ЈУНАЧКИ БРАНИЛИ КАПИЈУ СРБИЈЕ: Руски добровољац Јеврем и јунаци Јаворског рата

1

Капетан Ариљског батаљона у бици 23. августа 1876. спречио продор Турака у долину Моравице

БРАЋО! Ово је страшно, ово је жалосно што ми учинисмо! Напустисмо Чемерницу, ту вратницу наше отаџбине, одакле Турке никад не можемо истерати. Зато ја, браћо, идем натраг, идем да погинем под Чемерницом, то волим више него да ме жене називају кукавицом. Ко хоће, нека пође са мном, да повратимо Чемерницу!

Овим речима се 22. августа 1876. године капетан Јеврем Вукосављевић, командант Ариљског батаљона, добровољац из Русије, обратио својим борцима, када се морао повући из шанца са Чемернице на Пресеку у борбама Јаворског рата, у којима је Ужичка бригада другог позива, после изгубљене Калипољске битке, спречавала продор Турака преко природних тврђава Чемернице и Мучња у долину Моравице.

А 142 године касније, на откривању спомен-обележја на Чемерници, истраживач прошлости моравичког краја и публициста Свето Марковић подсећа на сведочанства из ратних бележака о јунаштву и одлучности Руса, како су га сви звали, и наводи да су заморени војници прихватили позив команданта:

– ‘Оћемо с тобом, само мало да се одморимо и ‘леба једемо, па одмах идемо!

Пошто су тихо и обазриво стигли у близину утврђења, Вукосављевић је задржао своје јунаке.

– Чекајте ви ту, ја идем сам у шанац. Да ми не гинете ако унутра има Турака.

На велико изненађење и радост, у шанчевима није било Турака, па је организована одбрана и сутрадан, 23. августа. У одлучујућем боју, под командом мајора Михаила Илића, одбијена су четири напада седам пута јачих Турака са Мисирцима и Мехмед Али-пашом. У судњем часу, малаксалој војсци без муниције у помоћ је са Мучња притекао Карановачки батаљон, па је тако спречен пролаз Турака преко „старе границе“.

А недалеко од Лисине, на крвавом разбојишту, како бележе хроничари, у јуришу је пао капетан Вукосављевић у 30. години. Издахнуо је на рукама мајора Илића, а неколико дана касније сахрањен је на чачанском гробљу. Две године касније, кад су завршене борбе током Српско-турског рата, неколико поштовалаца и сродника подигло му је мали споменик. Уклесани запис сведочи да је Вукосављевић родом из Блазнаве, у Шумадији, да је 11 година служио у руској војсци и „на оглас рата с Турцима дотрчао у помоћ својој домовини, храбро се борећи…“

– Гроб са оградом и нахереним спомеником близу доње капије чачанског гробља чека заштиту. Заслужио је то Јаврем Вукосављевић, кога су красиле тачност и енергичност официра, људско поштење и неизмерни патриотизам. Свој батаљон је држао у строгој дисциплини – подсећа Свето Марковић.

На дан погибије и најславније битке Ибарске војске у Јаворском рату, 142 године касније, на Чемерници је 23. августа, залагањем Зорана Вучићевића, власника фирме Рас“ из Ивањице, подигнуто камено обележје Русу.

На месту званом Саборина, уз пут, недалеко од Ристовића колиба, још два белега је, како каже, посветио прецима: први је подигао у славу и част јаворских јунака из 1876. године, а другим, каменим, с натписом „Ој, планино, истина је тамо негде иза…“, одужује се онима који су на овој висоравни и околним висовима Старог Влаха подржавали буне и устанке, хајдуке и комите.

novosti

1 КОМЕНТАР

  1. PRVI SRPSKI USTANAK 1804-1813.

    Završetak rata protiv Austrije i Rusije ukazao je na potrebu uvođenja neophodnih reformi u Turskom Carstvu. Podstaknut takvim razlozima, sultan Selim III uvodi postepeno i uz mnogo otpora reforme u državnoj upravi, finansijama i vojsci. Cilj koji želi postići je jačanje autoriteta centralne vlasti i zaustavljanje daljeg propadanja Turske i njene moći. Njegova nastojanja nailaze na snažan otpor janičara, krupnih begova i paša u raznim delovima Carstva.

    S obzirom na položaj i značaj Beogradskog pašaluka, Porta nastoji da i u njemu sprovede određene reforme.

    Jedna od prvih mera Porte bila je da zabrani povratak janičarima i njihovim prijateljima u Beogradski pašaluk. Obnovljen je stari timarsko spahijski sistem. Srpsko stanovništvo plaća uobičajene dažbine državi i spahijama. Janičari se oružjem suprotstavljaju takvim merama Porte. Međutim, njihovi pokušaji da spreče sprovođenje reformi u pašaluku doživljavaju neuspeh. Posle toga janičari udružuju svoje snage sa vidinskim odmetnikom Osmanom Pazvan Ogluom (1794), koji se stavlja na čelo borbe protiv predstavnika centralne vlasti u pašaluku.

    Porta proglašava nekoliko fermana: odobrava se zidanje novih i obnova starih crkava, utvrđuje se iznos državnih i spahijskih dažbina.

    U ovom razdoblju uobličava se shvatanje o „dobrom Turčinu“ i janičaru, kao njegovoj suprotnosti. Provodilac nove politike u Pašaluku je Hadži-Mustafa paša o kojem se u narodu stvara veoma povoljno mišljenje.

