Јован Палалић: ФРАНСОА ФИЈОН-повратак деголизма и окупљање за Европу

0

Често се последњих месеци може чути у политичкој јавности, која после Брегзита и победе Доналда Трампа у САД са зебњом прати шта ће се дешавати у Европи, како ће избори у Француској и Немачкој одредити судбину старог континента.

Суштински ,политичка промена се и пре избора већ дешава а њихов резултат само ће је преточити у државну политику. Тешко да се велике промене могу очекивати у Немачкој. Ангела Меркел остаје тврдо при својим базичним политикама, на које очито нису утицали ни излазак Британије из ЕУ, ни успон Алтернативе за Немачку као ни победа Доналда Трампа. Немачка, која је имала највећу корист од овакве структуре ЕУ сасвим сигурно не жели ништа да мења и око тога могу бити само тактичке разлике између левице и деснице. У случају нужде и неочекиваног успона Алтернативе за Немачку преко оног пројектованог , очекивати је два савеза опет формирају  „велику колаицију“. Ако ова три крупна политичка догађаја, која су потресла европско политичко, економско и социјално тло нису могла да помере Ангелу Меркел из њених позиција и визије Европе из угла Берлина, можда нешто ипак може. Нека друга врста промене, која се већ дешава. Говоримо првенствено о Француској, као једној о две кључне државе које дефинишу европску политику. Након избора за кандидате својих странака за председника Републике, десни пол француске политике је, кроз програме истих најавио нове буре на старом континенту, који је већ довољно ишибан одласком Британије, приливом миграната и прекоокеанским незадовољством  новог председника а старог савезника, Америке. Да не помињемо крајње необјашњиве и штетне санкције које су уведене Русији, као и све веће присуство Кине у већ посусталој европској економији.

Иако је већ постало правило да је тешко процењивати како ће се бирачи опредељивати у времену једне тешке кризе и великог незадовољства на западу, пођимо од тога да ће француски председнички избори имати свој други круг и да  су по свим релевантним истраживањима сигурни учесници у њему кандидат Републиканаца, Франсоа  Фијон и Националног Фронта, Марин Ле Пен.

И, иако би овде требало стати и уздражати се од даље процене исхода, пођимо од историје француских избора у другом кругу,било председничких, било регионалних, у којима су обично бирачи левице гласали, са тешком муком, за кандидата деснице, а све да би се избегла победа Националног фронта. Пођимо, дакле, од претпоставке да је победник Франсоа Фијон. Неком другом приликом бавићемо се претпоставкама последица евентуалне победе Марин Ле Пен.

Франсоа Фијон је у политичкој јавности Европе познат као премијер за време председничког мандата Николе Саркозија. Овај, врло контроверзан период француске историје обележен је одсутпањем од базичних поставки деголистичке политике, на којој је утемељена странка републиканаца. Ту се првенствено мисли на контроверзан повратак Француске у структуре НАТО пакта као и тесне односе, нарочито у почетку мандата, са прекоокеанским савезником. Савезништво са Немачком је функционисало првенствено тако што је Француска пратила немачку европску политику као и политику према Русији. Некако, остао је утисак да је та, за француски доживљај сопствене државе, посебност и самосталност, изгубљена у јаком загрљају два џина, Немачке и САД.

Франсоа Фијон је био премијер. И очито, након изјаве председника Путина, после годишњег заседања клуба Валдај, на којем је учествовао и Фијон, препознат је као неко ко је чврсто бранио, и у таквим условима, француске интересе.

И то све,што је вероватно носио као свој пакет политичких идеја а није могао да испољи под председниковањем Саркозија,испливало је након номинације за кандидата своје странке за председника Француске .У суштини,када се анализирају његове изјаве,а посебно новогодишње обраћање бирачима и последњи интервју за париски Монд,то је повратак основним поставкама деголистичке политике .То је враћање вере у Француску,њену снагу,вредности и посебност,то је политика слободе и независности земље,економска обнова на бази либералне економије а мање и ефикасније администације ,то је обнова образовања,нова пореска политика и нова политика безбедности.

Јер циљ који јеФијон поставио је да Француска  поново постане прва силе Европе и да таква Француска поново помогне Европи да постане главна светска сила .Амбициозан и тежак пројекат али деголистички до своје сржи.Оно што ће сасвим сугурно утицати на односе у Европи јесте повратак на позиције за које се чинило да су са Саркозијем и Оландом неповратно напуштене .То је независна и самостална спољна политика .Последњи пут Француска је дала такав глас када се чврсто успротивила америчкој интервенцији у Ираку.Био је то тада снажан и глас једне поносне и независне Француске ,уз коју су били Русија и Немачка .Након тог гласа независне Европе дошли су Ангела Меркел и Николас Саркози и то је све прекрила прашина .Остала је само Русија на истоку,која чека свог природног савезника на западу.

Међутим,Фијон се у свом програми враћа основним питањима деголистичке политике Француске ,која се умногоме разликују од оног за шта се залаже Берлин Ангеле Меркел.Наиме,он полази од тога да главну економску претњу за Европу представљају Америка и Кина а не Русија и да Европа мора изнова да се организује ,како би заштитила своју економију ,а посебно у преговорима са Америком.Не види се код њега ентузијазам за уговор о слободној трговини са Америком као код Меркелове.Он је поприлично резервисан према Трампу и ,за разлику од Меркелове,која је тврди присталица постојања НАТО пакта и његове улоге у заштити Европе,Фијон,на стазама деголистичког поимања безбедности ,тражи формирање посебне европске алијансе за одбрану.

