Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје (7)

О части као имовини коју су имали летачи и Срби и Хрвати и Словенци и о неким нечасним усташким псетима који су их покушали продати... Али част и образ нису на продају!

1

Дејства и губици Треће мешовите ваздухопловне бригаде

Трећа мешовита бригада се састојала од Петог ловачког и Трећег бомбардерског пука. Ловци су базирали на аеродромима Косанчић код Лесковца, односно Режановачка коса код Куманова, док је бомбардерски пук, подељен у две ваздухопловне групе, био смештен на Скопском Петровцу, односно на летелиштима у околини Приштине. 

trecabrigada_zpsb21c411b.jpg

Као што се са мапе може видети, задатак ове јединице је била ПВО заштита јужног војишта Краљевине Југославије коју је имала да врши ловачка компонента бригаде. Такође, ловци су требали да врше и ловачку заштиту бомбардера који су имали за циљ дејствовање по непријатељским објектима и живој сили на територији Бугарске.

Пети ловачки пук је био наоружан врло маневарбилним, али спорим и застарелим ловцима Хокер Фјури, који су тридесетих година, према британској лиценци произвођени код нас. Овај авион је поред свега био наоружан и са стрељачком муницијом малог калибра, којом се није могло Бог зна шта урадити, тако да су за њега и бомбардери представљали опасност, а камоли немачки Месершмити. Пук је имао две групе са по две ескадриле, где је 35. ловачка група (109. и 110. ескадрила) базирала на аеродрому Косанчић код Лесковца. Примарни задатак ове групе је био заштита града Ниша и северног дела Вардарске бановине, а 36. ловачка група, такође са две ескадриле (111. и 112.), била је на аеродрому Режановачка коса и задатак је био одбрана града Скопља, односно јужног дела Вардарске бановине.

Ловачка група на аеродорму Косанчић је тотално неспремно дочекала Априлски рат. Наиме, командант јединице, пуковник Леонид Бајдак је претходног дана, дозволио ожењеним официрима и подофицирима да оду кући код својих породица. Када је сутрадан нападнута извиђачка група Пете армије и када су ловци требали да узлете на задатак заштите, док су се они прикупили и „растрезнили“, Швабе су се већ вратиле у Бугарску. И уопште дејства ове „лесковачке“ групе су и следећих дана била веома конфузна и недоречена, чему је у највећем кумовала издаја командног кадра, уз објективну околност инфериорности летелица у односу на непријатељске. Мајор Фрањо Џал, који је обављао дужност помоћника Команданта ове јединице се истакао својом безобзирношћу. У јутарњим сатима 6. априла обавестио је технички састав и пилоте да ће тога дана у њихову јединицу стићи нови Месершмити. Он је врло добро знао да ће стићи… И заиста када се на северозападном хоризонту указала група ловаца, наши су излетели на стајанку да радосно машу колегама из Београда који им дотурају нове авионе (јер је комплетан састав пука, поред Хокер Фјурија био обучен и за Месершмита). И тако, док су наивно и раздрагано махали, колеге, али из Берлина су их покосиле још ту на стајанци и уништиле добар део авиона на земљи. Џал је успео да се искраде и побегне за Земун, а потом у НДХ. Тамо је аванзовао, унапређен био у чин пуковника и био послат на Источни фронт. Командовао је 4. ловачком скупином Усташке зракопловне легије. Забележио је 16 потврђених и неколико непотврђених победа. Након што га је оборио совјетски ас, маршал Александар Покришкин, Џал је враћен у НДХ, где је био Заповедник Главног стожера Зракопловства НДХ. Након слома фашизма, покушао је да пребегне на Запад, али су га Британци „уредно“ предали нашим властима. За своје злодело и велеиздају у Априлском рату, суђено му је пред Судом у Београду, након чега је и стрељан октобра месеца 1945. године. Прљави Рус Бајдак није одговорао, успео је да се домогне САД, где је и умро 1970. године…

Ловачка група која је базирала на аеродрому Режановачка коса више Куманова, била је практично „мртва стража“ наше војске, која је и примила први непријатељски удар 6. априла, између 4:30 и 5 сати. И у овој групи је било издаје… Командант групе, мајор Драго Брезовшек, морао је наводно 5. априла да одлети за Ниш, јер му се жена разболела. Уместо њега, у Куманово је долетео већ поменути Фрањо Џал. Немци су аеродром напали са 17 Месершмита Ме-109 и једним разарачем Ме-110. Наши пилоти су храбро полетели, али слабашни Хокер Фјури није могао да се носи са јаким „Месерима“. Швабе су се просто забављале и утркивале, ко ће више авиона да погоди или пак обори. Неколико наших пилота у својој борби су по први пут применили технику „таран“. Када нису могли да се адекватно супроставе непријатељу, они су предузимали таран и забијали се у непријатељске летелице. Готово читава група је тада изгинула у Куманову… И Немци су имали значајне губитке (5-6 авиона). Фрањо Џал се крио у земуници… Полетео је и он… Кад се све завршило… Да побегне… Ову битку над Кумановом, преживела је неколицина људи, пилота и механичара и само два авиона. Преживели су се повукли према Космету.

