Јован Палалић: Зашто је Фијон највеће искушење за Ангелу Меркел

0

Притисак промена у Француској мора да доведе до редефинисања политике у Немачкој

Често се последњих месеци може чути у политичкој јавности, која после Брегзита и победе Доналда Трампа у САД са зебњом прати шта ће се дешавати у Европи, како ће избори у Француској и Немачкој одредити судбину старог континента. Суштински, политичке промене се и пре избора већ дешавају, а њихов резултат само ће их преточити у државну политику.

Тешко да се велике промене могу очекивати у Немачкој. Ангела Меркел остаје тврдо при својим базичним политикама, на које очито нису утицали ни излазак Британије из ЕУ, ни успон Алтернативе за Немачку (AfD) ни победа Доналда Трампа. Немачка, која је имала највећу корист од овакве структуре ЕУ, сасвим сигурно не жели ништа да мења и око тога могу бити само тактичке разлике између левице и деснице. У случају нужде и неочекиваног успона AfD преко оног пројектованог, за очекивати је два савеза опет формирају велику коалицију.

Ако ова три крупна политичка догађаја, који су потресли европско политичко, економско и социјално тле, нису могла да помере Ангелу Меркел из њених позиција и визије Европе из угла Берлина, можда нешто ипак може. Нека друга врста промене, која се већ дешава. Говоримо првенствено о Француској као једној о две кључне државе које дефинишу европску политику. Након избора за кандидате својих странака за председника Републике, десни пол француске политике је кроз њихове програме најавио нове буре на старом континенту, који је већ довољно шибан одласком Британије, приливом миграната и прекоокеанским незадовољством новог председника старог савезника Америке. Да не помињемо крајње необјашњиве и штетне санкције које су уведене Русији, као и све веће присуство Кине у већ посусталој европској економији.

ДИСТАНЦА ОД САРКОЗИЈА

Иако је већ постало правило да је тешко процењивати како ће се бирачи опредељивати у времену тешке кризе и великог незадовољства на Западу, пођимо од тога да ће француски председнички избори имати свој други круг и да су, према свим релевантним истраживањима, сигурни учесници у њему кандидат Републиканаца, Франсоа Фијон и Националног Форнта Марин ле Пен.

Иако би овде требало стати и уздражати се од даље процене исхода, пођимо од историје француских избора у другом кругу, било председничких било регионалних, у којима су обично бирачи левице гласали, са тешком муком, за кандидата деснице да би се избегла победа Националног фронта. Пођимо, дакле, од претпоставке да је победник Франсоа Фијон. (Неком другом приликом бавићемо се претпоставкама последица евентуалне победе Марин ле Пен.)

Франсоа Фијон је у политичкој јавности Европе познат као премијер за време председничког мандата Николе Саркозија. Овај врло контроверзан период француске историје обележен је одсутпањем од базичних поставки деголистичке политике, на којој је утемељена странка републиканаца. Ту се првенствено мисли на контроверзан повратак Француске у структуре НАТО као и тесне односе, нарочито у почетку мандата, са прекоокеанским савезником. Савазништво са Немачком је функционисало првенствено тако што је Француска пратила немачку европску политику као и политику према Русији. Некако је остао утисак да су та два доживљаја своје државе – посебност и самосталност – за Французе веома важни, изгубљена у јаком загрљају два џина Немачке и САД.

Франсоа Фијон је тада био премијер. И очито, након изјаве руског председника Владимира Путина, после годишњег заседања клуба Валдај, на којем је учествовао и Фијон, он је препознат као неко ко је чврсто бранио и у таквим условима француске интересе. То је било могуће што је вероватно носио свој пакет политичких идеја, које није могао да испољи под председниковањем Саркозија, али је испливало након номинације за кандидата своје странке за председника Француске. У суштини, када се анализирају његове изјаве, посебно новогодишње обраћање бирачима и последњи интервју за париски Монд, то јесте повратак основним поставкама деголистичке политике. То је враћање вере у Француску, њену снагу, вредности и посебност, то је политика слободе и независности земље, економска обнова на бази либералне економије а мање и ефикасније администације, то је обнова образовања, нова пореска политика и нова политика безбедности. Јер циљ који је Фијон поставио јесте да Француска поново постане прва силе Европе и да таква поново помогне Европи да постане главна светска сила. Амбициозан и тежак пројекат, али деголистички до своје сржи.

На односе у Европи сасвим сугурно ће утицати повратак на позиције за које се чинило да су са Саркозијем и Оландом неповратно напуштене. То је пре свега независна и самостална спољна политика. Последњи пут Француска је дала такав глас када се чврсто успротивила америчкој интервенцији у Ираку. Био је то тада снажан глас једне поносне и независне Француске, уз коју су били Русија и Немачка. Након тог гласа независне Европе дошли су Ангела Меркел и Никола Саркози, и то је све прекрила прашина. Остала је само Русија на истоку, која чека свог природног савезника на западу.

ПОВРАТАК ДЕГОЛИСТИЧКИМ ПРИНЦИПИМА

Међутим, Фијон се у свом програми враћа основним питањима деголистичке политике Француске, која се умногоме разликују од оног за шта се залаже Берлин Ангеле Меркел. Наиме, он полази од тога да главну економску претњу Европи представљају Америка и Кина, а не Русија, и да Европа мора изнова да се организује како би заштитила своју економију, посебно у преговорима са Америком. Не види се код њега ентузијазам за уговор о слободној трговини са Америком као код Меркелове. Он је прилично резервисан према Трампу и, за разлику од Меркелове, која је тврди присталица постојања НАТО и његове улоге у заштити Европе, Фијон, на стазама деголистичког поимања безбедности, тражи формирање посебне европске алијансе за одбрану.

