Јерусалим, карта на коју сви играју

0

На простору где често логика и здрав разум морају да устукну пред симболима, јачег симбола од Јерусалима нема. Зато не чуди што су на његову карту сви заиграли

Сваки пут када ратни бубњеви почну да одзвањају у једном квадратном километру Старог града у Јерусалиму, где се буквално наслањају једна на другу највеће светиње трију монотеистичких религија, сетим се Марка Твена и његовог путописа „Тхе инноцентс абброад“ (нажалост та књига није преведена на српски). У својој ироничној хроници путешествија по Европи и Палестини 1867. године, творац Тома Сојера и Хаклбери Фина, описао је Јерусалим као напуштену, сиромашну, досадну провинцију Османске империје у којој се деценијама ништа не догађа.

Сто педесет година касније, та забит декадентног Турског царства, поново је у жижи интересовања, тачка у којој се преплићу интереси великих и регионалних сила и самопроглашених заштитника „праве вере“ у све три конфесије. И, што је најопасније, велики је број оних који су спремни да због унутрашњих или других интереса „жртвују“ мир у Јерусалиму и стабилност у региону. Почев од израелског премијера Бибија Нетањахуа, америчког председника Доналда Трампа, амбициозног престолонаследника у Ријаду Мухамеда ибн Салмана, егоцентричног новог султана Реџепа Тајипа Ердогана, руског вође Владимира Путина и иранског ајатолаха Али Хамнеја.

Сведоци смо стварања два тројна пакта који се суочавају на перманентно запаљивом терену Блиског истока. На једној страни имамо трио САД – Израел – Саудијска Арабија, на другој Русија – Турска – Иран, и ту треба додати фактор Сергеј Лавров. Ако се послужимо фудбалским жаргоном, руски шеф дипломатије је Лео Меси који се просто поиграва са голобрадим и недораслим креаторима политике на Блиском истоку у ривалским и савезничким земљама. Сва је срећа да Русија није Барселона, иначе би резултат био одавно познат. Захваљујући Лаврову и његовом раду, којем би Талеран и Метерних могли да позавиде, руски председник Владимир Путин постао је најјача фигура на геополитичкој табли, од Средоземног мора до Персијског залива.

Наравно, није занемарљив допринос претходне а поготово актуелне америчке администрације које су се показале, еуфемистички речено, неадекватним. Док у Вашингтону муку муче да обезбеде достојну агенду потпредседнику Мајку Пенсу за његову блискоисточну турнеју, Путин је у року од 24 сата видео или разговарао са свим кључним играчима у региону. Од председника Сирије Асада, преко египатског раиса Ел Сисија и јорданског краља Абдулаха, до турског шефа државе Ердогана. Не треба заборавити ни да је у последњих 16 месеци Нетањаху имао чак четири сусрета тет-а-тет са Путином а да је у октобру дошло до историјске посете краља Салмана Москви.

Речју, чак ни у доба највеће моћи СССР-а, Москва није била у тако привилегованој позицији на Блиском и Средњем истоку. Почетничке грешке Трампове администрације, мотивисане делимично унутрашњополитичким интересима председника САД и аматерским планом његовог зета Џареда Kушнера за решење палестинског питања, само су додатно појачале ефекат тријумфа руско-иранске коалиције у Сирији. Нервоза Ријада и Јерусалима због стварања шиитске „зелене линије“, од Техерана до Бејрута, видела се кроз „тамничење“ либанског премијера Харирија и тајног сусрета престолонаследника саудијског трона Мухамеда ибн Салмана са израелским премијером Нетањахуом.

Ништа не мири и не уједињује тако чврсто као постојање заједничког непријатеља. Што је он већи, и што је више перципиран као такав, то је његово амалгамско дејство јаче. Иран је за „непринципијелно“ пријатељство Саудијске Арабије и Израела школски пример.

На простору где често логика и здрав разум морају да устукну пред симболима, јачег симбола од Јерусалима нема. Зато не чуди што су на његову карту сви заиграли. Трамп са својом одлуком да га призна за главни град Израела и тако заради мало подршке међу гласачима у САД, Нетањаху да прикаже своју велику победу и скрене пажњу са својих корупционашких афера, Ердоган и ајатолах Хамнеј да се поново издигну у ктиторе свих муслимана и гурну у страну курдско питање, Ибн Салман да учврсти тројни савез са Израелом и САД против Ирана, а Путин да се представи као велики медијатор и глас разума у изборној години у којој не може да се похвали економским резултатима и побољшавањем стандарда живота у Русији.

Парадоксално, Јерусалим је био важнији Европљанима него Јеврејима и Арапима у другој половини 19. и првој половини 20. века. Од тада датира и његова подељеност. Све ондашње царевине, од тек рођених попут Немачке и Аустроугарске, до Русије и Британске империје финансирале су своје мисионаре у Светој земљи, од археолога до свештеника. Јерусалим није био толико битан, као што се представља, ни пре седам деценија за Јевреје и Арапе. О томе сведочи историјска анегдота по којој је Моше Дајан, командант израелске војске у арапско-израелском рату 1948. године, известио „оца нације“ Давида Бен Гуриона да је пред Старим градом и да га може лако војно освојити. Први израелски премијер му је рекао да се заустави јер није желео да на плећа тек рођене израелске државе стави одговорност чувања најважнијих светиња муслимана и хришћана.

Штавише, у то време је био спреман и да жртвује Зид плача зарад државе на коју су Јевреји чекали два миленијума. Према сведочанствима историчара, ни Јевреји ни Арапи нису имали намеру да освоје цео град за себе, већ им је био циљ да га поделе. Тако је и дошло до егзодуса Јевреја из Старог града, а Палестинци су протерани из западног дела Јерусалима.

Бен Гуриону се нису свиђали много ни Арапи ни ортодоксни Јевреји. За њега, као и за већину Јевреја повратника из Европе у првој половини 20. века, ортодоксни Јевреји су будили сећања на оно од чега су побегли са Старог континента. Јерусалим и митологизација Јерусалимског храма су, по њима, имали мирис нафталина, и изгледали су старомодно и опсолетно. Тел Авив је симбол Израела о каквом су они сањали, а не Јерусалим. Није случајно што је Бен Гурион отишао у Јерусалим тек четири године након повратка у тадашњу Палестину 1906. године. Ни тада се није тамо обрео да би се помолио пред Зидом плача већ из пословних разлога…

 

 

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*