Што се тиче бомбардера у овој бригади, тј. Трећег бомбардерског пука и они су претрпели огромне губитке, опет захваљујући издаји. За разлику од ловаца, које је покварени Рус Леонид Бајдак 5. априла пустио кућама да се „одморе“, овде је заповедник пука, пуковник Зденко Горјуп у Скопљу 5. априла поподне и увече славио рођендан. А на рођендан су били позвани сви људи из пука, пилоти и механичари, без разлике. Већина се и одазвала… Остали су само дежурни у јединици. А авиони, 30 најмодернијих бомбардера Дорние До-17 је остало на писти Скопског Петровца поређано у линији као за смотру… А требали су да прелете на ратни аеродром… А нису! Славио се рођендан… Шестог ујутро су славили и Немци.  Мамурни пилоти нису ни стигли до авиона. Велика већина ловаца из Куманова која је требала да их штити, била је већ мртва. А Немци су практично у првом налету уништили 26 „постројених“ авиона… Да су их барем „растресли“ по аеродрому. Нису. Славио се шефов рођендан…

Преостала 4 авиона је са неколицином „нормалних“ летача, прелетео капетан Ђонлић на аеродроме Стубол и Обилићево код Приштине и ставио се на распологање једном часном човеку, официру, пилоту и Хрвату, мајору Бранку Фанедлу, који је командовао овом приштинском групом. Одмах по доласку ова 4 авиона, Фанедл је дигао у ваздух и својих 30 летелица, те су са укупно 34 летелице, напали немачку панцир дивизију код места Страцин близу Кратова. Немци су већ са својим тенковима ушли на територију Краљевине, а вероватно су од наших бомбардера због типа (Дорније је немачки бомбардер), боје (наши бомбардери су имали сличну шему као и швапски) и великог броја (јер су и сами Немци вршили темељна бомбардовања са више десетина летелица), мислили да су то њихове колеге из Луфтвафе… Немци нису успели да испале ни један једини метак… Наши су се вратили у базу да се напуне горивом и убојним средствима, па да крену на још једно „рокање“ Шваба на челу са храбрим командантом Бранком Фанедлом. Овога пута, Швабе су их дочекале и уништиле половину авиона. Тај губитак је био велики, али није значио предају. Фанедл је решио да се освети. На аеродроме у Радомиру и Софији, у прикривеном лету, послао је три Дорниеа. Они су потпуно уништили све летелице на аеродрому Радомир, а док се Немци још нису ни снашли, запаљивим бомбама су тукли аеродром у Софији и што је најважније, успели су да се врате живи и здрави у Приштину. Освета за Скопље је била потпуна… Следећа 2-3 дана, јединица под Фанедловом командом је извршила више успешних удара по немачкој техници и живој сили, односно дивизијама немачке војске која је надирала са Истока ради испуњена Хитлерове Директиве број 25 и одсецања југа Краљевине Југославије од остатка земље. Фанедл и његово момци ипак нису могли да зауставе читаву немачку армију, па су се повукли на аеродром у Ужичкој Пожеги. Одатле су дејствовали наредних дана по циљевима у ужој Србији, првенствено по комуникационим правцима и мостовима, покушавајући да успоре надирање непријатеских копнених снага према престоном граду. Део пилота се упутио у СССР, али се срушио у Карпатима. Уочи саме капитулације, а након погибије заповедника Фанедла, преосталим пилотима и авионима је наређено да прелете у Никшић, одакле су искоришћени за евакуацију у Грчку. Од 60 летелица овог пука, на крају је након храброг супростављања непријатељу и наношења великих губитака, остало само осам авиона…

Погинули припадници Петог ловачког пука Треће мешовите ваздухопловне бригаде

konjermakov_zpsa6998922.jpg

Капетан I класе Константин Јермаков, пилот-ловац

Константин је рођен у Старој Константинскајој у Русији, 21. маја 1909. године. Породица је пребегла у Србију након Октобарске револуције. Константин након завршене Војне академије ступа ваздухопловство и после завршене обуке, 1937. године, стиче звање ловца. Рат га је затекао на дужности командира 112. ловачке ескадриле на аеродрому Режановачка коса код Куманова.