    Nastojanja Hadži-Mustafa paše da sprovodi reforme i proterivanje janičara doprinose obnavljanju privrednog života. To važi, pre svega, za trgovinu koja se obavlja sa susednim krajevima i zemljama. Trgovina sa austrijskim krajevima preko Save i Dunava dobija veliki značaj. Izvoze se: stoka (svinje, goveda), vosak, kože, loj, med, drvo. Najviše se izvoze svinje. Veliki izvoz podstiče brzi razvitak stočarstva. Preko Beogradskog pašaluka prelazi važni kopneni put između Austrije i Turske. Ova tranzitna trgovina podstiče privredni život u Pašaluku, a u Beogradu se sakupljaju trgovci i posrednici zainteresovani za dobre zarade. Unapređivanje trgovine u Beogradu dovodi do oživljavanja privredne delatnosti u unutrašnjosti Pašaluka.

    U Beograd dolaze trgovci iz Makedonije i Cincari iz raznih balkanskih čaršija.

    Napoleonov upad u Egipat i Siriju i neuspeh Porte da ukloni Pazvan Oglua dovode do promena u politici Porte koja mora da prizna Pazvan Oglua za vidinskog pašu, a janičarima dozvoljava povratak u Beogradski pašaluk. Vrativši se u Beograd i gradove, janičari žele da preuzmu vlast u Pašaluku. Oni postepeno preuzimaju svu vlast u svoje ruke, ubijaju pašu. Dahije zamenjuju sultanovu vlast u Pašaluku svojom vlašću. Oni primaju novog pašu, ali ne menjaju odmetnički karakter svoje vladavine. Novi paša služi samo kao paravan.

    Dahije grade po selima hanove u koje dovode subaše sa oružanom pratnjom. Njihova vlast se oseća svugde. Dahije nastoje da stave pod svoj nadzor trgovinu. Dahijski režim izaziva nezadovoljstvo spahija u Pašaluku. Mnogi beže pokušavajući da obore dahijski režim, ali to im ne polazi za rukom.

    Početkom februara 1804, na sastanku u Orašcu, donosi se odluka o dizanju ustanka protiv dahija. Za vođu ustanka izabran je Karađorđe.

    Porta, spahije i okolni paše gledaju blagonaklono na ustanike protiv dahija. Porta šalje bosanskog vezira Bećir-pašu. Vlast u Beogradu preuzima Halil Gušanac, blizak dahijama. Ustanici se obraćaju za pomoć i savet Rusiji.

    Porta odbija ustaničke zahteve i donosi odluku da ustanak uguši. Niški muhafiz Hafiz-paša postaje beogradski vezir 1805.

    Pokušaji ustanika da privole Portu da nastavi pregovore doživljavaju neuspeh, uprkos intervencija Rusije i Austrije. Karađorđe pokušava da postigne sporazum sa Portom. Pregovore vodi beogradski trgovac Petar Ičko, a zahtevi ustanika su ublaženi. Sporazum nije postignut, a izbijanje rusko turskog rata dovodi do prekida pregovora.

    Ustanici prekidaju pregovore sa Portom i sve više se oslanjaju na Rusiju.

    Početak oružanih neprijateljstava između Rusije i Turske dovodi do promene ruskog stava prema ustanku: raniju uzdržanu podršku ustanicima zamenjuju podsticaji. Srbi prekidaju pregovore sa Portom 1807.

    U leto 1807. ruski dvor zaključuje savez sa Francuskom. Uz njeno posredovanje dolazi do prekida neprijateljstava i zaključivanja mira između Rusije i Turske. Ugovorom o primirju u Sloboziji ne predviđa se nikakva zaštita. Turci vrše pripreme da se obračunaju sa ustanicima. Rusko držanje izaziva neraspoloženje i kritiku ustanika, koji počinju da pokazuju primetno nepoverenje. Porta odustaje od napada i primirje traje do proleća 1809. Sredinom 1807. dolazi stalna ruska misija, na čelu sa Konstantinom Rodofinikinom. On se sve više meša u poslove i zbog toga među mnogima izaziva veliko nezadovoljstvo.

    U 1809. Porta obnavlja ratne operacije protiv ustanika. Ustanička vojska doživljava poraz kod Niša. Turci prodiru dolinom Morave do Dunava, što izaziva veliku paniku među starešinama.

    Nestalna ruska politika 1807. i srpski porazi 1809. izazivaju nedoumice među ustaničkim vođama. Od Rusa se mnogo očekuje, ali se takva očekivanja ne ostvaruju. Ovo kolebanje i vojnički porazi 1809. dobijaju svoj izraz i u unutrašnjim sukobima. Karađorđevi protivnici nastoje da ograniče njegovu moć i za to traže podršku Rusije. Kolebanje doprinosi da ustanički vođi pokušavaju da obezbede oslonac na drugoj strani, u Austriji i Francuskoj. Vode se pregovori, ali stanje se ne menja.

    Krajem 1810. dolazi do promena u rusko francuskim odnosima. Rusija očekuje francusku invaziju, pa želi da okonča rat protiv Turske.

    Pregovori sa Turskom počinju u jesen 1811. u Đurđevu, a završavaju se mirom u Bukureštu, potpisanim maja 1812. Bukureškim mirom okončana je srpsko ruska saradnja, a ustanici su upućeni da pregovaraju sa Portom.

    U pregovorima se postavljaju nerealni zahtevi u nadi da će se stanje izmeniti i Rusija intervenisati u korist ustanika. Porta odlučuje da ustanak skrši.

    Sukobi među ustaničkim vođama i osećanje napuštenosti sputavaju otpor. Karađorđev plan odbrane biva napušten. U julu 1813. počinje turska ofanziva iz nekoliko pravaca. Turci prodiru u istočnu Srbiju, osvajaju Negotin, Kladovo i Poreč; na zapadnom frontu zauzimaju Loznicu i Lešnicu. Karađorđe prelazi u Austriju u oktobru 1813. Ubrzo potom Turci zauzimaju Srbiju i Beograd.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*