окупљала, и када су се млађи ту поучавали, причама старијих. То су биле занимљиве приче, прожете динамиком и хиперболом, псоглавима и вампирима, не би ли се поента јасније нагласила, а и да би пажња, немирне младости, била усредсређена. Тако се породица јачала заједништвом, пошто реч је жива. Данас, са друге стране, такође имамо медијум, који породицу држи на окупу, и који је педагог младима. Само то више није жива реч, већ шарена лажа технолошког прогреса. Да, то је ТВ! А, он је био само почетак…

Свакако, да у својој брзоплетости, не желимо да погледамо мало боље у то „комшијско двориште“, већ фасцинирани шаренилом простора, бивамо заведени, као да смо функционални идиоти, који просто не могу да одоле јарким бојама, гласној музици и неумереној конзумацији шећера! Једном речју, свему ономе, чиме тај нови педагог обилује. И, чиме једнако мами, како нас, који смо били иза „гвоздене завесе“, тако и све њих, који су били, и остали, у благодатима капиталистичког друштва. Што би требало да буде први аларм, који би се упалио у нашој глави, да је има ко користити, свакако. Дакле, ако имају такав рај од живота, чему онда ТВ, као сурогат истог? Како је могуће да их тај исти педагог држи приковане уз себе, уколико они заиста имају могућност неког лепшег, и садржајнијег живота? Тако да, уколико би се неко послужио Богом даним му мозгом, могао би да закључи, како то и није баш тако „медено“, како се на прву да учинити. Заправо, тај неко, ко би користио свој мозак, врло брзо би закључио да је исто. И овде и тамо, јер и овде и тамо, себе морамо водити. Што ће рећи, и овде и тамо, на себи можемо радити, те да право достигнуће тог „посла“, који јесте живот, није ван нас, већ у нама! Како би то, и Сам наш Господ Исус Христос, рекао. Чиме се приближавамо категорији, која је квалитативно чинила разлику, али и категорији због које и даље као нација постојимо. Та категорија, јесте Црква!

И, гле, чуда! Овај нови ТВ педагог наше младости, баш не штеди ту Цркву, исмејавајући је, и фабрикујући неке полуистине, не би ли што више дистанцирао народ од свог другог вековног сабрања. А, то друго вековно сабрање, нашег народа, јесте Црква. Дакле, она породица, обједињена и поучена код огњишта, једном седмично одлази у Цркву, на тај начин изражавајући јединство народа, коме припада, тим јединством, показујући себе као Цркву. Значи, не као део, или као члана, већ КАО Цркву. Разумем да је ова квалификација можда превише за све вас, али верујте ми, на њој велика хришћанска тајна личности и заједнице, почива! Наш народ, можда није знао да је академски изрази (а и чему то, реално?), али ју је сваке Недеље, живео. Штавише, тим сабрањима, своје је приче, крај огњишта, блазирао. Допуњавао. Своју омладину тиме поучавао. Учио. Како о Народу, којем припада, тако и о Вери, којом живи. Данас, са друге стране, такође имамо медијум за сабрање, који није ТВ. То је интернет: а, заправо сва радост друштвених мрежа, које пружају безбедност, осигуравајући тиме, свирепост. Ту, све оно, чиме их је ТВ педагог научио, у пракси крећу да испољавају! Сву своју фасцинираност јарким бојама Јевропе, и сво своје гађење над народом којем припадају. Што неписменији, и необразованији, то спремније, и свирепије уједају, и урлају! Стално мобилни, са вечитим осећањем прогањања, као да желе што боље да докажу, како су тек игром случаја овде рођени, избацујући статусе про-јевропског карактера. Свакако, да „крпа нађе закрпу“, и ево већ се зачела заједница. Већ, имамо обједињене истомишљенике, којима ни то није довољно. Прозелитизам, јесте у ствари оно што је њима потребно.

Дакле, не само да стекну право да лају, већ и да све друге конвертују на свој лавеж. Свако ко мисли другачије је јеретик, и креће виртуално спаљивање! То је већ аларм, по себи, за све оне, који би да укључе мозак. Како је могуће да неко, ко нема никакво образовање, има толику потребу, да другима покаже, како је у праву? Како је могуће, да тај човек не види себе? Да постави себи једно сасвим логично питање – „је ли, а чиме си ти то завредео, да баш тебе неко послуша? Јеси ли ти учитељ? Свештеник? Родитељ? Па, шта си ти? Ко си ти?“. Не, таква питања, тај неко, свакако себи неће поставити, али их зато можете поставити сви ви, који нисте тај неко! Схватате ли логику? Не? Па, мењајући себе, мењате свет, али док год покушавате, да промените друге, падате, а овај свет наставља, да се у својој пропасти ваља. И, то је најтрагичније достигнуће, цивилизацијског напретка, у овом народу. То што се ненаученом, дала прилика да друге учи! И, што се епицентар наше бриге о промени, преселио од нас самих, до свих њих других. А, све ово, јесте последица тога, што је наш народ престао да буде црквен. Да своје сабрање, остварује на Литургији. Да му циљ буде промена себе, не других. Да зна да није сам, и да његов живот није узалудан, да не мора бесомучно лајати, само да би завредео мало пажње, или какав лајкић, већ да је вољена особа, због које је сам Бог дао живот свој!

И, због које је сам Бог рекао – покајте се! (преумите се, промените се)

Мислите о томе…

Јереј др Угрин Поповић

ПАТРИОТ

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*