Посебно питање којим се Фијон бавио је питање миграната.Његове позицију су неупоредиво тврђе и јасније од оних које има званични Берлин.Код њега неконтролисан прилив миграната није само питање безбедности већ и питање очувања француских вредности али социјалног мира,као и будућности француске омладине,коју мучи велика незапосленост и безнађе после петогодишње власти левице.

У свом наступу у Белину ,у оквиру Фонадације Конрад Аденауер,баш ту,у идеолошком срцу странке Англеле Меркел,он је оштро критиковао њену политику неконтролисаног прилива миграната у Европу.За разлику од ње,он не верује у потпуну асимилацију придошлица из муслиманског света и способност европских друштава да их абосрбују у свој вредносни и социјални систем.Он позива на борбу против „исламског тоталитаризма“који прети да уништи евроспке вредсноти и европски начин живота.Овако нешто се у Берлину не да замислити .

Посебан проблем за немачку политику ће представљати Фијонов став према Русији.Његов концепт независне Европе очито се затвара у деголистичким оквирима .Он не види претњу за француску и европску независност од Русије већ од Америке.Он предлаже једнос отварање према Русији,укидање санкција,сарадњу у области безбедности и подршку у рату у Сирији.Са једне стране отварање према Русији а са друге резервисаност и опрез према Америци ,уз сопствену европску одбрану,јачање заштите европских граница и заштиту европске економије,европских вредности и европског начина живота.

Европска Унија реално стоји на темељима чврстог савезништва Немачке и Француске .У последњих петнаестак година ово савезништво је функционисао тако што је Француска следила немачку политику .Та политика је довела до санкција Русији,потчињавања Америци у спољној и безбедносној политици,неконтролисаном приливу миграната и јачању првенствено немачке економије и благостања немачких грађана.

Очигледно су се у Француској почели питати а какав је ту француски интерес ?

Друштво је све сиромашније ,безнађе расте ,незапосленост се повећава,терористички акти шире страх,привредници гунђају због сукоба са Русијом,утицај француске културе и француског језика опадају.

Сама Европа постала је безначајан играч на шаховској табли,америчка фигура у њеном великом одмеравању са Русијом и Кином.

Није изненађење да су ова питања отворена у оквиру Националног фронта.То је нешто за шта се ова странка већ дуже време залаже и редовно ставља на агенду француске политике.Преокрет је настао у старој деголистичкој странци која се сада назива Републиканци.Очигледно је овај преокрет,који је манифестован главним тачкама Фијоновог програма делом део његових личних убеђења као озбиљног политичара старог кова,породичног човека и хришћанина али и под притиском који са десна на ову странку врши растући утицај Националног фронта ,који привлачи све више незадовољника.Очито су и Фијонова личност и снага На коначног фронта променили Француску али ће то изгледа бити и катализатор промена у читавој Европи.Јер,у једној од две највеће државе Европе ,њена политчка елита је рекла Берлину-доста.Крај.Европа мора да се мења,да се врати себи,да поврати своју снагу и самосталност или ће нестати .Никада час није био бољи.Британије је отишла,Америка под Трампом се враћа себи и повлачи из Европе .Свет је постао сложен полигон великих и све моћнијих играча а Европа небитан његов део ,без економских и одбрамбених капацитета да би било шта одлучивала.Ово сада што имамо,дело Ангеле Меркел,је нешто што више не води нигде.

У случају победе Франсоа Фијона,биће то последња прилика да се Европа мења на постулатима на којима је замишљена након другог светског рата а од који се временом одступало,у све већој бирократизацији и политичком прерастању   у пуки амерички сателит.Фијон је позвао на ново окупљање али за ону Европу какву је замишљао Шарл де Гол,која укључује и Русију и савез са њом , а коју му нису дали да је реализује ,након протеста крајем шездестих година прошлог века,организованих споља за његово рушење и рушење те идеје независне Европе.Ако Немачка не схвати шта се дешава у Француској и Европи,ако се не крене путем промена које је наговестио Франсоа Фијон биће то лабудова песма Европе какву познајемо.Притисак промена у Француској мора да доведе до редефинисања политике у Немачкој.

Ако се то не деси,врло брзо ,неке нове снаге ,које виде наш континент сасвим другачије ,добиће ,природно своју шансу да га обликују.

Ми не знамо да ли ће француски народ дати Фијоновој визији Француске и Европе подршку.Али ако је да,а она не буде искоришћена онако како је Франсоа Фијон представио ,доћи ће једно ново време и нове енергије и вредности ,које ће све то што сада видимо као Европску Унију разнети у парапарчад јер није вредело за то се борити.То нипошто не значи да ће то бити лошије доба за Европу и њене народе , али ће извесно бити нешто сасвим ново и непознато .Стрпљиво чека тај свој час једна млада и талентована представница нове генерације ,Марион Марешал Ле Пен.

Јован Палалић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*