Погинуо је 6. априла у јутарњим сатима, док је Београд још спавао и не слутећи шта му се спрема. Пре него што је погинуо, иако у много лошијем Хокеру, успео је да обри једног немачког Месершмита.

popovic_zps0e470be8.jpg

Капетан I класе Војислав Поповић

Војислав је био родом из Јајца. Рођен је 10. септембра 1905. године. Након завршене Подофицирске инжињеријске школе ступа у ваздухопловство, где прво завршава курс за радиотелеграфисту, а потом успева да упише Пилотску школу у Мостару, где након свих раздела обуке, 1931. године добија официрски чин и звање ловца. Априлски рат га је затекао на дужности командира 111. ловачке ескадриле, аеродром Режановачка коса-Куманово.

Када је објављена узбуна у тим раним јутарњим сатима 6. априла, на небо изнад Куманова је међу првима узлетео и капетан Поповић. Немци су силовито напали и наши пилоти су им успевали пружити какав-такав отпор на застарелим и спорим Хокерима. Када је видео да је остао без муниције, Војислав је ипак одлучио да се не преда. Преживели очевици са земље су причали да он и није био погођен, али је и остао без муниције, па је успешним маневрима (Хокер је био врло покретљив авион) избегавао ватру непријатељских летелица и чекао прилику да изведе нешто што ниједан од наших пилота до тада није урадио. Када су се стекли услови, кажу очевици, Војислав је извео „таран“ на непријатељски авион… Оба авиона су одмах експлодирала и у виду две ватрене лопте пала на земљу…

tanasic_zps6808ff18.jpg

Поручник Милорад Танасић, пилот-ловац

Милорад Танасић је био „чивијаш“. Рођен је у Шапцу 1. октобра 1911. године. Након завршене Средње техничке школе, отишао је у војску и тамо завршио Школу резервних официра авијације. Потом се „активирао“ и у Мостару завршио за пилота-ловца. Априлски рат је дочекао на аеродрому Режановачка коса крај Куманова.

Погинуо је 6. априла приликом немачког напада, када је немоћан да нанесе непријатељу било какав губитак, следећи оно што је урадио и капетан Поповић, и Милорад чекао повољан тренутак, а онда својим Хокером извео „таран“ на један немачки Месершмит, који је опет закачио још једну летелицу. Три авиона (Танасићев и два немачка) су одмах експлодирала у ваздуху и попут три ватрене лопте се сурвала на земљу.

perovic_zps981275c6.jpg

Потпоручник Милутин Перовић, пилот-ловац

Милутин је рођен 15. августа 1911. године у селу Рудник у Црној Гори. Завршио је прво Подофицирску школу за авиомеханичара, а потом Пилотску школу и Школу за ловце у Мостару. Ловац је постао 1937. године. Рат га је затекао на дужности пилота у Куманову.

Полетео је 6. априла како би се супроставио Немцима изнад Куманова. Нажалост бој ипак бије „свијетло оружје“ и наши Хокери у сваком погледу инфериорни у односу на немачке Месершмите нису могли да пруже икакав озбиљан отпор непријатељу. Погинуо је након једног ваздушног дуела.

arsic_zpsb510fa4f.jpg

Наредник Јефта Арсић, пилот-ловац

Јефта Арсић је рођен 10. септембра 1912. године у Станчевцу код Прешева. Након Подофицирске школе за авио-механичаре, уписује Пилотску школу и Школу за пилоте-ловце. Априлски рат га је затекао као пилота у склопу 36. ловачке групе на аеродрому Режановачка коса код Куманова.

Погинуо је 6. априла приликом одбране Куманова од напада немачког ваздухопловства. И Јефта је одлучио да изведе „таран“ и тиме са собом у смрт, поведе и једног немачког авијатаичара…

milojevic_zpsf7e8472f.jpg

Наредник Ратомир Милојевић, пилот-ловац

Ратомир је рођен 26. септембра 1914. године у Нишу. Након Подофицирске ваздухопловне школе, у Мостару завршава и Пилотску, односно Школу за пилота-ловца. Као ловац, дочекао је Априлски рат у Куманову.

