Jerusalim, karta na koju svi igraju

0

Na prostoru gde često logika i zdrav razum moraju da ustuknu pred simbolima, jačeg simbola od Jerusalima nema. Zato ne čudi što su na njegovu kartu svi zaigrali

Svaki put kada ratni bubnjevi počnu da odzvanjaju u jednom kvadratnom kilometru Starog grada u Jerusalimu, gde se bukvalno naslanjaju jedna na drugu najveće svetinje triju monoteističkih religija, setim se Marka Tvena i njegovog putopisa „The innocents abbroad“ (nažalost ta knjiga nije prevedena na srpski). U svojoj ironičnoj hronici putešestvija po Evropi i Palestini 1867. godine, tvorac Toma Sojera i Haklberi Fina, opisao je Jerusalim kao napuštenu, siromašnu, dosadnu provinciju Osmanske imperije u kojoj se decenijama ništa ne događa.

Sto pedeset godina kasnije, ta zabit dekadentnog Turskog carstva, ponovo je u žiži interesovanja, tačka u kojoj se prepliću interesi velikih i regionalnih sila i samoproglašenih zaštitnika „prave vere“ u sve tri konfesije. I, što je najopasnije, veliki je broj onih koji su spremni da zbog unutrašnjih ili drugih interesa „žrtvuju“ mir u Jerusalimu i stabilnost u regionu. Počev od izraelskog premijera Bibija Netanjahua, američkog predsednika Donalda Trampa, ambicioznog prestolonaslednika u Rijadu Muhameda ibn Salmana, egocentričnog novog sultana Redžepa Tajipa Erdogana, ruskog vođe Vladimira Putina i iranskog ajatolaha Ali Hamneja.

Svedoci smo stvaranja dva trojna pakta koji se suočavaju na permanentno zapaljivom terenu Bliskog istoka. Na jednoj strani imamo trio SAD – Izrael – Saudijska Arabija, na drugoj Rusija – Turska – Iran, i tu treba dodati faktor Sergej Lavrov. Ako se poslužimo fudbalskim žargonom, ruski šef diplomatije je Leo Mesi koji se prosto poigrava sa golobradim i nedoraslim kreatorima politike na Bliskom istoku u rivalskim i savezničkim zemljama. Sva je sreća da Rusija nije Barselona, inače bi rezultat bio odavno poznat. Zahvaljujući Lavrovu i njegovom radu, kojem bi Taleran i Meternih mogli da pozavide, ruski predsednik Vladimir Putin postao je najjača figura na geopolitičkoj tabli, od Sredozemnog mora do Persijskog zaliva.

Naravno, nije zanemarljiv doprinos prethodne a pogotovo aktuelne američke administracije koje su se pokazale, eufemistički rečeno, neadekvatnim. Dok u Vašingtonu muku muče da obezbede dostojnu agendu potpredsedniku Majku Pensu za njegovu bliskoistočnu turneju, Putin je u roku od 24 sata video ili razgovarao sa svim ključnim igračima u regionu. Od predsednika Sirije Asada, preko egipatskog raisa El Sisija i jordanskog kralja Abdulaha, do turskog šefa države Erdogana. Ne treba zaboraviti ni da je u poslednjih 16 meseci Netanjahu imao čak četiri susreta tet-a-tet sa Putinom a da je u oktobru došlo do istorijske posete kralja Salmana Moskvi.

Rečju, čak ni u doba najveće moći SSSR-a, Moskva nije bila u tako privilegovanoj poziciji na Bliskom i Srednjem istoku. Početničke greške Trampove administracije, motivisane delimično unutrašnjopolitičkim interesima predsednika SAD i amaterskim planom njegovog zeta Džareda Kušnera za rešenje palestinskog pitanja, samo su dodatno pojačale efekat trijumfa rusko-iranske koalicije u Siriji. Nervoza Rijada i Jerusalima zbog stvaranja šiitske „zelene linije“, od Teherana do Bejruta, videla se kroz „tamničenje“ libanskog premijera Haririja i tajnog susreta prestolonaslednika saudijskog trona Muhameda ibn Salmana sa izraelskim premijerom Netanjahuom.

Ništa ne miri i ne ujedinjuje tako čvrsto kao postojanje zajedničkog neprijatelja. Što je on veći, i što je više percipiran kao takav, to je njegovo amalgamsko dejstvo jače. Iran je za „neprincipijelno“ prijateljstvo Saudijske Arabije i Izraela školski primer.

Na prostoru gde često logika i zdrav razum moraju da ustuknu pred simbolima, jačeg simbola od Jerusalima nema. Zato ne čudi što su na njegovu kartu svi zaigrali. Tramp sa svojom odlukom da ga prizna za glavni grad Izraela i tako zaradi malo podrške među glasačima u SAD, Netanjahu da prikaže svoju veliku pobedu i skrene pažnju sa svojih korupcionaških afera, Erdogan i ajatolah Hamnej da se ponovo izdignu u ktitore svih muslimana i gurnu u stranu kurdsko pitanje, Ibn Salman da učvrsti trojni savez sa Izraelom i SAD protiv Irana, a Putin da se predstavi kao veliki medijator i glas razuma u izbornoj godini u kojoj ne može da se pohvali ekonomskim rezultatima i poboljšavanjem standarda života u Rusiji.

Paradoksalno, Jerusalim je bio važniji Evropljanima nego Jevrejima i Arapima u drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka. Od tada datira i njegova podeljenost. Sve ondašnje carevine, od tek rođenih poput Nemačke i Austrougarske, do Rusije i Britanske imperije finansirale su svoje misionare u Svetoj zemlji, od arheologa do sveštenika. Jerusalim nije bio toliko bitan, kao što se predstavlja, ni pre sedam decenija za Jevreje i Arape. O tome svedoči istorijska anegdota po kojoj je Moše Dajan, komandant izraelske vojske u arapsko-izraelskom ratu 1948. godine, izvestio „oca nacije“ Davida Ben Guriona da je pred Starim gradom i da ga može lako vojno osvojiti. Prvi izraelski premijer mu je rekao da se zaustavi jer nije želeo da na pleća tek rođene izraelske države stavi odgovornost čuvanja najvažnijih svetinja muslimana i hrišćana.

Štaviše, u to vreme je bio spreman i da žrtvuje Zid plača zarad države na koju su Jevreji čekali dva milenijuma. Prema svedočanstvima istoričara, ni Jevreji ni Arapi nisu imali nameru da osvoje ceo grad za sebe, već im je bio cilj da ga podele. Tako je i došlo do egzodusa Jevreja iz Starog grada, a Palestinci su proterani iz zapadnog dela Jerusalima.

Ben Gurionu se nisu sviđali mnogo ni Arapi ni ortodoksni Jevreji. Za njega, kao i za većinu Jevreja povratnika iz Evrope u prvoj polovini 20. veka, ortodoksni Jevreji su budili sećanja na ono od čega su pobegli sa Starog kontinenta. Jerusalim i mitologizacija Jerusalimskog hrama su, po njima, imali miris naftalina, i izgledali su staromodno i opsoletno. Tel Aviv je simbol Izraela o kakvom su oni sanjali, a ne Jerusalim. Nije slučajno što je Ben Gurion otišao u Jerusalim tek četiri godine nakon povratka u tadašnju Palestinu 1906. godine. Ni tada se nije tamo obreo da bi se pomolio pred Zidom plača već iz poslovnih razloga…

 

 

Nedeljnik

POSTAVI ODGOVOR

*