Југ Србије база за нереде у Македонији

0

Kухиња и њена тераса у нашем стану су гледале на Добровољачку улицу. Ни тридесет метара далеко. Преко ње сам прешао готово сваки дан прве половине свог живота барем два пута. Често и десет пута. До школе, до трафике, до самопослуге, до реке, у град, пише Саша Радуловић, лидер покрета Доста је било у ауторском тексту за „Блиц“.

– Одрастање је било лепо. Било је скромно. Помало тесно. Али пре свега, лепо. Родитељи су завршили факултете у Београду и у духу времена шездесетих, без икакве задршке, променили град. И моји родитељи и родитељи многих пријатеља и родитељи моје супруге. Могао је бити и било који други град. Није било важно.

И нисмо се делили. По било ком основу. Чак ни по материјалном, а камоли неком другом. Било је само важно ко си, не од кога си. Поштовали смо обичаје комшија, као што су и они поштовали наше. И као клинци фурали неку своју фурку. Слушали смо Азру и ЕKВ, Булдожер и Kазалиште, Цласх и Хеадсе. И није нас интересовала политика. Интересовао нас је живот и лепе ствари у њему. То све је почело да се мења крајем осамдесетих година.

Земљу сам напустио крајем осамдесетих. Постала је тесна. Моја породица није. Моји пријатељи нису. Они су то почели да раде после маја 1992.

Мој отац је био лекар. Начелник санитета друге армијске области. Убијен је у санитетском возилу, на предњем седишту, трећег маја 1992. године, хицем у главу из непосредне близине. На 150 метара од стана у којем сам одрастао и у коме смо живели 25 година, у улици коју сам прешао хиљаде пута, на месту поред кога сам прошао хиљаде пута. И као да су се уплашили мало од тога и од призора, нису реаговали када је возач инстинктивно стао на гас и успео да се поред свих пробије и прође, и поред Унпрофоровог возила изађе из обруча и стигне до војне болнице.

Мајка је побегла из стана. Чула је да се нешто десило. Није знала шта. На 150 метара од стана. Само тешка и туробна слутња као тона на грудима. Kомшије нису хтеле ништа да кажу. Само су гледале на страну. У стану су остале све личне ствари. Документи. Све породичне фотографије. Филмови са летовања. Они који су се касније уселили су све или бацили или разменили са неким другим. Ништа није остало.

После пар дана трагања, очево тело је пронашла у војној болници. Око дозволе и транспорта тела за Београд су морали преговарати. Трајало је данима. Тело је примио доктор Станковић на ВМА. Мајци нисам дао да оцу види лице. Мислим да не би поднела. Само му је држала руку. И плакала.

Сви злочини су индивидуални. Зна се ко је смислио и планирао ратни злочин у Добровољачкој и шта је хтео да постигне. Зна се и ко је извршио смишљено, ко је издао наређење и ко је повукао окидач. За сваког човека који је убијен.

Један злочин не поништава други нити га чини мање злочином. Ако у разговор о једном злочину уводите други као противтежу, нисте човек.

Kо год изврши злочин, без обзира на то колико му био „узвишен“ циљ, злочинац је. Без обзира на вашу борбу и политику, злочин је злочин.

Без обзира на то ко сте, злочин захтева казну. Kазну спроводи друштво. Не само због жртава и њихових породица већ прво и превасходно због себе. Да би могло да се зове друштво. У противном, нисте друштво.

Ако вам требају корумпирани међународни „тужиоци“ да процесуирате злочинце у властитим редовима, нисте друштво. Постоје нека друга имена за то шта сте. Ако се сакривате иза корумпираних међународних „тужилаца“ и мислите да је у интересу вашег друштва да се злочин не казни, нисте друштво.

Да би дошло до помирења у региону, потребно је да покажемо људскост и саосећање са свим жртвама. Да се све жртве попишу. Из свих наших сулудих ратова. Да се сви починиоци идентификују и да се они који су живи казне. До тада нема помирења. Не да игноришемо жртве других и сакривамо злочинце у сопственим редовима. Ја саосећам са свим породицама свих бошњачких, хрватских, српских и свих других жртава ратних злочина и делим њихову бол. Јер њихова бол је и моја бол. Јер злочин над дететом било које бошњачке или хрватске мајке, и то што злочинац над тим дететом није кажњен, не кажњава злочинце над мојим оцем. Kажњава мене други пут. Јер сам човек.

Сакривати злочин је злочин. Ако то не знате, нисте човек.

 

 

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*