Полетео је 6. априла да се супростави непријатељу. Како то у застарелом Хокеру није могао учинити конвенционалним средствима, следећи пример командира ескадриле, капетана Војислава Поповића, извео је „таран“ и тако елеминисао једног Швабу, али се и он тада сурвао на земљу и погинуо.

stojadinovic_zps16ed6ade.jpg

Наредник Верољуб Стојадиновић, пилот-ловац

Родољуб се родио 3. фебруара 1916. године у селу Медвеђа код Трстеника. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу У Новом Саду. Потом је отишао у Мостар у Пилотску школу, а обуку за ловца 1938. године, завршио је у Нишу. Уочи Априлског рата, био је пилот у саставу 36. ловачке групе у Куманову.

Полетео је 6. априла у сусрет непријатељским летелицама, али је у једном дуелу његов Хокер био погођен на малој висини тако да Верољуб није имао довољно времена да напусти неуправљиву летелицу у којој се срушио и погинуо на лицу места.

otosep_zps6798ea55.jpg

Капетан Ото Сеп, пилот-ловац

Ото је рођен у Тузли 30. октобра 1909. године. Након завршене Војне академије, ступа у ваздухопловство и у Новом Саду завршава Пилотску школу. Потом у Земуну у Шестом ловачком пуку завршава обуку за ловца, а у Белој Цркви обавља гађање и обуку из ноћног летења и 1935. године бива промовисан у ловца. Рат га је затекао на дужности ловца у 110. ловачкој ескадрили у Косанчићу код Лесковца.

Приликом извођења задатка пресретања у рејону Краљева, у свом Хокер Фјурију, оборио га је један немачки Месершмит, изнад села Дулене код Рековца. Ото Сеп је и сахрањен у том селу.

После II светског рата, припадници РВ и ПВО са аеродрома Скопски Петровац и Савез бораца општине Куманово, храбрим пилотима Петог ловачког пука, на месту где је био аеродром Режановачка коса, подигли су спомен обележје…

Kumanovo_zpse8270236.jpg

Погинули припадници Трећег бомбардерског пука Треће мешовите ваздухопловне бригаде

fanedl_zps882f37f1.jpg

Мајор Бранко Фанедл, пилот-ловац

Бранко је рођен 30. маја 1903. године у Сиску. По завршетку Војне академије, службовао је у пешадији и ауто јединицама, да би 1928. године ступио у ваздухопловство. Завршио је Пилотску школу у Новом Саду, а ловачку школу и школу гађања је привео крају 1937. године. Ипак, прешао је на бомбардерску авијацију и Априлски рат га је затекао на дужности Команданта 64. групе Трећег бомбардерског пука на аеродрому Обилић код Приштине.

Првих неколико дана Априлског рата, Фанедлова јединица је извршила неколико спектакуларних задатака, од којих се нарочито истиче уништавање једног дела немачке Панцир дивизије код Страцина у Македонији, када је група од 34 наша авиона на челу са Фанедлом изненадила Немце, те ови нису испалили ни један метак. Такође, Фанедл је командовао и разарањем два немачка аеродрома у околини Софије. Када је ипак његова јединица морала да се повуче у ужу Србију након силовитог налета непријатеља, 12. априла је Фанедл полетео на задатак да нападне немачке колоне на путу Ћуприја-Јагодина и Крагујевац-Топола, са примарним задатком уништавања моста на Великој Морави код Ћуприје. Када се група од 12 наших авиона стуштила на непријатеља, Немци су их ипак дочекали и четвороцевним флаковима дејствовали по нашим бомбардерима. Авион у којем се налазио мајор Фанедл је оборен код села Буковаче у близини Јагодине.

teofilov_zpsa7d33749.jpg

Капетан I класе Никола Теофилов, пилот

Никола је рођен у месту Ковно у Царској Русији 24. јула 1904. године. Његова породица је пребегла у Србију након победе Револуције. Никола је завршио Пилотску школу у Новом Саду, а обуку за бомбардера са школом гађања је спровео у Белој Цркци 1934. године. Био је пилот бомбардера До-17 на аеродрому Обилић код Приштине.

Погинуо је у посади са мајором Фанедлом, 12. априла 1941. године, када су након бомбардовања немачке моторизоване јединице оборени изнад села Буковче код Јагодине.

ribic_zpsb02ff7d8.jpg

Наредник Фрањо Рибич, летач-механичар

Фрањо је рођен у месту Свети Петар код Марибора 2. фебруара 1911. године. Завршио је Морнарички машинску школу у Кумбору, али је прешао ваздухопловство и 1939. године завршио обуку за летача-механичара и летача-стрелца. Рат га је затекао на тим дужностима у бомбардерској ескадрили у Обилићу крај Приштине.

