Још од „четки и метли“ нисмо почистили „председнике“

0

Зашто је вец́ четврт века једна од одлика српске политичке културе и праксе појава шуме кандидата за највише државне функције од којих се не види неколико озбиљних кандидата који завређују међусобно такмичење за наклоност грађана.

Херцен Радоњиц́, Миомир Тошиц́, Јован Стојковиц́, Радивоје Шаренац, Слободан Ранковиц́, Никола Шец́ероски, Чедомир Нешиц́, Саша Горанци, Милорад Радовиц́, Љиљана Ц́уиц́, Ратомир Војводиц́, Предраг Вулетиц́, Никола Баровиц́, Мирослав Веселиновиц́, Милан Младеновиц́, Велимир Цветиц́, Живан Харван, Томислав Kрсмановиц́, Миодраг Гојковиц́, Јован Kопривица, Тихомир Живановиц́, Милан Лазаревиц́, Љубомир Грујиц́, Љубен Ален Алексов, Драган Јовановиц́, Слободан Матиц́, Блажо Перовиц́, Војислав Шешељ, Сулејман Угљанин, Иван Ђуриц́, Вук Драшковиц́, Слободан Милошевиц́.

Три милиона подељено са 847

Побројана 32 имена представљају коначну листу кандидата председничких избора одржаних 9. децембра 1990. године, почев од последњег Радоњиц́а са 847 освојених гласова до победника Милошевиц́а са освојених 3.285.799 гласова.

Само првих 11 кандидата имало је преко 10.000 гласова колико је, иначе, данас потребно судски оверених потписа да би се ушло у председничку изборну трку.

Две године касније, на превременим председничким изборима било их је знатно мање, (само) седам. Он „звучнијих“ имена остац́е упамц́ен Јездимир Васиљевиц́, како због луле у телевизијским спотовима, тако из због пирамидалне банке „Југоскандик“ која је ојадила многе грађане.

Затим је 1997. било 17 кандидата, 2002. њих 11, па 2003. (само) три. Тих година су избори за председника били неуспешни и учестали, па су грађани вец́ 2004. године, кад су се променила правила и кад је избор председника олакшан, бирали између 15 кандидата. У ближој прошлости на изборима за председника 2008. било је укупно девет кандидата, док је 12 кандидата било 2012. године.

Иако редовни председнички избори за 2017. годину још нису расписани, Србију вец́ дуже тресе изборна грозница, а кандидата, барем према најавама, има као деведесетих.

Баш као и пре четврт века, само је неколико кандидата који стварно могу да конкуришу за место председника Србије, док остали истичу кандидатуре иако су и сами свесни да не могу да победе.

Персонализација и нус производи

Такође, од увођења вишестраначја, и „четки и метли“ поменутог Шец́ероског, та шума кандидата постаје једна од главних одлика избора, али и српске политичке културе и праксе. Све циклусе памтимо према победнику, али памтимо и према мањим или вец́им егзибиционистима.

Зашто?

Висок степен персонализације политике од 1990. до данас, према професору Савремених политичких система на Факултету политичких наука Зорану Kрстиц́у, један је од главних разлога за овај феномен који траје.

Председнички кандидати се бирају на непосредним изборима, додаје Kрстиц́ и указује да пропорционални изборни систем фаворизује вишепартијски систем, па бројне мале партије користе прилику за промоцију.

Готово 25 година бивамо свакодневно током кампање засути обиљем вести о кандидатима, потенцијалним кандидатима, паролама контра и про власти…

Дабоме, чињеница је и да су председници једини политичари који су на непосредним изборима бирани од стране грађана, па је и то један од разлога прецењивања себе и уласка у трку иако знаш да су шансе минорне.

Сакупи 100 хиљада па се тркај

Према закону о избору председника Републике потребно је 10.000 потписа сваком кандидату, па професор Kрстиц́ сугерише да би можда требало мењати тај део закона и повец́ати праг на 50 или 100 хиљада потребних потписа, како би се уозбиљила сцена и смањио број кандидата.

„Међутим, то је само један од разлога. Суштински разлог је жеља тих малих странака или личности које стоје испред тих странака да се и промовишу. Појава маргиналних и непознатих личности је у циљу њихове личне, политичке и медијске промоције“, истиче професор Kрстиц́.

И у региону, додаје, постоји велики број аспираната, који су заправо анонимуси који ако евентуално освоје који проценат и финансијски профитирају.

„То јесте један од разлога њиховог кандидовања. Али све у свему то није добро за младу демократију јер они само замагљују и збуњују бираче. То није добро, али ц́е неко рец́и да је то резултат нашег парламентарног развоја“, констатује Kрстиц́.

Недовољно издиференцирана социјална и партијска структура и демократска политичка свест која је у читавом региону на ниском нивоу, наглашава даље Kрстиц́, узрок су појаве политичких аутсајдера и маргиналаца и резултат те недовољне зрелости.

Грађани због тога, подвлачи Kрстиц́, нису у стању да испрофилишу кандидате који заиста могу да буду носиоци озбиљних политика.

 

 

Спутник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*