Посебно питање којим се Фијон бавио јесу мигранти. Његове позицију су неупоредиво тврђе и јасније од оних које има званични Берлин. Код њега неконтролисан прилив миграната није само питање безбедности већ и питање очувања француских вредности, затин социјалног мира као и будућности француске омладине, коју мучи велика незапосленост и безнађе после петогодишње власти левице.

У свом наступу у Белину у оквиру Фонадације Конрад Аденауер, баш ту у идеолошком срцу странке Англеле Меркел, он је оштро критиковао њену политику неконтролисаног прилива миграната у Европу. За разлику од ње, он не верује у потпуну асимилацију придошлица из муслиманског света и у способност европских друштава да их абосрбују у свој вредносни и социјални систем. Он позива на борбу против „исламског тоталитаризма“, који прети да уништи евроспке вреднсоти и европски начин живота. Овако нешто се у Берлину не да замислити.

Посебан проблем за немачку политику ће представљати Фијонов став према Русији. Његов концепт независне Европе очито се затвара у деголистичким оквирима. Он не види претњу за француску и европску независност од Русије, већ од Америке. Он предлаже једносавно отварање према Русији, укидање санкција, сарадњу у области безбедности и подршку у рату у Сирији. Са једне стране, отварање према Русији, а, са друге, резервисаност и опрез према Америци, уз сопствену европску одбрану, јачање заштите европских граница и заштиту европске економије, европских вредности и европског начина живота.

ЕУ реално стоји на темељима чврстог савезништва Немачке и Француске. У последњих 15-так година ово савезништво је функционисао тако што је Француска следила немачку политику. Та политика је довела до санкција Русији, потчињавања Америци у спољној и безбедносној политици, неконтролисаног прилива миграната и јачања првенствено немачке економије и благостања немачких грађана.

Очигледно су се у Француској почели питати а какав је ту француски интерес?

ПОСЛЕДЊА ШАНСА ЗА ФРАНЦУСКУ

Друштво је све сиромашније, безнађе расте, незапосленост се повећава, терористички напади шире страх, привредници гунђају због сукоба са Русијом, утицај француске културе и француског језика опадају. Сама Европа постала је безначајан играч на шаховској табли, америчка фигура у њеном великом одмеравању са Русијом и Кином.

Није изненађење да су ова питања отворена у оквиру Националног фронта. То је нешто за шта се ова странка већ дуже време залаже и редовно га ставља на агенду француске политике. Преокрет је настао у старој деголистичкој странци, која се сада назива републиканцима. Очигледно је овај преокрет, који је манифестован у главним тачкама Фијоновог програма, делом производ његових личних убеђења као озбиљног политичара старог кова, породичног човека и хришћанина, али делом настаје и под притиском који здесна на ову странку врши растући утицај Националног фронта, који привлачи све више незадовољника.

Очито је да су и Фијонова личност и снага бити у стању да промене Француску, али ће они изгледа бити и катализатор промена у читавој Европи. Јер у једној од две највеће државе Европе њена политчка елита је рекла Берлину – доста. Крај. Европа мора да се мења, да се врати себи, да поврати своју снагу и самосталност или ће нестати.

Никада час није био бољи. Британије је отишла, Америка под Трампом се враћа себи и повлачи из Европе. Свет је постао сложени полигон великих и све моћнијих играча, а Европа небитан његов део, без економских и одбрамбених капацитета да би било шта одлучивала. Ово сада што имамо, дело Ангеле Меркел, нешто је што више не води нигде.

Ако победи Фијон, биће то последња прилика да се Европа мења на постулатима на којима је замишљена након Другог светског рата, а од којих се временом одступало у све већој бирократизацији и политичком прерастању Европе у пуки амерички сателит. Фијон је позвао на ново окупљање, али за ону Европу какву је замишљао Шарл де Гол, која укључује и Русију и савез с њом а коју му нису дали да је реализује након протеста крајем 60-тих година прошлог века, организованих споља за његово рушење и рушење идеје независне Европе. Ако Немачка не схвати шта се дешава у Француској и Европи, ако се не крене путем промена које је наговестио Фијон, биће то лабудова песма Европе какву познајемо. Притисак промена у Француској мора да доведе до редефинисања политике у Немачкој.

Ако се то не деси, врло брзо неке нове снаге које виде наш континент сасвим другачије добиће природно своју шансу да га обликују. Не знамо да ли ће француски народ дати Фијоновој визији Француске и Европе подршку. Али, ако је да, а она не буде искоришћена онако како је Франсоа Фијон представио, доћи ће једно ново време и нове енергије и вредности, које ће све то што сада видимо као ЕУ разнети у парампарчад, јер није вредело за то се борити. То нипошто не значи да ће то бити лошије доба за Европу и њене народе, али ће извесно бити нешто сасвим ново и непознато. Стрпљиво чека тај свој час једна млада и талентована представница нове генерације – Марион Марешал ле Пен.

Јован Палалић, генерални секретар Српске народне партије

Стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*