Био је у посади са мајором Фанедлом, када је њихова летелица након бомбардовања немачке колоне код Јагодине погођена. Авион се срушио код села Буковче у близини Јагодине.

stokic_zps898f90ea.jpg

Капетан I класе Милутин Стокић, пилот

Милутин Стокић је рођен 2. октобра 1906. године у Свилајнцу. Војну академију је завршио 1. октобра 1930. године, а онда је ступио у ваздухопловству. Ту је завршио прво школу за извиђача, да би се онда обрео у новосадској Пилотској школи. Звање војног пилота је стекао 1938. године. Иако је био у саставу Трећег бомбардерског пука, рат га је затекао на дужности командира 3. ескадриле извиђача у Трећој армији, на аеродрому Тетово.

Када су Немци ушли у Скопље, његова ескадрила је пребегла у Грчку, на аеродром Лерин. Из Грчке је 9. априла полетео на извиђање немачких положаја код Битоља, али је том приликом налетео на ПА ватру, коју је отворила заштитна батерија немачке Панцер дивизије и Милутинов авион је погођен пао у ширем рејону Битоља.

radivojevic_zps9951b864.jpg

Поднаредник Слободан Радивојевић, летач-механичар

Слободан је рођен 1. јуна 1919. године у Чачку. Завршио је Ваздухопловну механичарску школу у Новом Саду, а потом и обуку за летача-механичара и летача-стрелца. Рат га је затекао у извиђачкој ескадрили Треће армије на тетовском аеродрому.

Када је као летач-стрелац полетео 9. априла 1941. године са капетаном Стокићем на задатак извиђања непријатеља код Битоља, тамо их је дочекала ПА ватра којом је срушена њихова летелица и обојица су погинула.

puljevic_zps44f11ac1.jpg

Наредник Стојан Пуљевић, летач-радиотелеграфиста

Стојан је рођен у селу Црница код Подгорице 20. јуна 1907. године. Завршио је Подофицирску ваздухопловну школу, а потом редом и курсеве за бомбардера, стрелца и на крају за летача-радиотелеграфисту. Рат га је и затекао на тој дужности на аеродрому Обилић код Приштине, авион До-17.

Погинуо је 10. априла на Карпатима у авиону До-17 када се један део летача из састава Трећег пука одлучио да прелети за СССР. Због слабе видљивости, ударили су у планину.

milojevic_zpsac976afb.jpg

Наредник Петко Милојевић, пилот

Петко је рођен 14. октобра 1912. године у Ужичкој Пожеги. Завршио је прво Подофицирску ваздухопловну школу, а затим и Пилотску школу у Мостару. Пилотско звање је стекао 1938. године. Априлски рат га је затекао на дужности пилота бомбардера До-17 у Трећем бомбардерском пуку.

Када је дошло до повлачења пука са територије Космета, Петко је са својом посадом решио да жив не падне Швабама у руке и предузео прелет за СССР. Међутим, на том путу су се испречили Карпати, у које је њихова летелица због лоше видљивости ударила 10. априла.

grujovic_zpscf2bd505.jpg

Наредник Миленко Грујовић, летач-радиотелеграфиста

Миленко је рођен у Сирчи код Краљева. Након завршене Подофицирске ваздухопловне школе, завршио је и курс за митраљесца бомбардера, а потом и за радиотелеграфисту, да би 1937. године био промовисан у ово летачко звање. Априлски рат га је затекао на тој дужности на авиону До-17, аеродром Обилић код Приштине.

И он је нажалост погинуо тог кобног 10. априла, када је део летачког састава након повлачења са Космета решио да пребегне у СССР. Полетели су из Пожеге, али су ударили у Карпате због магле и слабе видљивости.

Још два припадника Трећег бомбардерског пука, наредник Живота Којадиновић, летач-механичар и наредник Душан Миливојевић, летач механичар су погинула. Они су настрадали 8. априла када су њихове авионе оборили немачки Месершмити док су бомбардовали немачку оклопну бригаду код Качаника.

SRibnicaJagodina_zps0fa50a12.jpg

Уочи 29. новембра Дана Републике оне пређашње, те 1973. године грађани села Буковче и Рибница, односно локални одбори Савеза бораца су подигли споменик посади Дорниеа До-17, која је оборена изнад њиховог села док је бомбардовала непријатељску колону код Јагодине. Споменик је подигнут у част мајора Бранка Фанедла, капетана Николе Теофилова и наредника Фрање Рибича. То је уједно и једини споменик подигнут неком припаднику Трећег бомбардерског пука ЈКВ.

Милан РАКИЋ


Повезане вести:

Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату – Сећање на хероје (6)

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*